Danilo Jokanović u knjiži Anegdote o srpskim piscima izdavačke kuće „Gramatik“ zapisao je dosta interesantnih podataka o srpskim piscima. Za nastanak te knjige više su zaslužne beogradske kafen nego recimo biblioteke. Svi znamo da su mnogi naši pisci i pesnici bili i veliki ljubitelji kafane u kojom su do zore bili u stanju da vode beskrajne, duge književne rasprave, prepričavaju dogodovštine da se šale uz čašicu pa čak stvaraju i svoja dela.
Prenosimo neke sačuvane priče novim generacijama za uspomenu.
Ljubu Nenadovića sreo je poštovalac u Beogradu i upitao ga je koliko će još ostati u Beogradu? Nenadović je izvadio novčanik, izbrojao novac i rekao: samo još za 7 dinara.
Doneo mladi pesnik svoje stihove Lazi Kostiću i zamolio ga da mu kaže mišljenje. Kostić je pesme pročitao, mladom kolegi napisao: „Svaka strofa – katastrofa“
Tin Ujević je za opkladu dobio da proba razna vina i da pogađa koje je vino pio.
„Crno – preklanjska berba, doneli ste ga od Garića. Sićevačko lanjsko troše ga kod Trandafilovića u Tri seljaka. Smederevsko ovogodišnje – vinograd nije najbolje okrenut jugozapadu“. Kada su mu u časi doneli vodu, pesnik je probao i rekao „Ovo nikada nisam bio“.
Jovan Dučić kao diplomata često je dolazio u Beograd i odsedao je u hotelu. Jednom ga je prijatelj upitao: „Zašto stalno odsedaš po hotelima, kad možeš u Beogradu sebi da kupiš kuću“. Pesnik mu je odgovorio“ Šta će mi kuća, kada ću u Beogradu dobiti ulicu“.
Dok je trajao književni karavan po Hercegovini Guslav Krklec je saznao da je Desanka Maksimović slomila nogu i da se nalazi u Igalu na lečenju. Predložio je svojoj književnoj bratiji da Desanki pošalju telegram. „Draga Desanka moraš konačno shvatiti da nisi stonoga“
Prolazio Mihajlo Lalić pored jedne beogradske biblioteke Upravnik ga je prepoznao i pozvao da stvari. „Hvala ne mogu. Bolje je da ne vidim koliko knjiga nisam pročitao“.
Putovao Branko Ćopić nekud avionom. Vreme je bilo loše, letilica se tresla. Da bi odagnao strah pesnik je spevao pesmicu: „Bože, ižejesi na nebesi, ako mi se štogod desi, Ti udesi da ja padnem u naručje stjuardesi“.
Ratko Adamović predao je rukopis svog novog romana „Stari hrast“ Miodragu Bulatoviću da pročita i mu kaže svoje mišljenje. Bule se branio rečima „ Izvini Ratko, ne mogu, znaš i sam da ja sada nešto pišem, pa se bojim da ne utičeš na mene!“.
Početkom devedesetih godina prošlog veka, kada je u Beogradu bilo aktivno menjanje imena ulica, ulazi pesnik Pera Pajić u srpsku književnu zadrugu i reče: „Ostadosmo mi bez ulice u Beogradu“. Milorad Đurić ga počeo da ga teši rečima. „Sta te briga, tebe čeka ulica u Valjevu“. Dragan Lakičević na to dodade „Po posle možeš da daš oglas u novinama – menjam veliku ulicu u Valjevu, za manju u Beogradu“.
Sreli se kritičar Milorad Blečić i pesnik Miroslav Maksimović pa kritičar reče pesniku. „Lako je tebi bilo da uspeš u književnosti: ime si pozajmio od Krleže, a prezime od Desanke“
Kada je Crna Gora najavila odvajanje od Srbije pita novinar Matiju Bećkovića „šta će Crnogorci bez Beograda, ako se Crna Gora otcepi?“ Pesnik kao iz topa odgovori „Zar vi mislite, da će Beograd pripasti Srbiji?“.
Na primedbu novinara da delo Danila Kiša nije veliko, pisac je kazao: „Nisam pisao sabrana, već odabrana dela“.
Još jedna anegdota vezana za Tina Ujevića. Kada je imao iznajmljeni stan Tin bi radije odspavao malo na klupi u parku. Jednom prilikom budeći ga žandarm primeti još nekoga ispod klube: „Pobogu gospodine Tine, ko je to sa Vama?“, a pesnik na to reče: „Tiše, probubičeš mi podstanara – Raku Drainca!“.
