Polovinom septembra ove godine, 13. 09. 2024. u rodnoj Prigrevici u Srbiji u 76 godini preminuo je veliki društveni aktivista, prijatelj, otac, deda… osoba koju je svako želeo da ima u svojoj blizini…. Branko Vučetić. Svoj radni vek Branko je proveo u nemačkom gradu Gagenaua, u firmi Mercedes Benc, iz koje je sa 58 godina otišao u penziju. 18 godina potom je živeo u rodnom mestu, ali poslednjih godina bolest je učinila svoje. Poslednjih skoro mesec dana u bolničkoj postelji, bez nade za ozdravljenje, sa svakim narednim danom težim od prethodnog… T
To je jedna od retkih bitaka koje je Branko Vučetić u životu izgubio. I kako je na njegovoj sahrani rečeno ostao je upamćen kao dobri, vredni, šaljivi, human i poštovan čovek, koji je za svoju Prigrevicu, ostao vezan ceo život. Iako ga je sudbina nakon završenog zanata odvela u Nemačku, za poslom, mislio je privremeno. Međutim, to privremeno se pretvorilo u tri i po decenije. Za njega, ali i za njegovu porodicu, suprugu Ankicu i ćerke Marijanu i Tanju koje su tamo dobili.
Bio je potpredsednik i predsednik Srpske kulturne zajednice Sveti Sava u Gagenau, učestvovao je u stvaranju ovoga udruženja. Pre toga bio je veliki aktivista u klubu radnika YU 74, kao i u fudbalskom klubu Sloga Rotenfels. Bio je odbornik u raznim Savezima na nivou Baden-Virtemberga, desna ruka svima. Radio je na povezivanju srpskih udruženja posebno iz Gagenau, Raštata i Karlsruea smatrajući da mladi treba da znaju svoje korene i da ih uče na razne načine.
U razgovoru sa autorom ovoga teksta pred povratak za Srbiju 2005. godine Branko je rekao da mu je teško što se vraća jer ostavlja ćerke i njihove porodice u Nemačkoj ali je njegov život ipak u rodnoj Prigrevici. A sve je počelo tako što su mu se jednog javili iz Biroa za zapošljavanje i ponudili posao u Nemačkoj. Tada mu je i odlazak u Nemačkoj bio san. „Rekoše na birou, možeš da ideš na kratko, dok u zemlji nešto ne pronađu i ja sam pristao. Ne verujem da bi ikada sam došao na ideju da odem u inostranstvo. U to vreme bio sam se tek bio oženio i trebale su nam pare. I kada sam već bio u vozu za Nemačku pitao sam se kuda idem. Ostavih svoju ženu u Beogradu na stanici”.
Odmah po dolasku za Gagenau počeo je da radi u Krajsleru, firmi svetskog glasa. „Sreća je te sam dobio posao kod njih, pa je ta firma napravila čudo od mene. Ranije nisam imao neke radne navike, bio sam metalostrugar i u početku sam samo puno radio. Kada su videli kakve sposobnosti imam poslali su me na doškolovavanje, tako da sam vrlo brzo prelazio na nove načine rada, pa na kompjutere kada su ih uveli. Učio sam sve što mi je bilo ponuđeno i na kraju sam svoju karijeru završio kao šefić”.
Branko je tada bio mišljenja da je bio na mestu na komu su i mnogi Nemci zavideli i da je iskoristio ono što mu je firma pružala, a posebno kako da uspostavi kontakt sa ljudima koji su bili višeg odnosno nižeg ranga od njega, kako da primi informaciju a kako da je preda, kako rešavati međusobne nesporazume… „Znam da se tako radilo i u drugim firmama, ali je Dajmler sa te strane mnogo učinio za mene. Radujem se što sam bio u toj firmi svetskog glasa i što sam bio deo te firme ona sigurno ne bi bila takva da mene nije bilo, verovatno bi bila malo bolja”, umeo je često u šali da doda Branko Vučević.
Tada je sa ponosom isticao da je za njega sve ovo vreme provedeno u Nemačkoj bio divan osećaj kada su na putevima pored njega prolazila mercedesovi kamioni ili automobili. Znao je da se u tim vozilima ima i njegovog udela. „Osećaj je divan jer kada 38 godina radiš delove za menjače koji se isporučuju u ceo svet i sama činjenica biti deo tog tima je veliki uspeh za jednog čoveka”.
Uvek zahvalan porodici na svemu što je imao tada se prisetio da je svoju prvu platu od 100 maraka poslao Ani, da bi se spremila da i da bi došla kod njega. Patio je zbog toga što nisu bili zajedno. U januaru 1969. je došao za Nemačku početkom aprila je bio u Prigrevici a krajem aprila Ana je već bila pored njega. Porodica se kasnije prošila, pa su i ćerke dobile svoju decu, a doživeo je i praunuke.
Cenio je Branko Nemačku, od koje je dobio dosta znanja, novac, stekao je mnoge prijatelje… ali ljubav prema rodnom mestu više ništa nije mogla da zameni. „Došlo je vreme da se u rodnom mestu sredi porodično groblje, slike koje su požutele da ih dovede u stanje da dalje ne propadaju, da se ide na pravu pijacu, da se peca, da se uzgajaju koke, okopavaju njive, gaji cveće, da se druži sa komšijama… „Dok smo bili mladi maštali smo da budemo bogati i da kada odemo za Srbiju da ništa ne radimo. Milioneri nismo postali al’ smo naučili da je bogatstvo imati zdravu decu i porodicu i sam biti zdrav“.
Iako je imao sve, priznat i cenjen u društvenom životu, bio osnivač i predsednik Srpske kulturne zajednice Sveti Sava u Gagenau, živeo je za dan kada će otići u penziju i vratiti se svojoj kući, u voljeno selo. Da bude među svojima, da uživa u miru vojvođanske ravnice, druženju sa porodicom i prijateljima, da radi u miru svoju baštu, odigra omiljenu partiju šaha… živi kako je želeo i planirao svih onih godina u tuđini.
„I dočekao. 2005. Ostavivši u tuđini pola svoga srca, svoje Marijanu i Tanju, unučad Tamaru, Jovanu, Enu, Tijanu i mezimca Luku. Dedino sve na svetu, njegovo najveće nedostajanje, uz praunuke koje je u međuvremenu dobio, Milu, Mašu i Marlen. Iako je mislio da je život ušao u mirne tokove, nedugo po povratku u rodno selo, odlučili su da svako dalje nastavi sam. Otvorio je Brane svoj put. Stvorio novi dom, pomirio se sa mogućim i nastavio da živi po svojoj meri. Da radi ono što je najviše voleo, svoju baštu, uživa u druženjima sa prijateljima, među kojima je bio cenjen i poštovan, da pomaže svakom kom je njegova pomoć trebala, da na sve muke gleda sa vedrije strane i u svemu ostane pozitivan. I dočeka još sreće, kad je upoznao svoju Veru i sa njom otvorio vrata budućnosti, pre pet godina. Nažalost, ubrzo je počeo i da poboljeva. Iako se trudio da se izdigne iznad svega što ga je snašlo, svake godine je bivalo sve gore i teže. Ostao je na nogama, ali sve više ovisan o svojoj supruzi i njenoj pomoći. Surova bolest ga je sve više udaljavala i od njega samog. Zbrkanih misli, praznog pogleda, daleko od realnosti polako je trošio dan po dan i išao ka kraju. Njegovog života i naše nade da može biti bolje“, deo je govora koji je Branku upućen na poslednjem putovanju do večnog konačišta.
I dan danas o Branku se ne priča u prošlosti. Teško je bilo prihvatiti činjenicu da ga nema, pa i autoru ovoga teksta. Hvala dragi Branko na svim savetima, pomoći u novinarstvu, nesebičnom davanju informacija i prikupljanju istih da bi naša zajednica bila što bolje informisana. Ostaje puno toga zabeleženog ne samo za srpsku zajednicu u Gagenau, pokrajini Baden-Virtemberg već i u Nemačkoj ali i u rodnoj Prigrevici. Za sve humanitarne akcije koje su urađene, za svaki dečiji osmeh, za što bolje opremanje vrtića, za pomoć ljudima pri dolasku za Nemačku… za kupovinu jugića za ambulantu u Prigrevici…
I dan danas ne tuguju za tobom samo tvoji supruga Vera, ćerke Marijana i Tanja, unučad Tamara, Jovana, Ena, Tijana i Luka, praunuke Mila, Maša i Marlen, zet Zoran, brat Mirko i sestra Mira sa porodicama, već kompletna rodbina, prijatelji, komšije, predstavnici srpskog rasejanja i svi koji su te znali. Mirno počivaj, slava ti i veliko hvala.
Katarina Krstić-Tadić, medijski portal Rasejanje.info
