Neprevaziđeni majstor improvizacije, oduševljavao je pozorišnu publiku, često stvarajući utisak da je sam – čitavo pozorište. Rođen je 11. maja 1933. godine u Zaječaru.
Tokom svoje bogate filmske, serijske i pozorišne karijere, igrao je u filmovima kao što su „Maratonci trče počasni krug” i „Majstori, majstori”, seriji „Majstorska radionica”, kao i predstavama „Radovan III” i „Kralj Ibi”.
Godine 1964, zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović uskače u naslovnu ulogu u „Kralju Ibiju” (na sceni Ateljea 212), predstavi koju pretvara – razotkrivajući potpuno izuzetnu glumačku nadarenost – u trijumf improvizacije (veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji i dr.) , u „svoju scenu“ koja će trajati (zajedno s kasnijim „Radovanom III” Dušana Kovačevića) dve decenije.
Iako je ostvario niz uspelih uloga u pozorištu (stalni je član Ateljea 212 od 1968. godine do smrti), na filmu, televiziji i estradi, sve su one ostale u seni „uloge života” u „Kralju Ibiju”.
Radmilović je na filmu je debitovao 1962. godine („Čudna devojka”, „Jovana Živanovića”) i odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima „Glineni golub” (T. Janić, 1966), „Ram za sliku moje drage” (Mirza Idrizović, 1968), „Pogled u noć” (N. Stojanović, 1968), „Paviljon 6″ (L. Pintilije, 1978), „Srećna porodica” (Gordan Mihić, 1980). Pamte se njegove glumačke bravure u filmovima: „Majstori, majstori”, „Šesta brzina”, „Maratonci trče počasni krug”, „Šećerna vodica”…
Svoju poslednju, 299. po redu predstavu „Radovan III”, Zoran je održao 9. juna 1985. godine uz velike bolove. Međutim, opet uz njegovu veliku želju predstava je održana do kraja. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio.
Dobio je nagradu za životno delo „Dobričin prsten” 1983. godine. U bolničkoj postelji primio je Sedmojulsku nagradu. Umro je u 52. godini života.
Izvor: Atelje 212
]]>Zoran Radmilović je rođen 11. maja 1933. godine u Zaječaru, u delu grada koji se i danas naziva Vlaška mala. Rođen je u porodici sudije Momčila i domaćice Ljubice. Njegov deda po ocu, Rihard Lang, bio je nemački arhitekta koji se oženio Stevkom, prešao u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo, odakle potiče porodično prezime Radmilović.
Najpoznatiji je po svojoj ulozi u predstavi „Radovan III” u beogradskom Ateljeu 212, za koju je dobio titulu Kralja humora i improvizacije. Nakon dve godine studija prava, napustio je fakultet i posvetio se glumi. Studirao je i na Arhitektonskom, kao i na Filološkom fakultetu, dok je istovremeno glumio u KUD Ivo Lola Ribar.
Foto:Turistička organizacija Zaječar
Svoju karijeru započeo je u Beogradskom dramskom pozorištu (1962-1968), a diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio, i televiziju 1963. godine. Već 1964. godine, dobio je glavnu ulogu u predstavi „Kralj Ibi” Ateljea 212, kojom je oduševio publiku svojim nezaboravnim improvizacijama.
Postao je stalni član ansambla Ateljea 212 od 1968. godine sve do svoje smrti. Zoran Radmilović je odigrao 299. izvođenje predstave „Radovan III” 9. juna 1985. godine, nakon čega je ubrzo hospitalizovan. Na filmu je debitovao 1962. godine u „Čudnoj devojci” Jovana Živanovića, a njegove uloge na televiziji i filmu postale su kultne. Tokom svog života, bio je angažovan po društvenim pitanjima i otvoreno kritikovao vlast i vlastodršce u svojim predstavama.
Zaječar, njegov rodni grad, Zoran je voleo na poseban način, izražavajući ljubav i čežnju prema njemu u svakoj prilici. Na daskama zaječarskog pozorišta nastupio je samo jednom, gostujući sa predstavom „Radovan III” Dušana Kovačevića. Zabeležena je njegova izjava da je to bila gotovo jedinstvena situacija u kojoj je osetio tremu.
Lik Radovana III bio je inspirisan humorom specifično zaječarskim, kombinujući karakteristike nekoliko gradskih legendi. Zato je imao tremu, znajući da će se neki od njih verovatno prepoznati u predstavi.
Od 1991. godine, zaječarsko pozorište nosi njegovo ime. Zaječarci su mu se odužili osnivanjem pozorišnog festivala „Dani Zorana Radmilovića”, nazvali su ulicu po njemu, a 2008. godine u centru grada otkriven je i njegov spomenik.
Zoran Radmilović preminuo je 21. jula u 53. godini života. Njegova urna se nalazi u Aleji velikana u Beogradu.
„Za sve ljubitelje kulture i umetnosti, pozivamo vas da posetite grad u kojem se rodio veliki bard Zoran Radmilović. Osim što ćete imati priliku da istražite bogatu kulturnu baštinu ovog grada, možete posetiti i naše pozorište kao i pozorišni muzej. To je prilika da doživite jedinstvenu atmosferu i da se upoznate sa nasleđem jednog od najpoznatijih glumaca našeg vremena,” istakla je direktorka Turističke organizacije grada Zaječara Dragana Gogić Rajković.
Izvor: Turistička organizacija Zaječar
]]>
Pored čorbe i rasola, služili su se i vruća gibanica, domaće vino, rakija, a glumci su pored konobarisanja, na radost prisutnih pevali, igrali i izvodili raznorazne skečeve. Godinama se ova manifestacija održava gotovo po celom gradu. Zadržana je i humanitarna nota ovog događaja. Tog dana se prikuplja pomoć za decu bez roditeljskog staranja i ostale ugrožene kategorije stanovništva.
Foto: FB Gromade Filmske
„Zoran Radmilović mora biti jedan od retkih velikih glumaca kojem se ova zemlja ipak poprilično odužila. Nekoliko spomenika, nekoliko ulica, pozorište nazvano po njemu, glumačka nagrada sa njegovim imenom, bezbroj monografija, dokumentarnih emisija i filmova u kojima se pričalo o njegovom umeću i zaostavštini. Stiče se, ipak, utisak, da bismo većinu toga olako zamenili za još neku ulogu, još neku bravuru, još neki britak komentar stanja u kome se skoro četiri decenije od njegovog odlaska nalazimo, još neku rečenicu koju se plašimo da izgovorimo, a kad bismo je čuli od njega, rekli bismo „Pa, to je to“. Sto pedeset uloga na televiziji i filmu i dve i po decenije kvalitetnog rada u pozorištu na ulogama svih profila, od komedije do tragedije, od improvizacije do temeljne pripreme svakog pokreta i reči. I malo je. I dalje je malo.
Zoran Radmilović je rođen na današnji dan 1933. godine“, napisano je na FB stranici Beleške o filmu.
Druga stranica sa FB Gromade Filmske (obe divno pišu o glumcima sa svih kontinenata ove zemaljske kugle) uz sliku Zorana Radmilović piše: „Zapamtite ovo lice, taj ne sme da prođe neopaženo. Godine 1964. Ljuba Tadić odustaje od naslovne uloge u „Kralju Ibiju”, ona odlazi u ruke izvesnog Zorana Radmilovića i publika Ateljea 212 dobija neočekivanog ljubimca i dobija daščanu čaroliju za kakvu je možda nekad čula u urbanim legendama, ali sigurno nije verovala da postoji. Njima čarolija po ceni karte, a Zoran tad dobija svoju ličnu kartu i sve što se kasnije desilo i što je uradio, a znamo šta se desilo i šta je uradio, sve je poteklo od Ibija.
Fotoaparat gleda u njega, on gleda u ogledalo, a mit o Zoranu iza ugla čeka li – čeka. Mit o Zoranu koji je u isto vreme i istina. Kralj Ibi Zoran Radmilović Prvi rođen je na današnji dan 1933. godine“.
]]>
U četvrtak, 7. oktobra 2021. u 19:30 časova, u Ateljeu 212, na sceni Mira Trailović, održaće se beogradska premujera filma Glumčina o velikom srpskom glumcu Zoranu Radmiloviću koji je obeležio drugu polovinu dvadesetoga veka svojim jedinstvenim darom i ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog teatra i kinematografije.
U filmu učestvuju: Milan Caci Mihailović, Selena Vicković, Dušan Кovačević, Mira Banjac, Bratislav Đorđević, Seka Sablić, Miloš Vešović, Zdravko Šotra, Goran Marković, Svetlana Bojković, Aljoša Vučković, Goran Sultanović, Novica Nikić, Milica Кralj, Ljuba Milunović i Vladimir Đuričić. Scenario Milan Caci Mihailović, snimatelj Bojan Jovanović, montaža Boban Rajković, producent Oliver Paunović i reditelj Vladimir Ristić.
]]>
Foto: arhiva Atelje 212
Pre trideset pet godina, u samo dvadesetak dana, umrli su Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić, glumci koji su gradili neponovljivi duh Ateljea 212 Slobodan Aligrudić je rođen 15. oktobra 1934. u Bitolju u Makedoniji, a umro 13. avgusta 1985. u hrvatskom Gradcu, tokom boravka na moru.
Ostvario je neke od najbitnijih uloga u istoriji jugoslovenske kinematografije „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ Dušana Makavejeva, u zabranjenom filmu Živojina Pavlovića „Zaseda“, jednom od najdrastičnijih ostvarenja „crnog talasa“, kao i u „Pukovnikovici“ Đorđa Кadijevića u ulozi Кaplara.
Aligrudić je odigrao upečatljive uloge i u filmovima „Sjećaš li se Doli Bel“ Emira Кusturice, kao i u filmu koji je osvojio Zlatnu palmu u Кanu „Otac na službenom putu“.
Pamte se i njegove role u filmovima „Veliki transport“, „Dečko koji obećava“, „Variola vera“, „Кo to tamo peva“, „Nacionalna klasa“, „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, „Miris poljskog cveća“, „Specijalno vaspitanje“, „Žuta“, „Rani radovi“, „Кad budem mrtav i beo“.
Igrao je u serijama „Brisani prostor“, „Sivi dom“, „Кamiondžije“, „Velo misto“, „Povratak otpisanih“, „Više od igre“, „Ceo život za godinu dana“ i „Pozorište u kući“.
Кad je Alija došao u Atelje 212, Zoran je već bio u njemu, a uz Zorana Slobodan Perović, Vladimir Popović, Danilo Stojković, Milutin Butković, Bora Todorović, Petar Кralj. Ušao je u pozorište neobičnih glumaca, upravo zato što je i sam bio neobičan. Iz tog zbira neobičnosti, koje je mogla da okupi samo jedna Mira Trailović, nastalo je ono što je posle nazvano duhom Ateljea 212. Zoran je u ovom teatru ostao do kraja, Alija ga je napustio u punoj glumačkoj snazi, koju je potom preneo na film i na televiziju.
Nepredvidivost dolazi i otuda što su glumu doživljavali kao igru. Ali, bila bi velika greška tvrditi kako su u igri bili neobuzdani, povodljivi za lakim efektom, skloni hirovitim improvizacijama. Pre će biti da je njihovo osećanje za scenu bilo neodvojivo od njihovog odnosa prema prirodi scenskog prerušavanja. U tom odnosu sadržana je svest o ljudskom sadržaju onoga što glumac donosi na pozornicu. Veli se da su Radmilović i Aligrudić autentični. U njihovim najuspelijim ulogama ta reč obuhvata različite oblike scenskog delovanja, a svi su oni prožeti snažnom akcijom da se lik oslobodi svega što bi na njemu moglo biti lažno, izveštačeno, neuverljivo. Formula je naizgled jednostavna: da bi gledaoce uverili u to što rade na sceni, morali su najpre uveriti sebe. To jednim delom objašnjava njihovu, posebno Aligrudićevu, probirljivost u pozorišnim poslovima.
U kasno proleće 1985. Aligrudić je, odigrao krunu svoje glumačke karijere, Andriju Gavrilovića u Pekićevoj „Odbrani i poslednjim danima“.
Smrt se, i simbolično, stavlja na završetak njegove glumačke biografije.
Izvor Atelje 212
]]>