Miroslav Mika Antić 
Mika Antić – Dunavski park u Novom Sadu
Pesnik Miroslav, Mika, Antić preminuo 24. juna 1986. Pre svoje smrti je poslao pismo komšinici Dudi u kojem je pisalo: „Dudo, kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu, a kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor. M. Antić“. Tako je i bilo – niko nije održao govor.
Rođen je 14.03.1932. u Morkinu u Banatu. Odrastao je kod dede paora „osetio tamo zemlju i njene tvrde ruke, doživeo ljude na toj zemlji i zapeo se tom zemljom“. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu a gimanziju u Kikidni i Pančevu. Studije je upisao u Beogradu a živeo je u Novom Sadu. Pored pisanja bavio se slikarstvom, novinarstvom, filmom, radio u lutkarskom pozorištu, bio je urednik lista Ritam, Dnevnik i Mladog pokolenja. Napisao je mnoga dela Vojvodina, Ispričano za proleće, Roždestvo tvoje, Plavo nebo, Nasmejani cvet, Psovke nežnosti, Koncert za 1001 bubanj, Mit o ptici, Šašava knjiga, Izdajstvo lirike. Za decu je napisao Plavi čuperak, Horospok, Prva ljubav, Garavi sokak, Ževeli prekostura, Plava zvezda.
Za svoja dela dobio je mnogobrojna priznanja i nagrade kao dve Nevenove, nagradu za životo delo u poeziji za decu, Goranu nagradu, Sterijnog pozorišta, Zlatnu arenu za filski scenario, Ogred zasluga za narod i mnoge druge.
Njegove pesme prevođene su na mnoge jezike. Poslednji je kineski i to zahvaljući profesoru Peng Jučao (bivšem beogradskom student koji predaje srpski na Univezitetu za strane jezike u Pekingu). U Zbirci srpske poezije ubacio je mnoge pesme srpskih pesnika a za Mikinu pesmu Pod starim mostom, snimljen je i video zapis, koji je recitovao poznati kineski glumac Gao Đingfei. Za par dana taj zapis je pogledalo preko oko 80.000 ljudi.
Sajt Bistooki prenosi da Mika Antić „napustio ovaj svet 1986. godine sa rukama zamočenim u zlatni prah. Hteo je te večeri da naslika još jedan suncokret, mešajući oker sa zlatnim prahom.
“Hteo ja još, pa stao.” Tako je napisao na toj nedovršenoj slici. Pokušali su da mu operu ruke, ali prah nije silazio. Dve starije žene su se prekrstile. Pomislile su da se pesnik beatifikuje. A on je otišao na onaj svet sa zlatnim rukama da se tamo rukuje sa svojom braćom po peru, Đurom, Jesenjinom, sa njegovim Majakovskim… Mika je ležao na odru dok su mu ruke svetlucale kao u biblijskoj priči. (Nemanja Rotar “Sutradan posle detinjstva”)
Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag…
Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio“.
U čast velikog, slavnog i besmrtnog Mike Antiće istačićemo divne stihove njegove Besmrtne pesme „Ako ti jave: umro sam – ne veruj, to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim“.
