David Jakovljević iz Pariza se na Božić poklonio novomučenicima u Jasenovcu

„Sve vas mučenike i novomučenike doživljavam kao svoju porodicu” – u Jasenovcu na Božić ispred humke stradalima poručio predsednik francuskog udruženja Deca Jasenovca

Većina nas najradosniji hrišćanski praznik Božić obeležava u krugu svoje porodice, sa svojim najdražima i najbližima, uživajući u svim običajima koje naša crkva i tradicija praktikuju. Lepe priče, lepe pesme, ukusna hrana, unošenje i paljenje badnjaka, pijukanje, lepa sećanja, smeh… su u centru pažnje kao i sama radost. Takođe iščekivanje položajnika kao i lomljenje česnice, nakon jutarnje liturgije, radost pronalaženju novčića ili dukata su sastavni deo ovog lepog praznika. Okruženi smo ljudima koje poznajemo i kojima se istinski radujemo i drugačije ovaj praznik ne možemo ni da zamislimo.

Ipak Božić može da se dočeka i drugačije. Da se dočeka sa svojima koji po rođenju to nisu bili, bar ne po krvi, ali jesu po pripadnosti jednog naroda. Naroda koji je poslednjih vekova mnogo patio i mnogo svojih sinova i kćeri izgubio. A nije morao. Pa kada ih je izgubio jedno vreme je na njih bio i zaboravio. Pa počeo da ih se seća, polako, stidljivo. Ali je bar počeo.

Upravo stoga danas prenosimo priču, koja će za neke verovatno biti neobična i to samo na prvi pogled. Ovo je priča osobe, koja bez ikakve sumnje najviše veruje svom srcu i na prvo mesto stavlja svoj narod, veru, mučenike i novomučenike, kao i dato obećanje. Priča pokazuje koliko jedna duša može da bude plemenita i čista. A pritom nije ni rođena na prostoru bivše Jugoslavije. Ali korenima potiče sa vekovne srpske zemlje.

Foto: arhiva D. Jakovljević

Predsednik francuskog udruženja Deca Jasenovca, David Jakovljević je Badnji dan i Božić proveo u Jasenovcu, uz novomučenike i sve stradalnike ustaškog režima u Nezavisnoj državi Hrvartskoj, pričajući sa njima i poklonivši se njihovim senima. „Na najradosniji hrišćanski praznik niko ne ide u Jasenovac. U manastiru su sestre same, Srba tamo više nema, nema ko da poseti ovo mesto. Moja duša me je vukla da baš odem na to mesto, baš tu gde nema nikog, kako bi mogao svoje misli po posvetim Hristu i Hristovom rođenju i radosti koja dolazi sa jedne strane i kako bi se poklonio svim naših nevinim jasenovačkim mučenicima i novomučenicima, sa druge”, rekao je David Jakovljević za medijski portal Rasejanje.info.

„Otišao sam na humku, poklonio se svim tim divnim nevinim dušama i rekao „evo došao sam”. Sve vas doživljavam kao svoje, kao svoju porodicu. Iako sam poreklom iz Loznice i nemam nikoga svog stradalog u Jasenovcu, niti nikog ko je stradao u NDH. Osećao sam potrebu da im kažem da mislim na njih, da mi mnogo znače i da sam uvek sa njima i pa i na Badnji dan i Božić ”, vrlo emotivno ispričao je David Jakovljević.

Nakon odavanja pošte nad humkama otišao je do Manastira Jasenovac. „Crkva je bila prazna i imao sam utisak da će biti tako. Zapalio sam sveću, pomolio se za sve, poljubio mošti i pomolio se za mir među svim narodima u svetu. Još ranije sam mučenicima i novomučenicima obećao da ih neću zaboraviti i rekao sam im da sam došao da pričam sa njima, kao što bi na porodičnom groblju pričao sa mojim dedom, pradedom, čukundedom… Srce mi je bilo na mestu zbog svih njih i odavanja počasti njima, ali mi je krivo što u manastiru nije bilo badnjaka. Za jednu, dve ili pet osoba, mislim da se morao zapaliti, jer svi to zaslužuju ”, dodao je David.

Svratio je potom do manastira i sa monahinjama koje su spremale kolače za Božić popio kafu. „I one su se mnoge obradovale što sam bio malo sa njima, upoznali smo se. Još uvek osećam radost što sam bio sa njima, što smo razgovarali i što sam mogao da doživim i osetim i njihovu radost”. Prisustvo predsednika udruženja Deca Jasenovca i sama priča zašto je baš na ovaj praznik tu, je po rečima, monahinja ozarilo njihova srca i njihove duše. „Nisu krile reči da su bile pune radosne i na sam moj gest kao i na naš razgovor”, dodao je David, koji se potom uputio put Pakraca.  

„Logično mi je bilo da baš sa Slavoncima u Pakracu provedem Badnje veče i da prisustvujem službi i paljenju badnjake ispred Crkve Svete Trojice. Želeo sam da im pošaljem jasnu poruku da Srbi znaju da nisu sami, da mislimo na njih i da želimo da im pomognemo. Ujutru, na Božićnoj liturgiji bilo je prisutno dosta ljudi, ne toliko kao na Badnje veče ali ih bilo. Iako sam se na početku bio malo štrecnuo jer nas je bilo samo dvoje u crkvi, ljudi su počeli da pristižu. Crkva je bila puna, osetila se radost tokom liturgije. Malo smo se družili i potom je usledio razlaz. Ljudi su otišli svojim kućama da slave. Nadam se da su osetili moju poruku da sam tu, da znaju da nisu sami. Da smo nešto uradili za njih, za njihove (naše) pretke. Da će se uskoro i o našim žrtvama pričati po svetu, učiti u školama, pa će im se odavati pošta. Osetio sam kao da su se pomirili sa kaznom, kao da misle da treba da žive kažnjeni što su na tom mestu i da nemaju pravo da budu ono što jesu, da žive u radosti kao i svi ljudi. Nisam osetio da su se baš uklopili u tome svemu. Rođenje Hristovo su slavili kao svaki pravoslavac. Ja sam radostan što sam bio sa njima i što sam samo dokazao da se iz Pariza se može doći preko Beograda preko planina preko svega i da svi mi treba da im pružimo podršku. I doći ću opet”, vrlo odlučno je istakao David Jakovljević. Kaže da, oni koji su mu prišli i koji ga prate na društvenim mrežama da su bili iznenađeni kada su čili da je iz Loznice i da nije iz tih krajeva.

David dodaje da mu je najveći utisak ovog putovanja bio susret sa troje mladih Hrvata. „Kada sam se pomolio i odao poštu našim mučenicima i novomučenicima pred humkom  u Jasenovcu video sam Gorana, Dina i Saru. Oni su hrvatskog porekla i po malo srpskog. Nisu imali više od 25 godina. Čestitali su mi Badnji dan i Božić. Ispričali su koliko im je bilo važno da dođu do Jasenovca i da odaju poštu. Dinov deda je bio zatočenik kako dete i proživeo je mnoge golgote ovog zloglasnog logora. Zahvalio sam im se i rekao sam im da ih nikada neću zaboraviti”, istakao je predsednik udruženja Deca Jasenovca.

Za medijski portal Rasejanje.info je naglasio da se je osetio veliku i nadu i zadovoljstvo i sreću i da je u pravu kada kaže da se njegov svet deli na dva dela. „Na zlo i dobro. Nema tu Hrvata i Srba. Nema tu Kineza, Arapa, crnaca… već je svet podeljen na ta dva dela. I pored toga što sam po povratku u Srbiju krenuo regionalnim putem a ne autoputem i što sam gledao sve te srpske kuće prazne zapaljene poražene i što sam na putu video samo jednu ženu bilo mi je žao i hrvatskog naroda. Srba nema, nema ni Hrvata, sve je prazno. Rat je doneo pustoš, koja nikome ne odgovara”, podvukao je Jakovljević, koji je rođen i odrastao u francuskoj prestonici.

Ipak on je presrećan i srce i duša su mu puni radosti što je išao i rekao svojim novomučenicima da ih nekada neće zaboraviti. Da ispunjava svoje obećanje dato u septembru 2022. godine. „Presrećan sam što je moja sveća gorela u jednoj praznoj crkvi u praznom manastiru. Presrećan sam što sam sa monahinjama razgovarao i što sam im rekao: eto, došao sam malo vas da vidim, presrećan sam što sam sa Slavoncima proveo Badnje veče i jutarnju liturgiju, presrećan sam što sam sa Slavoncima podelio po neki, za mene važan momenat. Ali ponavljam, jako mi je bilo teško što nije bio badnjaka u manastiru Jasenovac, što se nije slavilo Badnje veče makar se badnjak upalio za 5 ljudi. To je meni nedostajalo. Ne bih hteo tim rečima nikoga da osudim niti vladiku Jovana koji zaista puno radi na svemu u Hrvatskoj”, podvukao je David Jakovljević, zahvalivši se i članovima njegovi porodice, koji su ga podržali u njegovoj odluci da Božić ne slavi sa njima ove godine već upravo u Jasenovcu u Pakracu.

Da li će se naredne godine upaliti badnjak na tom mestu zavisi od nas. Uz malo dobre volje sve možemo da promenimo naredne godine. Potrebno je da neko bude prvi. Potrebno je da činimo dobro i dajemo od srca. Biti dobra osoba ne znači da se mora biti heroj ili biti dobra osoba ne zahteva da svoj život stavljamo na kocku ili da pokušamo da porazimo sve one ljude koji nam deluju kao pretnja. Dobri ljudi su oko nas, neupadljivi, tihi, srećni i sijaju. Umereni i toliko veliki. Možemo da „budemo ljudi”. Možemo puno toga. Osim dobrog srca i volje za početak nam ne treba ništa više. A to imamo.

Katarina Krstić-Tadić