Foto: arhiva Poks Požarevac
Ivan Đaja je bio srpski biolog i fiziolog, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Fiziološkog zavoda (1910) i prve Katedre za fiziologiju među Južnim Slovenima. Rođen je 21. jula 1884. u Avru, Francuska, oblasti Normandija. Majka Delfina Depoa-Anže (1861–1902) je bila Francuskinja, a otac Božidar (1850—1914) Srbin iz Dubrovnika, po zanimanju pomorski kapetan. Imao je mlađeg brata Aleksandra (-1969), koji je takođe rođen u Francuskoj i sestru Olgu (1892—1974). Njegov stric je bio radikalni političar Jovan Đaja. Godine 1890. porodica je prešla da živi u Beograd, gde mu je otac radio kao kapetan parobroda „Deligrad“, do 1907.
Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Beogradu. U Francusku je otišao po završenoj maturi 1902. godine, i prvu godinu je proveo kao učenik liceja Kornej u Ruanu, a zatim se upisao na Sorbonu. Jedan od školskih drugova bio mu je Ercog Emil, koji će pod pseudonimom Andrea Moroa, postati poznati francuski pisac. Tokom studija je jedno vreme radio u francuskom Nacionalnom muzeju prirodnih nauka kod Pol Van Tigema. Kao student bio je prvi dopisnik Politike iz Pariza. Diplomiski ispit je uradio iz prirodniih nauka 1905. Posle toga se zaposlio u primorskoj laboratoriji Roskofu kod Alberta Dastra, u to vreme poznatog eksperimentatora, koji je uz Pol Van Tigema najverovatnije najviše uticao na formiranje njegove naučne ličnosti gde je proveo pet godina. Prvi naučni rad sa temom „Amilolitička inaktivnost dijaliziranog pankreasnog soka“, zajedno sa još dva saradnika je objavio 1906. kada je imao 22 godine, a zatim je objavio još niz studija u časopisu pariskog Biološkog društva i jedan od njih je objavila i Francuska akademija nauka. Njegovi prvi radovi vezani su za enzimologiju. Doktorirao je 1909. godine, na Sorboni, sa tezom iz fiziologije pod naslovom: „Studija fermenata, glikozida i ugljenih hidrata kod mekušaca i rakova“ fr. Étude des ferments des Glucosides et des Hydrates de Carbone chez les Mollusques et chez les Crustacés.
I pored toga što je rođen, diplomirao i doktorirao i mogao da nastavi karijeru u Francuskoj, vođen patriotizmom i brigom za izgradnju sopstvene zemlje, posle završenog doktorata se vratio u Srbiju.
Ženio se tri puta. Prva supruga je bila Francuskinja i rano je umrla. Druga je bila iz Bavaništa u Banatu, seoska učiteljica, sa kojom je imao ćerku Ivanku Đaju-Milanković (1934—2002) – umrla je u Sremskoj Mitrovici, gde je i započela novinarsku karijeru, a inače je dugo živela u Kanadi. U poznijim godinama oženio se po treći put učenicom, saradicom, asistentkinjom i profesorkom sa Beogradskog univerziteta Leposavom Marković (1910—1991). Živeli su u profesorskoj koloniji. Njegov stric je bio Jovan Đaja. Među velikim prijateljima i kolegama, sa kojima se družio i sarađivao je bio Milutin Milanković. Preminuo je 1. oktobra 1957. godine, u Beogradu, za vreme XV Međunarodnog kongresa za vojnu medicinu i farmaciju, kao predsednik Simpozijuma o hipotermiji. Poslednju počast su mu odale kolege i poštovaoci njegovog rada iz čitavog sveta.
Akademik Ivan Đaja je jedan od najvećih srpskih fiziologa i biologa, čija je neprocenjiva zasluga u utemeljivanju naučne fiziologije u Srbiji, zasnovane na eksperimentalnom radu. Ovaj izuzetno darovit naučnik, filozof i književnik, još početkom 20. veka je postavio temelje eksperimentalne fiziologije i fiziološke hemije (kasnije biohemije) ne samo u Srbiji, već i u jugoistočnoj Evropi. Godine 1910. Ivan Đaja je na ondašnjem Filozofskom fakultetu osnovao prvu Katedru za fiziologiju u okviru Fiziološkog zavoda. To je bila prva katedra za fiziologiju, ne samo u Srbiji, već i prva te vrste među Južnim Slovenima. Akademik Ivan Đaja, svojim radom u nastavi, a naročito rezultatima koje je postigao u oblasti termoregulacije i bio energetike, doprineo je ugledu Srbije u svetu tako da se Fiziološki zavod počeo pominjati kao „Beogradska fiziološka škola“. Bilo je to zlatno razdoblje za fiziologiju kao nauku u Srbiji.
Koliko su Đajini naučni radovi bili doprinos svetskoj nauci svedoči i njegov prijem u Francusku akademiju nauka, na upražnjeno mesto nakon smrti Aleksandra Fleminga, pronalazača penicilina, u odeljenje za medicinu i hirurgiju. Naime, ubrzo po osnivanju katedre, Đaja je počeo da se intenzivno bavi naučnim istraživanjima. Njegova deviza je bila: „Nulla dies sine experimentum“ (srp. Nijedan dan bez eksperimenta). Već 1912. godine objavio je i prve rezultate svojih istraživanja u monografskom radu pod naslovom „Fermenti i fiziologija“. Napisao je udžbenik „Osnovi fiziologije“ (1923), prvi te vrste u Srbiji, koji je posvetio „prvom naraštaju ujedinjene Jugoslovenske Univerzitetske omladine“. U predgovoru ovog udžbenika Ivan Đaja, u duhu klasičnih filozofa, ističe da je „gradivo rasporedio i razvio na osnovu jedne opšte biološke ideje vodilje: da je promet materije i energije osnovna pojava života, kojoj su podređene sve fiziološke funkcije“.
Prvi period bavljenja naukom je posvetio endogenim enzimima, odnosno fermentima, koji nastaju radom žlezda organa za varenje. Ovom temom se bavio sve do Prvog svetskog rata. Posle 1935. godine je počeo da se bavi problemom hipotermije, kao posebnim fiziološkim stanjem, a toj temi se potpuno posvetio 1940. Posebno ga su ga interesovali načini na koji se ona može prouzrokovati. Svojom raspravom „Stanje slično zimskom snu prezimara dobiveno u pacova barometarskom depresijom“, 15. januara 1940. je započeo istraživanja fiziologije duboko ohlađenog homeotermnog organizma, koja je u svetu bila poznata kao Đajina kriva termoregulacije. Za ove radove je dobio nagradu Pariske akademije nauka, Perunove (1940) i Montionove (1946).
Manje je poznato uporno nastojanje prof. Ivana Đaje za odgonetanjem kompleksnog funkcijskog spleta u prirodi uopšte. Baveći se naučnim radom iz oblasti fiziologije, biološke discipline koja sintetiše sva znanja nauke o životu, akademik Đaja je nastojao da prezentuje i adekvatna filozofska tumačenja o prirodi nauke, njenim osnovama, kriterijumima, principima i putevima razvoja. Već početkom 1930-ih godina, Đaja je izneo svoje filozofske poglede o nauci i vrednosti znanja u knjizi „Tragom života i nauke“.
Pored već spomenute knjige on je objavio i više publikacija: „Od života do civilizacija“ (Beograd, 1933), „Niz vodu“ (Beograd, 1938), „Dubrovački razgovori“, dok je u rukopisu ostalo njegovo delo „Otkriće sveta“. Krunu njegovog filozofskog opusa predstavlja monografija „L’Homme et la vie inventive“ (srp. Čovek i inventivni život) koju je napisao u svojim zrelim godinama, a koja je objavljena u Francuskoj, 1955. godine. U ovoj studiji iznosi teze o poreklu biološki inventivne moći, o svrhovitosti određenih pojava u živom svetu, kao i pojmu korisnosti u biologiji. Međutim, ovo njegovo delo je, osim filozofske sinteze, istovremeno i jedinstvena opšta fiziologija prirode. Čak se može istaći da je ono svojevrsna enciklopedija funkcionalne anatomije ekosistema ili „filozofska ekofiziologija“.
Prvi svetski rat je proveo u Beču, pod prismotrom policije. Redovni profesor Univerziteta u Beogradu postao je 1921. godine. Bio je potpredsednik Crvenog krsta Jugoslavije pre Drugog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata postavljen je za upravnika Fiziološkog zavoda. Za dopisnog člana Nacionalne medicinske akademije u Parizu izabran je 1952. godine. Za počasnog doktora Univerziteta u Parizu izabran je 1954, što je čast koju su sa prostora nekadašnje Jugoslavije imali još samo Nikola Tesla i Jovan Cvijić. Bio je dopisni član Francuske akademije nauka u Parizu od 1956. godine, na mesto upražnjeno smrću Aleksandra Fleminga. Bio je prvi dopisnik „Politike“ iz inostranstva. Pored nauke bavio se i popularizacijom nauke (jedan je od osnivača Narodnog univerziteta u Beogradu) i književnom i društvenom aktivnošću.
U slobodno vreme je svirao flautu, iako mu je u poslednjim godinama sluh oslabio.
Njegov đak, zatim saradnik Radoslav Anđus, je i posle njegove svrti nastavio da se bavi ovom oblašću i kasnije postigao još značajnije rezultate, što je doprinelo afirmaciji Đajine fiziološke škole u svetu i otvorila put novim generacijama istraživača.
Naučnici danas u njegovom radu razlikuju tri razdoblja tokom kojih se bavio u tri oblasti: enzimi, istraživanja o metabolizmu i hipotermija.
Prvi je trajao od studentskih dana pa do kraja Prvog svetskog rata kad se bavio istraživanjima enzima i koji je krunisao novom racionalnijom nomenklaturom enzima kao i pravljenjem Uređaja za merenje razmene gasova (Đajina metoda indukovane hipotermije. Dovođenje pacova u stanje letargije, slično hibernaciji, snižavanje telesne temperature putem asfiksije i pri niskoj temperaturi, i potpuni oporavak pri zagrevanju organizma), danas poznatog kao „Đajin aparat”.
U drugom, koji je trajao između dva svetska rata, Đaja se usredsređuje na istraživanja iz oblasti bioenergetike, na proučavanje metabolizma i uticaja temperature i asfiksije (obamrlost) na organizme. Sintezu radova iz tog doba dao je u dvotomnoj monografiji „Homeotermija i termoregulacija” u kojoj je objavio svoju klasičnu krivu termoregulacije, u nauci poznatu kao „Đajin dijagram termoregulacije”.
U trećem razdoblju bavio se hipotermijom (temperatura tela ispod normalne) i to je plodni period istraživanja iz oblasti bioenergetike, o prilagođavanju na hladnoću, o odbrambenoj ulozi hipotermije, o metabolizmu u dubokoj hipotermiji. Od tada ostala je poznata „Đajina metoda” izazivanja hipotermije. Ova istraživanja našla su široku primenu, posebno u medicinskoj fiziologiji.
Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (Akademije prirodnih nauka) od 18. februara 1922. Postao je pravi član (Akademije prirodnih nauka) 16. febrauara 1931. Sa pristupom besedom: „O nekojim odlikama borbe protiv hladnoće“, je proglašen akademikom 6. marta 1932. godine. Sekretar je Akademije prirodnih nauka od 7. marta 1937. do 7. marta 1939.
Za redovnog člana Srpske akademije nauka (Odeljenja prirodno-matematičkih nauka) i (Odeljenja medicinskih nauka ) izabran je 22. marta 1948. Bio je redovni član (Odeljenja likovne i muzičke umetnosti) od 20. aprila 1949. Obavljao je funkciju sekretar Odeljenja prirodno-matematičkih nauka od 22. marta 1948. do 10. juna 1952.
Intenzivno je radio na saradnji sa drugim akademijama te vrste i naučnim institucijama. Ubrzo pošto je postao akademik, izabran je i za dopisnog člana JAZU u Zagrebu. Obe akademije sa njim na čelu su osnovale Oceanografski insititut u Splitu, čime je ostvarena njegova ideja o osnivanju biološke stanice na Jadranu namenjene pre svega studentima.
U novoosnovanoj Srpskoj akademiji nauka, 1948. godine je dobio zadatak da obrazuje dva nova odeljenja: Odeljenje medicinskih nauka i Odeljenje likovnih i muzičkih umetnosti, što je uspešno uradio. Na njegov predlog, imenu Akademije je pridodata i reč „umetnost“, pa je tako SAN postao SANU.
Napisao je autobiografiju objavljenu kod nas pod naslovom „Otkriće sveta“.
Povodom stogodišnjice osnivanja Fiziološkog zavoda na Balkanu, 10. septembra 2010. postavljena je spomen ploča, rad vajara Đorđa Arnauta u ulici koja nosi njegovo ime na Vračaru u Beogradu. Izvor Vikipedia i FB stranica POKS Požarevac.
