Sećanje na čuvara Srpskog vojničkog groblja u Solunu Đorđa Mihailovića

Na današnji dan pre 96. godina, 1. maja 1928. godine, rodio se legendarni čuvar Srpskog vojničkog groblja u Solunu, Đorđe Mihailović. Čika Đorđe, kako ga narod zvao  je preko šest decenija dočekivao i ispraćao potomke srpskih stradalnika na Solunskom frontu u Velikom ratu.
Bio treća generacija čuvara grobova srpskih junaka u Grčkoj. Za posvećenost i predanost Srpskom vojničkom groblju Zejtinliku odlikovan je Ordenom srpske zastave drugog stepena i Ordenom Svetog Save prvog stepena. Državljanstvo Republike Srbije dobio je pre nepune četiri godine.

Reklama

Iako je pred smrt bio prestao da radi kao čuvar, Srbi koji su obilazili vojničko groblje Zejtinlik često su mu mahala i pozdravljali ga, pošto je živeo u stanu koji je gledao na  groblje. Za sve nas bio je simbol očuvanja sećanja na naše hrabre pretke.

Kao i njegov otac Đura i deda Sava, posvetio ceo svoj život istoriji i čuvanju sećanja na preko 8000 nastradalih srpskih vojnika. Raša Perić posvetio mu je pesmu „Maršira svu noć”. O Đorđu Mihailoviću 2013. godine snimljen je dokumentarni film „Poslednji čuvar”. U novembru 2021. godine mu je dodeljena glavna nagrada „Majka Srbija” za životno delo i nesebičnu posvećenost jačanju srpskog naroda u rasejanju.

Od 1961. godine se nalazio na mestu čuvara groblja. Iako su mu godine bile ograničavaju faktor do pre tri godine je redovno sačekivao sve koji bi dolazili i sa puno ljubavi je pričao o životima i borbi slavnih ratnika, koji na tom groblju počivaju. Svakog gosta je dočekao toplo i sa puno razumevanja, odgovarao na sva njihova pitanja, slušao njihove priče o nastradalim srpskim junacima a potomcima pomagao da nađu humke svojih predaka. Omiljen među svim Srbima i u Srbiji, regionu i rasejanju.

Poreklom iz Grblja u današnjoj Crnoj Gori. Njegov deda solunski dobrovoljac Sava Mihailović je svoje zavičajno Jadransko more zamenio Egejskim 1926. godine kada ga je kralj Aleksandar I Karađorđević imenovao na čelo državne komisije za prikupljanje posmrtnih ostataka naših izginulih ratnika raštrkanih po preko 250 manjih vojničkih grobalja na širokom prostoru Solunskog fronta.

Sava je, po završetku, izgradnje impozantnog vojničkog groblja na Zejtinliku 1936. godine ostao njegov čuvar. Njega je nasledio sin Đura, a njih dvojicu unuk i sin Đorđe Mihailović. Čika Đorđe je izrazio želju da jednog dana i on počiva na ovom svetom srpskom groblju gde su sahranjeni i njegov otac i deda zajedno sa ostalim srpskim junacima. Za Srbe je bio i ostao „živa enciklopedija” kada su u pitanju srpski ratnici: poznavao je porodice i rodna mesta stradalih, rado je recitovao srpske ratničke pesme i bio vrlo pričljiv. Hvalio je svoj srpski narod što nije zaboravio na svoje pretke i što dolaze i odaju poštu svima koji počivaju na Zetlnliku. Koliko se palim borcima drugih naroda dolazilo da se oda pošta godišnje, toliko je, po njegovim rečima bilo kod Srba svakog dana.

Vrlo teško mu je palo kada je zbog bolesti morao da napusti staru kuću na groblju, gde se rodio. Preselio se u stan stotinu metara udaljenog od groblja. Zbog bolesti, morao je da nosi boce sa kiseonikom. Ujutru, čim bi se probudio, otvarao je vrata na terasi, gledao u groblje i već oko pet ujutru bi se niz ulicu spuštao na Srpsko vojničko groblje. Povijen, uz pomoć štaba bi otvarao kapiju, podigao zastavu, otvorio mauzolej i spreman čekao potomke ratnike da im ispriča o njihovoj slavnoj prošlosti.

„Dolazili su vojnici, veterani rata da zapale sveće svojim stradalim drugovima, braći, kumovima… Kasnije, kako su godine prolazile, a oni poumirali, počeli su da dolaze njihovi potomci” govorio je čika Đorđe. Žalio je što Mihailovići više neće „pored junaka ‘oditi”. Sina, kako je govorio, bog mu ne dade. Ćerka je tu, ali za posao čuvara, rekao je, treba muška snaga.

Nada i Pero Tučev iz Šenajha kod Štutgarta u više navrata su bili na Srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku, kako bi se poklonili senima ujaku Perine majke – Arsenu Stanimiroviću, koji počiva na ovom groblju u Solunu sa nekoliko hiljada ostalih palih srpskih vojnika. „Bili smo oduševljeni poštovanjem, pričama, predusetljvošću, gostoprimstvu… a posebno pamćenjem i čika Đorđa i njegove supruge Grkinje. Čovek koji nikada nije bio u Srbiji poznaje srpsku istoriju, kulturu, srpske pesme, sve običaje daleko bolje nego naš narod u Srbiji. I to ne samo on već i njegova supruga. Za nas je posebna čast bila da smo ga upoznali. On je već danas istorija, a znamo šta će vreme tek o njemu pokazati. Zaista vredi upoznati takve ljude, koji su svoj život posvetili onima koji nisu imali priliku da žive”, istakla je za portal Rasejanje.info Nada Tučev.

„Čika Đorđe je tokom mnogih prethodnih decenija samopregorno, dostojanstveno i plemenito čuvao mir grobnih mesta srpskih div-junaka sahranjenih u Solunu. Upravo onih koji su srpski rod ovenčali slavnim pobedama na Ceru, Kolubari, Solunskom frontu…

I sam potomak jednog od njih, svojim delom i pojavom plenio je sve nas, pobuđujući u nama osećaje istinskog poštovanja i zahvalnosti. Sada kada se posle punih 96 godina časnog i ljubavlju prema rodnoj grudi ispunjenog života u večnosti pridružio upravo onim junacima čije je grobove i seni sa toliko požrtvovanosti čuvao, čika Đorđe staje i njihov nepobedivi i moćni stroj. Svi Srbi, a pre svega mi čiji slavom ovenčani preci počivaju na Zejtinliku, osećamo posebno divljenje i zahvalnost prema neumrlom Đorđu Mihailoviću. U veri da je ovaj rastanak samo privremen, izražavamo istinsku zahvalnost i poštovanje višedecenijskom časnom čuvaru seni srpskih div-junaka i sa suzama u očima kličemo: Hrisos vaskrese, dragi čika Đorđe”, istakao je istoričar Dejan Ilić, direktor Muzeja žrtava genocida.

„Hvala na svaku divnu priču za svaku suzu, za svaku pesmu, za svako razumevanje, za ljubav prema našoj Srbiji u kojoj nikada niste bili, za sve date lekcije svima nama”, rekla je Nada Tučev.
Čika Đorđe je preminuo 02. jula 2023. godine

Plačem kad niko ne vidi

– Ne mogu da zaboravim jednu sliku. Došle starine, godina kao što ja sada imam, i više. Pratili su ih sinovi, unuci. Pridržavali ih, a oni padaju uz krstove saboraca. Bila je to njihova poslednja poseta Zejtinliku. Vadili su iz nedara suve šljive, jabuke… Neko grumen zemlje doneo, neko voštanicu. Svi plaču. Ja stežem srce, pa plačem samo kad niko ne vidi. Plačem za svima koji ovde počivaju, stradali u čežnji za otadžbinom, majčinskom suzom. Svojim kućnim pragom, njivom, zaustavljenim plugom u rodnoj oranici.

– Deda Savo je preneo na mog oca ove reči, a on ih je ispričao meni: ne zaboravi, sine, nikada bol sa kojim su naši, srpski vojnici, hranili čežnju za povratkom kući, robovali krvavo parče svoje zemlje da bi se u nju vratili. Da zagrle porodice koje ih nisu dočekale. Decu, koja ih nisu upamtila. Danas ja ovo govorim njihovim potomcima. Oni plaču. Kažu: da im se barem ovim suzama odužimo. Ja te suze poštujem, ali ih ne volim. Odgovorim im: deco, vaš dug nije da plačete, već da ne zaboravite junake. Nijedan narod nije imao sreće u zaboravu takvih ratnika.

– Razumite, deco, ponos je to što služim ovima koji su nas nadvisili – rekao je.