Proslava praznika Svetoga Ignjatija Bogonosca počela je večernjim bogosluženjem u nedelju, 1. januara 2023. godine u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Himelstiru, u Nemačkoj. Nakon večernje službe episkop humski Jovan u pozdravnoj besedi čestitao je episkopu Grigoriju navečerje krsne slave, prenela je eparhija nemačka.
Na dan slave, u ponedeljak, 2. januara, u manastiru je služena sveta arhijerejska liturgija. Služio ju je vladika Jovan uz sasluženje episkopa Grigorija i velikog broja sveštenstva i naroda Eparhije diseldorfske i nemačke. Po završetku bogosluženja vladika Grigorije se zahvalio svima onima koji su, pored svojih obaveza, izdvojili vreme i došli da zajedno proslave velikog svetitelja i učitelja crkve hristove. Vladika Jovan je besedio.
Zahvalivši se, vladika je dodao da mu je izuzetna radost i čast da stoji „na ovom svetom i prestrašnom mestu. Zašto je ovo mesto strašno i zašto je danas u ovom gradu najstrašnije? Danas je ovo mesto najstrašnije, jer se u njemu služi Sveta božanstvena evharistija. Služi se ona ista služba koju je gospod Isus Hristos odslužio sa svojim svetim apostolima i učenicima i ostavio crkvu svoju u amanet čovečanstvu, odnosno onima kojima je poverio kao svoje telo da je čuvaju, drže njegovu zapovest i sve njegove zapovesti do drugog i slavnog dolaska. Njegov drugi i slavni dolazak jeste, takođe, na ovom svetom i strašnom mestu. Danas, kada slavimo Svetoga Ignjatija Bogonosca, sveštenomučenika, sastaju se, na ovom svetom mestu u gospodu Isusu Hristu, svi događaji i svi praznici iz celokupne sveštene istorije crkve, ali se danas naročito sećamo Svetoga Ignjatija Bogonosca, koji je po predanju crkve bio dete koje je Hristos, prema jevanđeoskom svedočenju, stavio u sredinu imeđu sebe i svetih apostola i uzeo kao primer smirenja i smirenosti, odnosno kao primer onoga kakvi svi treba da budemo a ponajviše i ponajpre sveštenoslužitelji”.
Foto: eparhija nemačka
Sveti Ignjatije je, dodao je vladika Jovan, „neposredni nastavljač apostolskog učenja, jer on spada u apostolske učenike, odnosno u one koji su čuli i zapamtili apostolska svedočanstva i njihova učenja. Spisi koje nam je on ostavio, poslanice koje nam je uputio, poslavši na adrese šest crkava i jednu Polikarpu. To su strašna svedočenja sa početka drugoga veka o tome šta je iz Ignjatijeve perspektive značilo biti hrišćanin, šta episkop, šta sveštenik, šta đakon, šta laik. Posle trideset i sedam godina svoje episkopske službe on je bio osuđen na smrt da bude bačen zverima u koloseumu, on putujući od Antiohije za Rim, šalje pisma crkvama i Polikarpu i u njima najpotresnije svedoči o tome šta je po njegovom iskustvu i božanskom otkrivenju crkva, kakva ona treba da bude, čemu ona služi, koji je njen smisao i koja je njena svrha. On neprestano ponavlja i podseća one kojima upućuje ta pisma da je sveza ljubavi i jedinstvo u Hristu nešto što je u crkvi najvažnije a sve ono što je suprotno tome zapravo razara ne samo one protiv kojih je usmereno, mada im štetu nanosi, već i da takvo ponašanje i takvi odnosi razaraju i nanose rane i štetu i samom Hristu i Njegovom Telu. Mi smo svi rođeni kao smrtni i svi imamo iskustvo rastrzanosti u našem životu i ovom svetu. Svi imamo osećaj straha i želju da se utemeljimo i da postojimo kao neprolazni, autentični, da za svagda svoju ličnost i sve ono što joj pripada, a za šta verujemo da čini naš identitet i naše osobenosti, za navek sačuvamo. Čuvanje svega toga bez Hrista jeste, kao šta nam je poznato, kao što slušamo, kao što čitamo i kao šta nam Crkva svedoči zapravo promašaj i neuspeh. Iako imamo krvotok, iako imamo metabolizam, iako imamo telo koje se hranom hrani, ništa od toga nije napravljeno i sačinjeno tako da će posle pada čoveka u greh moći da postoji večnom”, naglasio je između ostalog vladika Jovan.
