Ove nedelje ime mladog vojnika i heroja sa Košara u ratu za odbranu Kosova i Metohije 1999. godine, Radoša Cerovića, zauvek je ušlo u istoriju Leskovca, jer je jedna od glavnih ulica po njemu dobila ime i to najlepša i upravo završena ulica u Leskovcu, ona što ide pored takođe velelepnog stadiona. Kao najbolji vojnik jedinice dobrovoljno se javio da učestvuje u akciji izvlačenja tela poginulog načelnika Štaba padobranske brigade, potpukovnika Gorana Ostojića i tom prilikom je, nažalost, izgubio život, rekao je pukovnik Vladimir Stojanović, preneo je Jugmedia.rs
Ovom događaju prisustvovali su roditelji Radoša Cerovića, brat i njegova porodica, rodbina, prijatelji, komšije, fudbaleri FK Dubočice sa kojima je igrao, kao i pripadnici Udruženja veterana 63. padobranske brigade i pripadnici 63. padobranske brigade, te zamenica gradonačelnika Lidija Dimitrijević, direktor JP Urbanizam i izgradnja Novica Nikolić i drugi predstavnici lokalne samouprave.
„Radoš Cerović je bio vojnik 63. padobranske brigade i po ugledu na svog brata koji je godinu dana ranije služio u brigadi 1998. godine se prijavio i služio kao vojnik u elitnoj jedinici naše vojske. Kao najbolji vojnik svoje jedinice dobrovoljno se javio da učestvuje u akciji izvlačenja tela poginulog načelnika Štaba padobranske brigade, potpukovnika Gorana Ostojića i tom prilikom, nažalost, je izgubio svoj život,” – kazao je pukovnik Vladimir Stojanović koji se obratio ispred 63. padobranske brigade.
On je dodao da otvaranje ove ulice baš u ovom trenutku ima veliku simboliku – 25 godina od pogibije druga, Radoša Cerovića, otvara se ulica pored stadiona i kluba FK Dubočica, u kom je trenirao i za koji je igrao, i gde je vreme provodio igrajući fudbal koji je veoma voleo. Rekao je i da simbolike ima u tome što baš ova ulica izlazi na ulicu pokojnog kapetana Bojana Denića, koji je, igrom slučaja, istog dana kada i Radoš, izgubio svoj život izvršavajući svoje borbene zadatke na Kosovu i Metohiji.
Nakon postavljanja table, obratio se i otac Radoša Cerovića, Dragoje Cerović. „Zahvaljujem se i svim prisutnima koji su došli ovde da se još jednom podsetimo našeg mladog heroja koji je izgubio život u 20. godini u reonu Karaule-Košare. Posebno bih se zahvalio veteranima 63. padobranske brigade na čelu sa predsednikom Udruženja veterana pukovnikom Vidojem Kovačevićem i njegovim zamenikom Anđekovićem i prisutnim starešinama 63. padobranske elitne brigade. Još jednom svima hvala”.
Ime Radoša Cerovića, jednog od mnogih koji su svoj život ostavili u gudurama prema Albaniji, šira javnost čula je kada je on dobio ulicu u Nišu. U anketi portala Jugmedie u kojoj se biralo moguće ime za novi stadion u Leskovcu, uvrstili smo ime Cerovića, junaka, a među 11 imena. Nenadano, njegovo ime je izbilo prvo u anketi, koja je imala preko 3.000 glasača za dva dna.
Taj predlog nije prihvaćen, niti je naša namera bila da sugerišemo vlastima, već da ispitamo javno mnjenje. Kasnije se neformalno čulo da je ovo srpsko ime i prezime teško za izgovaranje budući da će se na stadionu igrati i evropske utakmice. Međutim, gradske vlati obećale su odmah da će Radoš Cerović dobiti jednu ulicu u svom gradu.
Roditelji i rodbina danas je imala pomešana osećanja, pričaju za Jugmediu.
„Mešala se radost sa tugom. Bol roditelja nikada neće prestati ali su srećni što se neko setio mladog vojnika koji je dao život za domovinu, a posebno su bili ponosni što je ploča sa njegovim imenom na najlepšoj ulici u Leskovcu”, pričaju najbliži Radoševi rođaci.
Radoš Cerović rođen je u Leskovcu gde je i završio srednju školu, ali se od detinjstva bavio sportom. U FK Dubočici počeo je da igra još u kategoriji petlića, zatim u ekipi juniora pa potom seniora. Igrao je na poziciji centar halfa, odbrambeni igrač. „Fudbal i sport bili su njegova velika ljubav od malena pa sve do pogibije”, priča za Jugmedij njegov dve godine stariji brat Bojan Cerović, koji mu je bio uzor po nečemu drugom, pokazaće se kasnije.
Foto: Jugmedia.rs
Kada je napunio 19 godina, Radoš je otišao na redovno služenje vojnog roka. Iz vojske je položio prijemni ispit na DIF-u u Beogradu, ali nije dočekao da bude ni brucoš. „Ja sam u vojsci bio padobranac, pa je i on želeo da nastavi tradiciju. Služio je vojni rok u legendarnoj 63. padobranskoj brigadi”, nastavlja priču stariji brat. Ta 1988. godina bila je na Kosovu i Metohiji, gde se nalazila ova brigada, veoma turbulentna Iako neproglašen, vodio se rat sa albanskim teroristima. Pucalo se, napadao se i srpski živalj i regularna vojska države. „Moj brat poginuo je 28. jula 1998. godine u rejonu karaule Košare prilikom izvlačenja potpukovnika Gorana Ostojića, komandanta 63. padobranske brigade, ubijenog iz zasede”, priseća se.
Tada su pored Ostojića i Radoša, pognuli vodnici prve klase Dragan Dušanić i Srđan Stančetić, ali Radoš Cerović je bio najmlađi vojnik iz Leskovca koji je svoj život na Košarama ostavio na oltare domovine Srbije i svoje ime upisao među heroje i svog rodnog grada.
„Grad Niš je, na predlog veterana 63.padobranske brigade, jednu ulicu nazvao po mom pokojnom bratu” kaže Bojan, a na pitanje da li bi voleo da stadion u Leskovcu nosi ime njegovog brata, odgovara potvrdno. „Bio bi ponosan, ja i cela moja porodica. Da ime mog brata nije dobilo u anketi najveći broj glasova ja bih bio za naziv Gradski stadion Dubočica“, veli. Iako kao narod kratko pamtimo, Radoš još živi u svesti i srcima svojih najmilijih i njegovih saigrača iz FK Dubočice, posebno u srcima svojih ratnih drugova. „Na sahrani je bila cela 63. padobranska brigada. Bio je tužan događaj sa nezapamćenim brojem ljudi do tada. Bili su i fudbaleri i drugovi s kojima je rastao. I danas na svakom parastosu, kada oživljavamo bolne uspomene, prisustvuju njegovi ratni drugovi“, priča brat Bojan koga su naš poziv i molba za razgovor vratili u dane pre i posle tragedije.
Sve mu je kaže maglovito od momenta kada je na vratima video vojnike tužnih lica.
„Bio sam kući sa mojom pokojnom bakom Novkom kada su mi saopštili da je Radoš poginuo. Prvi osećaj je neverica, a potom osećanja koja se ne mogu rečima opisati ni danas posle 24 godine. Više se ne sećam kako su obavešteni naši roditelji Divna i Dragoje. Čini mi se da je i njih vojska obavestila na poslu“, priseća se dok mu glas na momente podrhtava. Bojan takođe nije stigao sa bratom da priča o situaciji na Kosovu jer je tada bio na studijama u Beogradu. Sve što zna, zna iz priča Radoševih ratnih drugova. „Iz onoga što su meni njegovi prijatelji pričali, mislim da nije bio uplašen, već da je, čak, hrabrio i druge. U toj herojskoj i legendarnoj 63. padobranskoj brigadi nema i inače mesta strahu”.
„Bio je uvek nasmejan. Nije pušio ni pio, nikada problematičan, veoma vaspitan. Dete za primer svima. Bio je druželjubiv i u svakom društvu obožavan i voljen, dečko za primer. Poginuo je mlad ali se sećam da je želeo ceo svoj život da posveti sportu. Nije doživeo, iz đačke klupe pravo u vojsku…”, priseća se. Bojan ima troje dece kod kojih gaji uspomenu na strica, ratnog heroja i fudbalera Dubočice. „Oni su veliki i znaju sve o njemu, veoma su ponosni na svog pokojnog strica. Svi su se bavili sportom, sada su se opredelili za učenje jer imaju velike obaveze na fakultetu”.
Izvor tekst i foto: Jugmedia.rs
