Najomiljeniji poglavar Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Pavle, čije je svetovno ime Gojko Stojčević, rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci u Slavoniji, u porodici zemljoradnika. Preminuo je 15. novembra 2009. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, a sahranjen je u manastiru Rakovica, kod Beograda.
Za 44. srpskog patrijarha izabran je 1. decembra 1990. godine, kada je zamenio bolesnog patrijarha Germana. Bio je najomiljeniji poglavar Srpske pravoslavne crkve, koga je srpski narod za života smatrao svecem.
Posle Božića 1941. godine mladić po imenu Gojko mobilisan je u sanitet dok je na pomolu bio rat koji će doći u Jugoslaviju 3 meseca kasnije. 27-godišnji Gojko Stojčević kapitulaciju zemlje će dočekati u blizini Višegrada, odakle će peške stići do Sarajeva.
Iako je 8 godina ranije oslobođen služenja vojnog roka zbog neuhranjenosti, učestvovaće u krvavom ratu, odakle će se vratiti u svoje rodne Kućanice, gde će zateći srušenu rodnu kuću koju je napravio njegov otac Stevan posle privremenog rada u Americi. Majka Ana mu se u međuvremenu preudala i na trećem porođaju umrla.
Čim je video šta rade ustaše u njegovom rodnom selu, uspeo je da pobegne u Srem i da se dalje prebaci za Beograd gde na građevini radi najteže fizičke poslove.
U Beogradu Gojko sreće svog najboljeg prijatelja Svetozara Miloševića, oca Slobodana Miloševića. Njih dvojica su dve godine ranije zajedno apsolvirali na Bogosloviji u Beogradu. Svetozar želeći da spase teškog rada svog najboljeg prijatelja, moli jeromonaha Jeliseja Popovića za pomoć.
U proleće ’42. godine jeromonah Jelisej odvodi Gojka u manastir Svete Trojice pod Ovčarom, na oporavak. Nekako baš u to vreme, Gojkov rođeni brat Dušan, poginuće u bici na Siraču kod Orahovice.
Gojko je u manastiru osećao prohujale vekove i svoje pretke, konstantno se moleći za sve nastradale u krvavom ratu. Nakon oporavka, u Banji Koviljači postaje veroučitelj i vaspitač u domu za srpsku decu izbeglu iz Bosne pred ustaškim nožem.Jedne prilike dečak koji se kupao u hladnoj Drini počeo je da se davi, Gojko je zaplivao i izvukao ga iz vode.
Ipak, toliko je nazebao da je zaradio tuberkulozu i nisu mu davali više od 3 meseca života. Jedan dan na manastir udariše Bugari, verni pomoćnici nacističkog okupatora. Pretresoše celo bratstvo i kod Gojka nađoše blok sa zapisanim molitvama. Bugarski podoficir ga optuži da su to neke četničke šifre, te ga sa još dvojicom mladih monaha krvnički pretukoše. Batine su bile tolike da je mladi monah Teofin ubrzo poludeo i umro.
Iz Banje Koviljače Gojko odlazi u manastir Vujan kod Čačka kao iskušenik. Zbog tuberkuloze bilo mu je zabranjeno da obeduje sa bratijom. Onda odjednom bez ikakvog leka Gojko doživi čudotvorno iscelenje te se potom zamonaši u manastiru Blagoveštenju i dobi monaško ime Pavle. Kako je rat bio završen Pavle poželi da se čuje sa jeromonahom Jelisejom koji ga je spasio sigurne smrti u Beogradu.
Pavle tad sazna da su Jeliseja odmah po završetku rata ubili komunisti jer se zalagao za veronauku u školama. Njegovo telo završilo je u masovnoj grobnici koja se nalazi ispod stadiona JNA, FK Partizan. Partizani su nakon Drugog svetskog rata pobili desetine hiljada neistomišljenika, mahom Srba.
Većina njihovih tela nikada nisu pronađena a završila su uglavnom u temeljima stadiona koji su se odmah posle Drugog svetskog rata gradili i poslužili su komunistima kao masovne grobnice.
Jame bezdanice prvo su kopane ispod stadiona JNA, zatim FK Obilić, stadion Grafičara na Senjaku isto je napravljen na masovnoj grobnici kao i stadion kraj Morave Borca iz Čačka leži na kostima srpskih žrtava. Početkom 60-tih godina privodili su se kraju radovi na stadionu Crvene Zvezde, popularnoj Marakani.
I u temelje ovog stadiona udarene su kosti komunističkih žrtava, koji su tad ubijani ili su kosti premeštane i zakopavane. Grobari, navijači Partizana danas imaju pesmu koja kaže „Da se sruši Marakana da nađemo Đenerala”.
Asocirajući da je Đeneral Draža Mihailović kasnije zakopan ispod Marakane. Mada, situacija i sa druge strane Topčiderskog brda nije ništa bolja. Od 1949. do 1955. godine otac Pavle se podvizava u manastiru Rači pokraj Drine na planini Tari. Tu obavlja najrazličitija poslušanja, između ostalih i vodeničarsko.
Živelo se u to vreme teško, pod stalnim pritiscima i progonima komunista.
Jedne večeri su otac Julijan i otac Pavle odvedeni u prostoriju UDBE u Bajinu Baštu i bili celu noć saslušavani zbog okupljanja đaka u manastiru i učenja veronauke. Videvši da bratstvo ne posustaje, komunisti reše da na drugi način rasture manastir, te podignu porez sa 75 na 350 000 dinara.
Bratstvo je tih godina ropski radilo i gladovalo kako bi samo porez državi plaćalo. Sa monahom Pavlom u manastiru Rači sobu je delio i desetogodišnji dečak Mitar Rosić izbeglica iz Mrkonjić Grada u današnjoj Republici Srpskoj. Kasnije će ovaj dečak postati otac Avakum koga će lično patrijarh Pavle 1992. godine poslati u Sarajevo da u ratnim okolnostima Srbima duhovno rukovodi.
Kada je 1957. godine izabran za episkopa raško-prizrenskog, otac Pavle je bio na postdiplomskim studijima u Atini odakle se javio i Svetom vladiki Nikolaju u Ameriku te mu pisao da je manastir Rača pod pritiskom komunista spao na samo 7 đaka. Boravak u Grčkoj otac Pavle je iskoristio da ode na Svetu Goru, gde je na Vaskrs 1957. godine doživeo da mu patrijarh jerusalimski u okviru naročite službe opere noge, to je bilo izvesno predskazanje njegovog budućeg služenja kao patrijarha srpske crkve.
Po povratku iz Grčke već je bio episkop raško-prizrenski i od tada pa u naredna 3 desetleća, njegov podvig bio je neprekidna straža nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. Bilo je to u najteže vreme i tražilo je trpljenje velikih nevolja, nije mogao da prođe ulicama Prizrena a da ga šiptarska deca ne gađaju kamenjem i jajima, te viču „pop na konop”.
Jedne prilike vladika Pavle je krenuo u poštu da preda pismo, dok je čekao u redu jedan Šiptar ga je sa leđa udario u glavu i uzeo mu kamilavku. Pavle je tiho prokomentarisao „mora da su vam takvi bili i đedovi”. Pismo koje je vladika Pavle slao bilo je za njegovog najboljeg druga Svetozara Miloševića. Na njega nikad neće dobiti odgovor, jer su ga komunisti ubili 1962. godine. Svetozar se nakon rata vratio u rodnu Crnu Goru i u Bijelom Polju predavao ruski jezik.
Javno se deklarisao kao veliki Srbin i rusofil, što je posle sukoba Tita i Staljina bio smrtni greh u Jugoslaviji. Agenti UDBE su ga ubili a njegova smrt je proglašena kao samoubistvo. U narednim godinama vladika Pavle će sa prve linije fronta gledati kako Titova komunistička mašinerija proždire srpski narod. Iz Albanije Tito doseljava preko 300 000 Albanaca i daje im srpske kuće imanja i blago. Istovremeno na Kosovo zabranjuje povratak preko 200 000 Srba. Još ’43. godine na zasedanju Avnoja Tito je udario granice nove Jugoslavije.
Hrvatsku je poput žvakaće gume razvukao Jadranskom obalom do bokokotorskog zaliva. Svim republikama je dao jasne granice a samo Srbija je ostala nedefinisana sa dve autonomne pokrajine, što znači da će biti onolika koliko preostane teritorije kad se svi drugi namire. Na presto SPC Pavle je došao 1990. godine.
Patrijarh je bio u najtežim vremenima, ratovima, stradanjima i pogromima srpskog naroda. Godinu dana nakon što je izabran za patrijarha, posetio je Jasenovac i služio liturgiju za stradale Srbe u genocidu ustaša.
1993. godine u sred ratnog vihora posetio je Banjaluku i osvetio temelje sabornog hrama Hrista Spasitelja u centru ovoga grada. Tokom bombardovanja Srbije 1999. godine držao je liturgiju u Pećkoj Patrijaršiji, a tokom pogroma Srba na Kosovu 2004. godine držao je liturgiju u hramu Svetog Save pred više od 100 000 duša. Bio je najveći putnik među srpskim prvojerarsima posle Svetog Save. Obišao je sve kontinente i sve eparhije srpske crkve.
Patrijarh Pavle je jedan od poslednjih monaha stare epohe, one koja je pregrmela Drugi svetski rat i decenije stradanja pod komunizmom. Malo je falilo da i njegove kosti završe u nekoj masovnoj grobnici ali Bog ga je ostavio da živi i preživi, da priča i da nam ispriča. Upokojio se u Gospodu 2009. godine u Beogradu u 95. godini ovozemaljskog života.
U Prizrenskoj Bogosloviji njegovom rukom ostalo je zapisano:
„Našem narodu neće krenuti na bolje dok god se na kostima srpskih žrtava bude igrao fudbal”.
Izvor: FB D. Zimonjić
