Dr Jelena Angelovski, dobitnica nagrade „Rade Obrenović” za roman „Mika” – knjiga za sve uzraste

„Cilj mi je bio da napišem knjigu koja bi se mogla čitati i razumevati u slojevima, dakle na jedan način će je čitati desetogodišnjak, na drugi tinejdžer ili adolescent, a na treći njihovi roditelji, ili uopšte, odrasli”

Reklama

Dr Jelena Angelovski, nastavnica Srpske dopunske škole u kantonu Cirih u Švajcarskog ovogodišnji je dobitnica nagrade „Rade Obrenović”. Nagradu je, kao što smo naveli, dodelio Međunarodni centar književnosti za decu Zmajeve dečje igre u Novom Sadu za najbolji roman za decu i omladinu. Knjiga je nastala po predlogu urednice Azbučni red u Službenom glasniku -Vladislave Vojnović. Interesantno je, da je knjiga prvo stigla do članova žirija pre publike. Dr Jelena Angelovski, omiljena nastavnica, koja se na više polja dokazala kao neko ko strasno širi srpsku kulturu u Švajcarskoj, a pri tom ima puno zanimljivih programa za đake, kako da što bolje nauče srpski jezik, rado je odgovorila na par pitanja medijskog portala Rasejanje.info.

Kako ste došli na ideju da napišete knjigu?

– Ideja je, u stvari, došla do mene. Vladislava Vojnović, spisateljica i dramaturškinja, urednica edicije Azbučni red u Službenom glasniku, predložila mi je da napišem roman koji bi izašao u toj ediciji. To je značilo da treba da bude napisan po modelu azbučnog reda, dakle u 30 poglavlja, od kojih svako odgovara jednom slovu azbuke. Budući da su knjige Dejana Aleksića, Vuleta Žurića i Vladislave Vojnović, objavljene u ovoj ediciji, neke od mojih omiljenih knjiga za decu, kao i da sam znala da će i moju knjigu ilustrovati Luka Tilinger, taj predlog bio je za mene velika čast i izazov.

Pretpostavljam da je „Mika” prvenac?

– Jeste, pre „Mike” se, u stvari, nisam ni bavila pisanjem beletristike. Pisala sam kritike, eseje, naučne radove, ali to je nešto sasvim drugačije. Proces nastanka romana „Mika” bio je, dakle, za mene, prava škola pisanja kroz koju sam prošla vođena rukom svoje urednice i ljudi koji su bili probni čitaoci, da tako kažem.

„Mika” je za koji uzrast i da li ime Mika ima neko posebno značenje?

– „Miku” bih odredila kao roman za decu i mlade. Cilj mi je bio da napišem knjigu koja bi se mogla čitati i razumevati u slojevima, dakle na jedan način će je čitati desetogodišnjak, na drugi tinejdžer ili adolescent, a na treći njihovi roditelji, ili uopšte, odrasli. Pošto i sama često čitam svojoj deci i đacima, važno mi je da u tim knjigama pronađem i nešto što je meni duhovito, zabavno i korisno, pa sam se time vodila pišući „Miku”. Odrasli koji su ga do sada pročitali kažu da im je delovalo kao da je pisano i za njih i to mi je zaista veliki kompliment. Najviše bih volela kada bi ovaj roman našao put do adolescenata jer su oni „najteža” publika, za koju istovremeno na našem tržištu nema dovoljno knjiga, a i nalaze se u fazi u kojoj prestaju da im čitaju roditelji, a još uvek ne nalaze svoj književni ukus. „Mika” se svojom tematikom najviše obraća njima. Budući da i sama imam kod kuće decu tog uzrasta, testirala sam ga i rekla bih da je položio. Za sasvim malu decu, kao i za đake nižih razreda osnovne škole, čini mi se da bi mogao biti u nekim delovima teško razumljiv.

Mika je ime dvojice glavnih junaka romana. Jedan je dečak Miroslav Antić, koga zovu Mika, i koji sa roditeljima živi u Švajcarskoj, a poreklom je iz Srbije. Drugi je pesnik Miroslav Antić, takođe zvani Mika, koga svi znamo, i koga dečak Mika upoznaje kao zamišljenog prijatelja u trenucima kada ima utisak da ga niko ne razume.

Divno! Kakvo je bilo osećanje kada su Vam saopštili za nagradu?

– To je zapravo bila malo čudna situacija jer je roman dobio nagradu maltene pre nego što je stigao do čitalaca. Reč je o tome da se nagrada „Rade Obrenović”, koju dodeljuju Zmajeve dečje igre za najbolji roman za decu u toj godini, dodeljuje na Zmajev rođendan, 6. decembra. U konkurenciji su svi romani objavljeni u ovoj godini, a „Mika” je jedan od njih, iako je izašao na samom kraju godine i do članova žirija je stigao doslovce kao poslednja knjiga. Tako da je vest o nagradi bila veliko iznenađenje i u stvari prva povratna informacija koju sam od čitalaca dobila.

Kako te se osećali kada ste primili nagradu?

– Osećala sam se kao da sam ušla u roman „Mika”. U njemu se u nizu burnih dešavanja junaci naprečac spakuju i dolete iz Švajcarske u Srbiju pre nego što su i stigli da razmisle o tome šta se dešava i šta im je činiti. Tako sam i ja, ustala u Cirihu, doletela u Beograd, prevezla se do Novog Sada, primila nagradu, sve kao u nekom magnovenju ili snu. Najlepšem snu, naravno.

Koji su dalji planovi vezani za knjigu?

– Knjiga zapravo tek počinje svoj život i tome se neizmerno radujem. Biće potrebno malo organizacionih veština kako bi se blagovremeno organizovale promocije u Srbiji i u dijaspori i prilagodile ritmu mojih dolazaka i odlazaka, ali to su slatke muke. Od svega je najvažnije da dođe do čitalaca različitih uzrasta i interesovanja i da od njih čujem da li im je „Mika” rekao nešto lepo i važno.