Praznik Božića, Rođenje Bogomladenca Hrista, jeste najveća radost, uteha, nada i snaga čovečanstvu, koje se pod teretom briga odrodilo i zaboravilo svoj uzvišeni priziv i dostojanstvo u ovome svetu.
Čovek o prazniku Božića se iznova priseća da je sazdan za večno i neprolazno, da je po rečima Prepodobnog Justina Ćelijskog „mali Bog u blatu“, ikona Božja koju je Sin Božji svojim ovaploćenjem i rođenjem došao da vaspostavi u sebi, dovrši i uzdigne do nebeskih visina. Bog Slovo se rađa kao dete u pećini i polaže u jasle, Sin Božji, drugo Lice Presvete Trojice, dobrovoljno se prazni i smanjuje, da bi nas duhovno prazne i osiromašene, ispunio, obogatio i uzvisio svojom blagodaću. Zamislimo braćo i sestre, Tvorac i Svedržitelj, Onaj pred kojim sile nebeske trepte, koga car David pozna u Duhu te uskliknu: „Sva zemlja neka se pokloni Tebi, i psalmopeva Tebi, neka psalmopoje Imenu Tvome, Višnji!” (Ps. 65,4), rađa se u tamnoj pećini i postaje sluga, da bi nas, u grehovnom ropstvu, oslobodio i učinio sinovima Njegovog Dana!
U radosti ove tajne koju otkriva Božić, Crkva Hristova u ovoj Božićnoj noći kliče: Kto Bog velij, jako Bog naš – Ko je Bog veliki, kao Bog naš! Imajući pred sobom ovu blagovest, neka se veseli srce naše ove večeri, neka svetlost Hristova i mir Njegov, koji je preko potreban rodu ljudskom, bude svima nama zvezda vodilja koja će nas voditi ka Njemu – našem tihom pristaništu i odmoru, deo je Božićne poruke episkopa australijsko-novozelandskog Siluana, prenela je Mitropolija australijsko-novozelandksa
