Adriana Dukić iz Pariza – anđeo i na zemlji i na nebu

Adrianu Dukić, jednu od deset učenika koji su nastradali u masakru u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu 3. maja 2023. mnogi u Parizu su poznavali. Bila je folklorašica ANIP Oro iz Pariza. Rođena je u francuskoj prestonici i sa članovima svoje porodice se vratila za Srbiju. Da je sreće bilo juče bi sa svojima proslavila 15-ti rođendan. Nasmejana, vesela, umiljata, mila, pametna, svestrana, druželjibiva, odgovorna… samo su neke od osobina koje su krasile ovu divnu tinedjžerku.

Prenosimo tekst o Adriani, srpskog novinara Verana Matića, koji je mnoge tekstove posvetio nevino nastradalim u masakrima u Beogradu i selima u okolini Mladenovca i Smedereva, kada je za manje od 48 sati ubijeno 17 a ranjeno 20 osoba.

Adri ili Anči, kako su je još zvali, svojom životnom pričom, prekratkom da bismo mogli da se pomirimo sa tim, pokazuje izuzetnost i vrednosti, koje su zajednički imenitelj svim anđelima stradalim u užasnim zločinima iz maja prošle godine.  

Angelina, Adriana, Ana, Bojana, Andrija, Mara, Ema, Katarina, Sofija, Dragan, Kristina, Milan, Dalibor, Petar, Aleksandar, Marko, Nemanja, Lazar i Nikola, neki su novi, sasvim poseban, tim anđela. Kada se upoznamo sa njihovim prekratkim životima, vidimo da su ispunjeni ljubavlju prema porodici, raznovrsnim talentima, angažovani, puni pozitivne energije. Porodična privrženost i ljubav, bilo da su sistemski razvijani ili su jednostavno spontani proizvod porodičnih odnosa, uočljivi su gde god se okrenemo u tim malim – velikim životima. 

Adriana je, kao i njeni roditelji, rođena u Francuskoj. Kada je porodica donela odluku da promeni mesto življenja, i da se iz Pariza preseli u Beograd 2020. godine, Adriana je mami Biljani napisala poruku prepunu ljubavi i dečije mudrosti. Ne uobičajenu, već vrlo sadržajnu. Možda i sa nekim predosećajem… U trenutku kada je napisana, bila je to jedna od mnogih poruka koje deca i roditelji razmenjuju, pokušavajući da ukrote i opišu užurbanu svakodnevicu. Sada, kada ju je majka, prebirajući po arhivi ponovo pronašla, na drugačiji način je pročitala reči svoje kćerke „… Ako me beogradski putevi odnesu iz tvog zagrljaja…”

 Mama,

Ti si najlepša na svetu, jer toliko ljubavi, čak i ako plačeš, preplavljuje tvoje lepe oči.

Ako me beogradski putevi odnesu iz tvog zagrljaja, ti si moja mila majka i neću te zaboraviti.

Ti si ta koja mi je dala život, ti si deo mene.

Ništa nije dragocenije,

Ništa nije šarmantnije,

Ništa nije dirljivije,

Samo osmeh moje drage majke!!!

Volim te!

Od Adriane ❤

Poruku koju je Adriana napisala mami na francuskom jeziku 2020. godine pre preseljenja u Beograd. Foto: Privatna arhiva

Ove reči nisu odgovor na zadatu temu školskog zadatka, nisu ni impulsivno obraćanje, izazvano nekim posebnim događajem. One su iskrena, nežna i topla izjava ljubavi, podrška ćerke mami. Sada, kada ju je Biljana ponovo pronašla, ove reči postaju posebne i vanvremenske, govore koliko je dečja ljubav prema roditeljima, bezuslovna, snažna, životna. Ove reči nas uče o zajedničkom telu i duhu, o nerazdvojnom daru da se deo života provede u jednom obliku, a neki drugi u toj ljubavi protkanoj tugom i sećanjima na ljubav koju nosimo, na borbu koju svaki roditelj, brat, sestra i prijatelji vode da se ne zaboravi žrtva svakog deteta anđela… mladih i čika Dragana. 

„Tata, kako ti možeš da živiš bez mame i tate, ja bez vas ne bi mogla, ne znam šta bih… ” Dane, Adrianin tata, rano je ostao bez roditelja, a njegova kćerka bez ljubavi bake i deke. Koliko saosećanja i zrelosti nose ove reči, tada dvanaestogodišnje Adriane. 

Adriana je bila druga majka u porodici, ona koja je, i kada se od nje to nije tražilo, preuzimala odgovornost. Odgovornost je nešto što zastrašujuće nedostaje u ovom užasu, posebno kod odraslih, za koje se veruje da bi trebalo da je imaju. A Adriana ju je, kao dete, prihvatila kao način života. 

Foto: privatna arhiva

Tata Dane kaže da je Adriana bila leptir, da joj je sve bilo lako i lepršavo. Sa puno odgovornosti prema bratu i sestri i roditeljima, često je odmenjivala roditelje, kada je trebalo pomoći kod kuće i oko škole. Sa velikom posvećenošću i ozbiljnošću. Sve priče o Adriani, nastavnika iz Pariza, drugara i nastavnika iz „Ribnikara” govore o radoznalosti, lepoti, o osmehu „uvek i zauvek“. Skromnost, veselost, vedrina. Izazivala je osećanja ponosa kod onih koji je poznaju.

Zrelost je važna osobina koja se veže za Adrianu. Roditelji su mogli uvek da računaju na nju. Adriana je preuzimala obaveze sama, bez nametanja. Briga o bratu i sestri, o sebi,  bila joj je prirodna. Potreba i radoznalost da nauči sve i stekne veštine da to radi na najbolji mogući način, jedinstvene su. Mama Biljana često je imala osećaj da su drugarice… 

Mama Biljana i tata Dane, rođeni su u Parizu, druga generacija onih koji su tragali za poslom. Nikada odvojeni od Jugoslavije, Srbije. Aktivni tamo gde je to bilo moguće, u SPC ili različitim kulturno-umetničkim društvima. Adrianin nastup na jednom koncertu u Parizu, predstavlja je kao izuzetnu i talentovanu devojčicu. Mogla je sve što poželi, a folklor i ples, odgovarali su njenom temperamentu. 

Kada je došla u „Ribnikar”, zbog novih obaveza, zapostavila je umetnost igre, mada je često podučavala Angelinu i ostale drugare koji su želeli. Posle posete drugarima u Parizu u aprilu 2023. godine, poželela je da počne ponovo sa igrom. 

Kada živite van zemlje iz koje potiču vaši roditelji ili njihovi roditelji, osećaj patriotizma obično nije kontaminiran političkim sukobima u zemlji matici, ali zna da bude kontaminiran stereotipima prema naciji kojoj pripadate, potpuno ili da delite državljanstvo…  Adriana je volela bezrezervno prostore predaka, Like i Korduna, odakle potiču tatini roditelji. Njena ljubav prema nasleđu i postojbini predaka, bila je snažna i dirljiva. Rado je obilazila kuće i groblja na kojima su sahranjeni njeni koreni. Sa porodicom se pela na najviši vrh u okolini, Ozeblin. Pored folklora, volela je tradicionalnu muziku. Nedavno joj je Danica Crnogorčević posvetila svoj koncert u Beogradu. 

Kada se porodica Dukić preselila u Beograd, bilo je puno izazova, prilagođavanja, upoznavanja nove sredine, novih drugarica i drugara, novog sistema školovanja. Adriana nije dobro poznavala ćirilicu, ali je brzo učila i imala istinski talenat za stvaranje prijateljstava. Njena otvorenost bila je blagodet za nastavnike i njene drugarice i drugove. 

U to vreme, Angelini je Pariz bio „san”, mesto o kom je maštala vezano za modu i kulturu kojom je bila opsednuta. Adriana je došla kao „dar s neba”. Njih dve će ubrzo postati najbolje drugarice. Sedele su zajedno u klupi, razmenjivale znanja iz francuskog i srpskog, uklapale su se. Volele su slične stvari. Na jednom videu, vidi se radost druženja i međusobnog učenja: Adriana uči Angelinu kako se igra kolo. Razdraganost i lepota.

Dan pre nacionalne tragedije, 2. maja, Adriana i Angelina išle su u Galeriju da Adriana kupi haljinu za predstojeće krštenje kumića. Slale su fotografije i pravile postove za društvene mreže. 

Već narednog dana, te slike razdragane mladosti, pred kojom je život, porodice koje su tek očekivale da ta ljubav večno traje, zamenio je zločin koji se ne pamti, sa ubicom, drugom iz razreda. 

Sve ubijene 3. maja, ubica je pogađao izuzetno precizno, sa više metaka. Adriana je pogođena sa četiri metka u telo i jednim u glavu, koji je pre toga prošao kroz telefon. Verovatno je pokušavala da pozove roditelje. Nađena je preko školske klupe. Odjednom, umesto lepote življenja, nastaje pakao od života. I taj pakao traje, u nedostatku efikasne istrage, kroz relativizacije, kroz svakodnevne laži u medijima, a najviše kroz svojevrsno prikrivanje razmera dramatičnosti ove tragedije, zataškavanje i ublažavanje svih pokušaja da se ovekoveče životi svih mladih i iz Beograda i Dubone i Malog Orašja i čika Dragana. 

Takav odnos države i društva, škole, demonstriraju i roditelji ubice. Njihovo „nismo krivi” kao da je još jedan rafal ispaljen, sa sporadičnom paljbom, skoro svakog dana sa novim oblicima povređivanja. I zbog toga se, s pravom, govori da 3. i 4. maj još uvek traju. Za porodice, a i za javnost, neobjašnjivo je kako je moguće da se niko ne oseća krivim, kako odgovorni mogu da žive i dišu, bez priznanja odgovornosti, krivice i kajanja?

Neobjašnjivo je da je izostala snažna, jasna i jedinstvena društvena osuda svih aspekata vezanih za ove zločine. Umesto da lica naše dece i Dragana budu na muralima, da nas podsećaju, kroz svakodnevne manifestacije u slavu njihovih talenata i života, rituali sećanja vezani su samo za ono što rade porodice, pojedinačno ili zajednički, uključujući i roditelje iz Dubone i Malog Orašja. Bliži se trenutak kada će biti kasno da institucije počnu da se uključuju. Uskoro će svaki pokušaj države i onih koji sada ignorišu položaj roditelja ubijene dece, ranjenih i njihovih porodica, postajati groteska i izvrtanje smisla sećanja. A to će, nema sumnje, biti novi talas povređivanja – ne samo porodica, već svih koji od maja osećaju snažnu ljubav i žalost za ubijenima, i koji brinu i solidarišu se sa ranjenima i njihovim porodicama. Koji saosećaju i sa Adrianinom sestrom Marinom i bratom Danilom, koji i dalje idu u školu koja im je oduzela sestru, ne želeći da se razdvajaju od svojih drugara. 

Nije kasno. 

A do tada, u crkvi Svetog Save u Parizu, na jednom zidu, odvijaju se pripreme za oslikavanje freske, kojom će se ovaj hram povezati sa hramom Svetog Save u Beogradu, manastirom Ostrog – iznad svega će, kao leptir, lebdeti jedan anđeo sa Adrianinim likom. Na nebeskom rođendanu, 25. februara, na Novom Bežanijskom groblju, uz sećanje na Adrianu, umesto cveća, prikupljala se pomoć za realizaciju ove freske. 

 Autor: Veran Matić – javniservis.net