Svetolik Radovanović je bio srpski geolog, član Srpske kraljevske akademije, profesor Univerziteta u Beogradu, ministar narodne privrede Kraljevine Srbije. Rođen je 23. marta 1863. u Prćilovici kod Aleksinca.
Veoma rano ostao je bez majke, a detinjstvo je proveo po raznim mestima u kojima je službovao njegov otac Antonije, sreski činovnik. Osnovnu školu je pohađao u Kučevu, Gradištu i Kragujevcu, u kome je završio i nižu gimnaziju. Upisao se 1878. u Prvu beogradsku gimnaziju. Od 1881. do 1885. studirao je na Prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bio je muzički školovan i na njegovu inicijativu obrazovano je akademsko pevačko društvo. Za vreme studija najviše je bio oduševljen geologijom i predavanjima Jovana Žujovića, po čijem savetu je 1885. otišao u Beč da unapredi svoja znanja iz paleontologije i geologije. U Beču se školovao po svoj prilici o očevom trošku. Kada mu je otac 1888. otišao u penziju njegova materijalna situacija se pogoršala, pa je molio Žujovića da ga preporuči za državnu stipendiju. Doktorirao je u Beču na tezi Prilozi geologije i paleontologije Istočne Srbije.
Vratio se u avgustu 1891. godine u Srbiju i zaposlio se kao državni geolog u rudarskom odeljenju Ministarstva narodne privrede. Kao državni geolog radio je na detaljnoj geološkoj karti Srbije, a proučavao je i sve rudnike. Postao je sekretar Srpskog geološkog društva. Prešao je 1897. na Veliku školu, gde je bio profesor paleontologije.
Na izbornoj skupštini od 5. februara 1897. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (SANU), a 31. januara 1902. godine postao je i njen redovan član.
Osnivač je srpske hidrogeologije. Reformisao je srpsko rudarsko i šumarsko zakonodavstvo, a 1892. godine je sa geologom Jovanom Žujovićem osnovao Srpsko geološko društvo. Sa Jovanom Žujovićem radio je na reorganizaciji Geološkog zavoda i organizaciji nastave. Kada je Žujović iz političkih razloga bio 1899. proteran sa Više škole tada je Radovanović preuzeo i predavanja iz geologije. Zajedno sa Bogdanom Gavrilovićem zaslužan je za organizaciju i unutrašnje uređenje univerziteta.
Kao ministar narodne privrede u vladi Save Grujića i u vladi Nikole Pašića, doneo je prva pravila rudarsko-bratinske kase za osiguranje rudara, ustanovio nedeljno-praznične škole za šegrte i izdao prvi godišnjak rudarskog odeljenja ministarstva privrede. Reorganizovao je administraciju rudarskog i šumarskog odeljenja i dao da se donese nov zakon o šumama.
Nakon toga krajem 1905. vratio se u Geološki zavod Univerziteta u Beogradu, na čijem čelu je bio sve do penzije. Od 1906. do 1908. bio je dekan Filozofskog fakulteta. Od kraja 1915. do kraja 1916. bio je u Atini u izbeglištvu, a od 1917. do kraja Prvog svetskog rata u Parizu je bio visoki komesar za izbeglice. Na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. učestvovao je u jugoslovenskoj delegaciji kao stručnjak za rudarstvo.
Poznati su njegovi radovi na proučavanju jurskih tvorevina istočne Srbije.
Umro je u Beogradu 17. jula 1928. godine.
Izvor: FB Rojalistički klub
