Nakon Pariza, Štutgart je bio drugi grad u kome je na Zapadu premijerno prikazana projekcija istorijsko-dokumentarnog filma Svjedok režisera Denisa Bojića. Film govori o stradanju Srba na prostoru bivše Jugoslavije i radu poznatog doktora Zorana Stankovića.
Projekciju filma organizovalo je Predstavništvo Republike Srpske u Nemačkoj na čelu sa Mićom Ćetkoviće, Ministarstvo za evropske integracije i međunarodnu saradnju i Srpsko-nemački i sportski klub Sloga iz Štutgarta.
Ideja prikazivanja ovog dela je bila da se i nemačka javnost u pokrajini Baden-Virtemberg sa sedištem u Štutgartu upozna sa velikim stradanjima Srba na prostoru bivše Jugoslavije, o kojima još uvek evropska štampa odbija da korektno piše i posveti pažnju. I kako je naglasio šef Predstavništva Republike Srpske u Štutgartu Mićo Ćetković, premijeri su prisustvovale zvanice iz društvenog, privrednog i političkog života Štutgarta, kao i predstavnici srpskog rasejanja.
Foto: D. Bojić
Među prisutnima bili su sam režiser Denis Bojić, ministar za evropske integracije u vladi R. Srpske Zlatan Klokić, kao i generalna konzulka Bosne i Hercegovine u Štutgartu Vera Sajić kao i Dragan Dimitrijević, generalni konzul Republike Srbije u Štutgartu.
Ova film, koji svedoči o stradanju srpskog naroda sa osvrtom na istorijsku sliku ali i konstante političke pritiske na Republiku Srpsku nikoga nije ostavio ravnodušnim.
Za sve prisutne u sali film je bio vrlo težak, a mnogi duže vremena ni posle prikazivanja filma nisu mogli da se smire. Među njima je bila i Vera Gregović, dugogodišnja društvena aktivistkinja iz Štutgarta, koja je svoje utiske o filmu prenela medijskom portalu Rasejanje.info
„Bilo mi je jako teško da gledam zločine počinjene nad srpskim življem devedesetih godina u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Mislila sam da sam dosta o tom periodu znala ali tek po gledanju ovoga filma sam sebi priznala da nisam ništa znala. Film je posvećen dr Zoranu Stankoviću, patologu sa VMA u Beogradu, svim žrtvama i preživelim porodicama sa ovih područja. Gledajući film pitala sam se od čega je bio satkan dr. Stanković jer ono što je on sve uradio to je mogao samo neko ko je imao nadprosečnu snagu. Pitala sam se šta je sve prolazilo i kros te monstruozne mozgove zločinaca koji su na najsurovije načine ubijali decu, žene, starce, starice, ubijali čitave porodice, sela ostavljali bez življa. Pored svog teškog i napornog posla dr Stanković je znao i da uteši i da pruži podršku porodicama nastradalih i mučenih. Od 50.000 Srba poginulih ili nestalih u ratu devedesetih patološku obradu dr. Stanković je izvršio na 7500 ubijenih. Potresna svedočenja preživelih, pojedini su tada bili deca, potresna svedočenja majki, sestara, braće, komšija”, dodala je Vera Gregović, nekadašnja predsednica i osnivač udruženja Morava iz Štutgarta.
U filmu je prikazano svedočenje dr Stankovića u Hagu. Njegove reči jasne upečatljive, sve potkrepljene dokazima. Ali ipak njihovi zločinci dobili su umerene kazne a naši još uvek jedan za drugim umiru u zatvoru. „Ne kažem da i na drugim stranama nije bilo žrtava ali čisto sumnjam da je bilo ovako monstruoznih ubistava. Ratovi nikada nikome nisu dobra doneli ali činjenica jeste da smo mi Srbi uvek bili svima trn u oku“, dodala je Vera Gregović.
Dr Stanković je preminuo 2021. godine od posledica korone. I kako na kraju filma reče njegova supruga on koji je predavao identifikovana mrtva tela majkama – ja sam morala njegovo telo da predam njegovoj majci, je još jedna činjenica koja je porazila prisutne na projekciji filma.
„Otišao je jedan izuzetan lekar, patolog a iznad svega čovek sa srcem. Ostala je ogromna dokumentacija generacijama koje ovo ne bi smele da zaborave već da prenose sa kolena na koleno. A to je baš ovaj film. Zato jedno veliko hvala Denisu Bojiću i njegovoj ekipi koji su revnosno sedam punih godina radili na sakupljanju dokumentacije za ovaj film. Žao mi je što dr Stanković nije dočekao da ga vidi. Izašla sam iz sale uplakana, slomljena sa jednom željom da ovaj film vide te vajna majke Srebrenice koje su svoje lažne suze znale dobro da unovče a i dalje rečima bespomoćno gaze po srpskim žrtvama. Dugo mi je u ušima odzvanjalo, selo Kravice, selo Kravice”, dodala je Vera Gregović.
Foto: D. Bojić
Ona je istakla da će svoj prvi odlazak u Beograd između ostalog iskoristiti i da poseti večnu kuću dr Zorana Stankovića i da na onu mermernu ploču stavi crvenu ružu. „Kao i svi oni ljudi kojima je pomogao u identifikaciji najmilijih, koji su držeći u rukama po crvenu ružu u mimohodu došli da se oproste od doktora koji je besomučno radio i po snegu, ledu, kiši suncu, po brdima, selima, u blatu do kolena. Neka počiva u miru i neka mu je večnaja pamjat”, dodala je ona za kraj da joj je dodato žao što se mi Srbi kao narod nećemo opametiti. „To nam je valjda sudbina”!
Izvor: Rasejanje.info
