… i kako mu se Nada posle nekoliko decenija zahvalila
Predsednica Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine Dragana Jurišić iz Beograda prosledila je redakciji medijskog portala Rasejanje.info priču čuvenog Solunca Živojina Lazića i susret sa Nadom, bebom koju je 1915. godine spasio nakon povlačenje iz Beograda. Uvek je bilo dosta interesantnih i emotivnih priča sa njima, posebno na putovanjima do Krfa i nazad, ali joj je ova ostala kao posebna.
U toku putovanja na Krf, zamolili smo našeg saputnika, poznatog starog Solunca, podnarednika mitraljeskog odeljenja Drinske divizije, Živojina Lazića, da nam ispriča neki prijatan doživljaj iz teških dana 1915. godine.
„Kakvi prijatni doživljaji u toj nesreći! Nema ih!”, reče on, ali, posle nekoliko minuta, dođe do mikrofona: „Ipak, setio sam se jednog slučaja. Možda će biti zanimljiv da ga ispričam”.
„Bilo je to posle našeg povlačenja sa odbrane Beograda 1915. godine. Pošli smo prema jugu, na nove položaje u Šumadiji. U Ralji smo morali da pređemo u drugu kompoziciju jer je vijadukt bio porušen. Dok smo prolazili ispod srušenog mosta, u masi vojnika i građana, začuo sam dečiji plač koji je dopirao iz jendeka. Pošao sam po mraku u tom pravcu i prepoznao u travi zavijeno dete. Uzeo sam ga sa namerom da ga na prvoj stanici predam otpravniku vozova, ali se naša kompozicija zaustavila tek u Kragujevcu. Čim smo stigli, požurio sam kroz gomilu sveta s detetom u naručju. Odjednom u masi čujem očajni glas žene: „Gde je moje dete? Moja Nada? Jel našao neko moje dete?” videvši me sa detetom u rukama, žena pritrča i povika: „Gde si ga našao vojniče?” kad joj rekoh da ga nosim od Ralje, ona ga zgrabi, privi na grudi i sva u suzama povika: „To je moje dete, moja Nada! Hvala ti vojniče!”.
Foto: Društvo za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine
Nesta žena u onoj gužvi, a ja se pridružih mojim vojnicima, srećan što sam majci spasao dete, spasao sam jedan život u ovoj pogibiji naroda.
Eto to je moja priča, moja jedina radost tih dana. O toj majci i detetu nikad nisam ništa saznao. Ne znam da li su ostali živi u onoj nesreći”.
Samo što mi je vratio mikrofon, u uzbudljivoj tišini autobusa, sa zadnjih redova dotrča napred jedna starija saputnica i uzbuđenim glasom reče: „Dragi čika Žiko, ja sam ta Nada koju si spasao kao dete!” Svi u autobusu su zenemeli. I dok je Nada zahvalno grlila svoga spasioca, čuo se prigušeni jecaj žena.
Nada uze mikrofon: „Dragi prijatelji, srećna sam što sam najzad srela moga spasioca. Evo dopuniću čika Žikinu priču, znam da vas interesuje kako mi je majka opisala taj, za nju strašan doživljaj. Kada se Beograd rušio od neprijateljskih granata i na sve strane ležali mrtvi branioci i građani, svet je u masama napuštao grad i beskrajna kolona se kretala prema jugu. U njoj je bila i moja majka noseći me u naručju. U Ralji strahovita gužva na stanici, svi žele da se domognu mesta u vagonima. Moja majka, mlada i snažna, ostavlja mene pored stanice na travi i juri da pomogne drugim majkama sa više dece i starima da se ukrcaju. Voz je odjednom krenuo sa grozdovima ljudi na stepeništu. Majka je uzalud pokušavala da se probije na platformu, vikala i preklinjala, ali ništa nije pomoglo. Očajna, ostala je u vozu, a ja ležeći pored stanice. Voz sa majkom je stao tek u Kragujevcu i njena poslednja nada bila je da će sa sledećom kompozicijom možda neko doneti njeno dete. Zato, kada je vojnički voz ušao u stanicu, potrčala je kroz masu vičući. Tako je srela čika Žiku i mene prihvatila. Od uzbuđenja nije stigla da pita ni za ime tog dobrog čoveka. Zato mi je često, dok je bila živa, govorila da treba da nađem vojnika koji me je spasao i da mu se zahvalim. Srećna sam što sam danas ispunila majčin zavet. I to baš ovde na Krfu. Hvala ti još jednom dragi čika Žiko! Znala sam da si veliki junak, a sada vidim da si i veliki čovek!”.
Za portal Rasejanje.info Dragana Jurišić
