Beograd su Englezi i Amerikanci bombardovali više puta – na Uskrs 16. i 17. aprila, 21. aprila, 24. aprila, 18. maja, 6. juna, 8. jula i na kraju 6. septembra 1944. na rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića
Pisanje svojih uspomena i sećanja Milutin Milanković je otpočeo četiri godine nakon savezničkog bombardovanja Beograda. Kao neposredni svedok tih dešavanja u prestonici, zabeležio je nevericu akademske zajednice, kolega-profesora i svojih komšija iz Profesorske kolonije koji su mahom tvrdili da je tako nešto nemoguće.
Tokom okupacije, često je viđao komšiju Bogdana Popovića, književnog kritičara, univerzitetskog profesora i akademika. Bogdan je živeo u istoj ulici kao Milanković i njegova supruga Hristina. Bogdan je u Beogradu bio poznat i kao prva ljubav Drage Lunjevica Mašin (kasnije kraljice Srbije, supruge kralja Aleksandra Obrenovića).
Po izbijanju Drugog svetskog rata, Bogdan je živeo u teškim prilikama, zime su bile jake, a ogreva nije bilo. No, on se zagrevao na toplim zracima pesništva. Kad god bi ga Milanković posetio, zatekao bi ga zamotanog u ćebad, ali sa knjigom u ruci.
I Hristina se jako radovala Bogdanovim posetama. Uvek bi se potrudila da ga, uz čaj, posluži i ukusnim slatkišima. Tako su prilikom jednog susreta početkom aprila 1944. slušali radio i načuli da su Englezi i Amerikanci, u južnoj Italiji, opremili veliki aerodrom za svoje borbene avione. Iz baze u Fođi, avioni su mogli da dolete do Beograda za jedan sat, pa se govorilo da će uskoro bombardovati i „našu varoš”.
Kada Milanković to saopšti komšiji Bogdanu, on odmahnu rukom i reče: „Nemoguće! Isključeno! Kao što znate, Prvi svetski rat sam proveo u Engleskoj i upoznao njihov džentlmenski narod. Svaki Englez dobro zna da smo ušli u ovaj rat kako bi ostali verni saveznicima iz Velikog rata. Može li se zamisliti da će Engleska napasti svog, do groba vernog, prijatelja? Zar engleska štampa već tri godine ne žigoše zverske napade Nemaca na nezaštićene varoši? Zar ne spominju stalno, pored Varšave i Amsterdama, i Beograd? Javno mnjenje Engleske bdi nad časti svoje nacije i neće dozvoliti da ona bude uprljana takvim nečovečnim delom”.
Ali, dve nedelje docnije dogodilo se upravo ono što je komšija Bogdan smatrao nemogućim. Bilo je to 16. aprila 1944, na prvi dan našeg Uskrsa, u podne, kada su žitelji Beograda sêdali za trpeze da proslave praznik vaskrsenja.
Oglasile su se sirene, a angloamerikanski avioni sručili su svoje razorne bombe na unutrašnje kvartove grada i razorili ga kao da je od karata. Pobijeni stanovnici ostali su da leže po ulicama i pod ruševinama, a džentlmenski narod Engleske nije rekao ni reč. Ti vazdušni napadi ponovili su se i idućih dana, a stanovnici prestonice počeli su da beže u okolne varoši. U napadu je učestvovalo oko 600 bombardera koji su ispuštali „tepih bombe”.
Foto: Vikipedija
Sa svojom porodicom Milanković je otišao u Požarevac, gde je njegov pašenog, beogradski lekar Nikola Belosavić, imao u okolini te varošice vinograd sa malom, ali udobnom kućicom.
U blizini Požarevca, Milankovići su proveli tri (relativno) mirna meseca. Preko njih su preletali na stotine savezničkih aviona, nastavljajući svoj let za Bugarsku, Rumuniju ili Mađarsku.
Ali jednog dana, kako je Milanković zapisao u svoj dnevnik – pretrnuli su od straha. Bio je 18. maj kada se jedan odred aviona odvojio i pošao na zapad, pravo ka Beogradu. Ubrzo su doznali da su ovoga puta njegovi spoljni kvartovi bili meta napada; a kako su to gusto naseljeni delovi grada, taj napad je imao „veliki uspeh” – ne samo u pogledu razaranja materijalnih dobara, već i u uništavanju ljudskih života.
Slušajući vesti, Milanković je često strahovao, ali na svežem vazduhu, on je i radio. Delo koje je napisao na nemačkom „Kroz carstvo nauka,“ prevodio je na srpski jezik. Sin jedinac Vasilije je povremeno odlazio u Beograd da obiđe njihov dom i donese im neke dragocene a potrebne stvari. Potom su Hristina i on odlazili u Požarevac i to prodavali, a od dobijenog novca kupovali namirnice.
Polovinom jula vratili su se u Beograd. Milanković je pohitao da poseti komšiju Bogdana – ali ga je zatekao telesno i duševno iznurenog, bledog i tužnog.
S’ vrata mu on reče: „Ne želim da živim u ovom izbezumljenom svetu!”. Milanković se trudio da ga ohrabri i razuveri, pokušao je da se i našali, ali uzalud. On je ponavljao: „Izbezumljen svet! Ne želim, ne tražim, ne očekujem ništa od njega! Najbolje je umreti. Umreti što pre!”
Nedugo zatim, želja mu se ispunila – umro je 7. novembra 1944, duboko razočaran u naše ‘saveznike’.
Beograd je od strane Engleza i Amerikanaca bombardovan više puta – na Uskrs 16. i 17. aprila, 21. aprila, 24. aprila, 18. maja, 6. juna, 8. jula i na kraju 6. septembra 1944. na rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića.
Naši ‘saveznici’ su takođe bombardovali Leskovac i Kraljevo, a broj žrtava (poginulih i ranjenih) nikada nije tačno utvrđen.
Tokom bombardovanja od strane saveznika u prestonici je poginulo oko 4.000 ljudi, duplo više nego prilikom bombardovanja od strane Nemaca (1941).
Naslovna fotografija: Bekstvo od savezničkih bombi, Beogradska železnička stanica 1944 – Foto: Vikipedija
Izvor: RT Balkan / Marina Bulatović
