Na današnji dan rođeni Laza Lazarević i Janko Veselinović

Na današnji dan rođena su dva velika imena srpske književnosti Laza Lazarević i Janko Veselinović. Biografije Laze Lazarevića se nalazi na sajtu portal Rasejanje.info

Reklama

U njegovu čast prenosimo dramu „Na bunaru, koju je snimila ekipa Dramskog programa Radio Beograda. Pripovetka Na bunaru objavljena je u februaru 1881. godine u časopisu Otadžbina. Po mnogim kritima predstavlja umetničku najskladniju pripovetku Laze Lazarevića. U pripoveci  Lazarević je kroz dešavanja u jednoj seljačkoj zadruzi oslikao dve potpuno različite osobe, s jedne strane starog i iskusnog deda Matiju, starešinu porodične zadruge koji zna šta je red, rad i disciplina i s druge strane, mladu i razmaženu snahu Anoku koja sebe i svoje potrebe stavlja ispred svega ostalog.

Laza Lazarević u pripovetki podražava seljački način govora. Veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju.

Janko Veselinović

Janko Veselinović rođen je 13. maja 1862. u Crnobarskom Salašu. Njegov otac Miloš je bio sveštenik. Osnovnu školu Janko je završio u Glogovcu, a zatim četiri razreda gimnazije u Šapcu. Upisao je bogosloviju, koju nije završio, a zatim i učiteljsku školu, koju takođe nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi. Tu je bio na dužnosti do 1882. U istom mestu upoznao je buduću suprugu Jovanku Joku Jovanović sa kojom se i venčao 1881. Položio je praktičan ispit za učitelja u Svileuvi 1884. godine. Iste godine je raspoređen u selo Kostur kod Pirota, a dve godine kasnije se ponovo vraća za Svileuviu, odakle odlazi u Beč kako bi završio telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio.

Prvi pokušaj štampanja pripovedaka 1886. godine završio se neuspehom. Kosta Arsenijević, urednik „Misli“ vratio mu je rukopis sa savetom „da se mladi uča ovoga posla okane“. Obeshrabren Veselinović hteo je da spali sve svoje rukopise. Od toga ga je odvratio drag prijatelj Jova Aleksić, unuk hajduk-Stankov. Jedno vreme je bio predsednik opštine Koceljeva, pa ponovo učitelj. Janko Veselinović je  bio i pomoćnik glavnog urednika lista Srpske novine, odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem. Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova Pobratim, Dnevni list. Pripovedač, romansijer, dramski pisac. Zbog kritika vlasti, bio je više puta u zatvoru.

Neuredan život je ostavio tragove, pa je oboleo od tuberkuloze, od koje je i umro. Na njegovoj sahrani su bili čak i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, koji su zbog toga doputovali iz Mostara.

U šabačkoj arhivu sačuvana je njegova čestitka ćerci za novu 1901. godinu. Od mnogo dece jedino je ćerka Persida ostala. Ona je bila udata za Dragoljuba Tufegdžića, sveštenika u Badovincima. Njihov sin Janko Tufegdžić (1907-1944) bio je književnik.

Janko Veselinović je napisao preko 30 knjiga, među kojima su najpoznatije Slike iz seoskog života, Poljsko cveće i Hajduk Stanko. Ostala dela su: Na prelu, Odbegla, Kod samrtnika, Mali Stojan, Kumova kletva, Čini, Luda Velinka, Borci,     Slike iz učiteljskog života, Iza kiše sunce, Samrtna čaša, Siroče, Božja reč,  Zakletva, Adamsko koleno, Od srca srcu, Deda, Strah, Zeleni vajati, Devojče,    Nedelja, Sevdalinke, Stari poznanici, Seljanka: pripovetke iz seoskog života,    Rajske duše, Večnost: narodna bajka, More bez primorja, Male priče, Ciganče,     Svekrva, Neprilika, Ašikov grob: Priča o ljubavi Pavla i Đule: (Srpski Romeo i Julija), Mali pevač, Seljanka, Potera, Đido, Borci, Junak naših dana, Seljak, Mašići i Pisma na selu. Umro je u Glogovcu 26. jun 1905.