Ove nedelje pisali smo u više navrata o srpskim hodočasnicima iz Nemačke koji su se našli u Izraelu od kada je počeo rat i njihovoj borbi da se vrate u svoje domove, u čemu su i uspeli. Danas prenosimo priču Gorana Mekića, srpskog državljanina koji 3 decenije živi u Izraelu sa svojom porodicom i preko koga smo i kolege Predraga Karasovića u više navrata izvestili kako živi sprska zajednica u Izraelu .
Njegova priča preko FB nije ni malo prijatna. On je pisao o stradanju i patnji naroda, o njihovom preživljavanju, o bolu i gubicima. Svaki napad, bila je njihova borba za život. Ima mnogo nestalih, mnogo mrtvih. Po izbijanju sukoba Goran Mekić je napisao da su teroristi Hamasa i islamskog džihada su pored još nekoliko naselja uz ogradu ušli i u njihov kibuc, gde su se nekoliko dana vodile ulične borbe sa civilnom odbranom kibuca .Bilo je dosta povređenih, ubijenih, kidnapovanih i povređenih…a današnji priča glasi ovako:
„Društvo, prvo hteo bih da se zahvalim svima onima koji su mi pisali, zvali, pitali…Zaista nisam mogao da odgovaram, i da pišem bilo šta. Sav fokus je bukvalno bio na preživljavanju a kasnije i na vremenu sa najmilijima. A zaista sam bio sam pretrpan porukama.
Nakon 48 neprospavanih sati u ponedeljak je naš kibuc evakuisan pod pratnjom vojske. Trenutno smo na sigurnom. U kibucu je ostalo mnogo vojnika i 20 civila koji su mobilisani i priključeni bezbednosnim snagama. Za sada imamo svu potrebnu pomoć. Mnogo je volontera, terapeuta, i ostalih , koji 24 sata rade sa nama i stoje nam na raspolaganju. Trenutno smo fokusirani na decu, prijatelje koji su ovde i koji su izgubili najmilije a uporedo se i sami trudimo da dođemo sebi. Mnogo poznanika, ljudi, dece, prijatelja, kolega nisu više među živima ili su kidnapovani. Deca su ostala bez školskih drugova, učiteljica, prijatelja.
Razredi su prepolovljeni Eškol je mala opština uz Gazu. Oko 12.000 ljudi i većina se lično i poznaje. Svi imaju nekog koga su izgubili. Ili ko je kidnapovan od strane Hamasa i islamskog džihada i odveden u Gazu. Preko 1.300 ljudi je ubijeno, više od 3.500 ranjeno a preko 150 kidnapovano. Među njima ima i beba, dece, bolesnih, starijih ljudi. Ljudi sa kojima smo se do juče smejali, družili, radili. Moj Dejan (22) je bio do 5 ujutro kod druga u kibucu Nir Oz čija porodica je u 6 i 30 ubijena.
Roditelji Mijinog (26) dečka kod koga je mnogo puta prespavala su ubijeni u kibucu Nativ Hasara. Mia je trenutno u Africi, gde volontira, a kad se vrati biće mobilisana. Moja Daniel (16.5) se preko kamere opraštala od druga iz kibuca Beeri, kome su u kući bili teroristi dok su on , braća i roditelji bili u skloništu.
Držali su rukama sigurnosnu bravu, na vratima sigurne sobe (skloništa, koju mahom imaju svi stanovi i kuće u Izraelu) dok su teroristi Hamasa palili njihov stan sa njima unutra i pucali na ta vrata. Samo ih je puka sreća spasila.
Danielina razredna sa kojom je iduće nedelje trebalo da ide u Aušvic, se vodi kao nestala. Najmlađi sin Ofir (12) je video snimak školskog druga (12 godina), iz kibuca Nir Oz kako ga palestinski civili odvode u Gazu. Daniel je bila sa mamom na 50 metara od mesta gde se sve to dešavalo. Dejan je bio sam u svojoj kući u kibucu, kao i moj tata naoružani samo noževima. Za razliku od drugih kibuca i naselja mi u kibuc Magenu smo imali neverovatnu sreću. Inače bi i mi bili zbrisani. Nemam dovoljno reči da opišem kroz šta smo prošli.
Pokušaću da objasnim šta se izdešavalo tog kobnog jutra za šabat 7.10.2023 u mom Kibucu. Oko 6 sati ujutru su nas probudile rakete iz pravca Gaze, na šta smo se već delimično i navikli. Sa zvukom sirena smo se skonili u sklonište. I niko nije ni slutio šta će da usledi samo par minuta kasnije, jedan momak iz civilne odbrane kibuca i moj dobar prijatelj (Eran Coref ) odlučio je da prošeta sa oružjem do tačke iznad bazena odakle se vidi ceo pojas ispred Gaze ( mi smo na samo 4 km od Gaze). Tada je video oko 70 naoružanih terorista na motorima i automobilima i na samo par metara od zapadne ograde kibuca. Svi su bili sa dugim cevima i raketama RPG. Eran istog trenutka otvara vatru na njih, a ubrzo mu se pridružuje i desetak članova kibuca koji su u tom trenutku imali oružje u kući. Prvo su došla njegova dva brata i sin mlađeg brata a zatim i ostali. Uprkos njima teroristi ipak uspevaju da uđu u naš kibuc, raznevši ogradu raketom. Čovek koji je odgovoran za bezbednost kibuca, Baruh Kohen se tada svojim autom zaleće direktno na teroriste koji ga pogađaju raketom. Baruhu je usled zadobijenih povreda kasnije amputirana noga.
U unakrsnoj vatri pokušavajući da ga izbave, jedan član kibuca, Avi Flajšer biva pogođen u leđa, da bi kasnije preminuo od posledica ranjavanja. Drugi član kibuca Nadav Rot je pogođen u rame i imao je već par operacija do sada. Ta mala hrabra grupa od 10 civila je držala teroriste, njih 70- tak ,7-8 sati dok prvi vojnici nisu došli u kibuc. Dodaću i da su 2 grupe terorista od njih stotinak prošle pored južne i severne kapije kibuca i nastavile napad na druga naselja. Ofir se tog jutra zadesio kod mene tako da smo ostali u kući sa oružjem jer je naša kuća prva do severne ograde kibuca.
„Tata, ako tebe ubiju da li mogu da koristim tvoje oružje?” su reči koje mi i dalje odzvanjaju u ušima. Pored navedenih, juče je pronađeno telo još jednog člana kibuca (Ofir) koji je oko 8 i 30 bio na putu kući, a kojeg su teroristi Hamasa uhvatili, izveli iz kola i likvidirali. Jedna kuća u kibucu je i pogođena raketom. Teroristi su i u nedelju pokušali napad na kibuc ali su odbijeni. Ljudi i deca, muškarci , devojke, stari i mladi , čitave familije su ubijane, žive paljene. Ubijali su decu pred roditeljima i roditelje pred decom. Kibuci Nir Oz, Beeri, Nirim, Kfar Aza, Nahal Oz i ostali su sravljeni sa zemljom dok smo mi bukvalno imali sreće. Ne želim da pomislim sta bi nam se desilo da je Eran otišao malo kasnije da vidi šta se dešava.
Da je recimo Dejan ostao kod tog druga ili da je otišao na žurku na kojoj se desio pokolj. Da su Daniel ili Mia odlučili da prespavaju kod druga/dečka. Da su ove dve grupe terorista sa kojima su bili i njihovi civili odlučile da uđu sa strane u kibuc. Neverovatna sreća i hrabrost tih ljudi (među kojima je bilo i par devojaka) je bukvalno spasilo moj Kibuc od pokolja terorista. Nažalost mnogi nisu preživeli. Trenutno ne pratim vesti. Želim da decu i sebe što manje izlažem informacijama. U ovim trenucima pokušavamo da budemo zajedno sa prijateljima i drugovima koji su preživeli. Sve u svemu još jednom bih se zahvalio na interesovanju i brizi”.
