Profesor Dušan Mitić je bakteriolog, koji se bavi istraživanjem prirodnih antibakterijskih molekula i patogenim bakterijama uključujući i one koje se prenose hranom, kao i njihovim toksinima. Poreklom je iz Beograda, u Srbiji je bio redovni profesor na Katedri za mikrobiologiju Fakulteta veterinarske medicine, Univerziteta u Beogradu. Tamo je započeo svoju naučnu i akademsku karijeru u oblasti mikrobiologije, od asistenta pripravnika do redovnog profesora. Na poziv, došao je u Poljsku 2020. godine na Univerzitet za životnu sredinu (Wroclaw University of Environmental and Life Sciences), na Fakultet za Biotehnologiju i nauku o hrani kao profesor, u opširnom intervjuu govori o bakterijama, rezistenciji bakterija na antibiotike, i zašto bez bakterija život nije moguć.
Profesor Mitić je studiozno izložio svoje stručne i akademske stavove. Takođe je objasnio o kojim projektima se bavio ranije i kojim se projektima bavi danas.
U razgovoru za medijski portal Rasejanje.info, koji je vodila Biljana Letić iz Brizbejna u Australiji profesor Mitić govor sve što bi trebalo da se zna o bakterijama sa gledišta medicine i nauke.
– Moja osnovna oblast bavljenja dok sam radio u Beogradu bila je rezistencija bakterija na antibiotike, iz te oblasti sam i magistrirao i doktorirao. U užem smislu, ja sam bakteriolog, bavio sam se kliničkom bakteriologijom (bakterijama koje izazivaju bolesti kod životinja i ljudi, uključujući i bakterije koje se prenose hranom). Sa druge strane, paralelno sam istraživao i antibakterijsko delovanje neantibiotskih supstancija, uglavnom prirodnih molekula poreklom iz biljaka. Prelaskom u Poljsku, napustio sam oblast rezistencije bakterija na antibiotike. U Poljskoj sam na neki način nastavio rad na istraživanju prirodnih antibakterijskih molekula, i to onih molekula čija je upotreba dozvoljena u industriji hrane i koji hipotetički imaju zadatak da ubiju bakterije ili makar spreče njihovo razmnožavanje u hrani. Međutim, ovog puta sam u svom naučnom radu više fokusiran na molekularne i fiziološke mehanizme kojima se bakterije brane kada se nađu u prisustvu prirodnih antibakterijskih molekula. Proučavam njihov „odgovor” na potencijalni „napad” odnosno na stanje u kojima je njihov život potencijalno ugrožen, šta one tada ”preduzimaju”, kako se organizuju, koje metaboličke puteve pojačavaju, koje blokiraju, u cilju preživljavanja. U skladu sa tim, tu su uključena i istraživanja iz oblasti bakterijskih toksina, biofilmova, i rad sa sporama bakterija (onih bakterija koje mogu da produkuju spore). Takođe ispitujem mikrobiološka svojstva eksperimentalnih materijala za pakovanje hrane koji su impregnisani antibakterijskim molekulima. U manjoj meri istražujem i uticaj biocida na bakterijske biofilmove i njihove spore. Vrlo mi je interesantan angažman koji ću imati na međunarodnim projektima iz bioterorizma, to jest pripremljenosti sistema proizvodnje hrane na moguće napade biološkim oružjem, kao i ispitivanja uticaja klimatskih promena na epidemiološke fluktuacije patogena koji se prenose hranom.
Foto:arhiva D. Mitić
U epizodi ‘Čuvari trpeze – uvid u bezbednost hrane’, Univerzitet za životnu sredinu u Vroclavu čuli smo da ste govorili o kritičnim aspektima bezbednosti hrane. Istraživali ste rizike od kontaminacije, istorijske i aktuelne bezbednosne propise. Šta je najvažnije što treba zapamtiti sa naučnog aspekta kada je bezbednost hrane u pitanju?
– Najpre bih naglasio da se ja ne bavim standardima bezbednosti hrane, odnosno regulativama, zakonima, niti procenom rizika. Ja se bavim patogenim bakterijama uključujući i one koje se prenose hranom, kao i njihovim toksinima. Pitanje bezbednosti hrane je veoma složeno pitanje, interdisciplinarno je i stručnjaci iz raznih oblasti bi mogli da daju svoje viđenje i odgovore na vaše pitanje, svako sa svoje tačke gledišta.
Što se tiče mikrobiologije i rizika od kontaminacije hrane patogenim mikroorganizmima i bakterijskim toksinima, najvažnija je edukacija stanovništva. Ovo je planeta mikroorganizama, ovo je njihov svet. To su najbrojnija živa bića i ima ih apsolutno svugde, i bez njih život nije moguć. Naseljavaju organizam ljudi, životinja, biljaka, riba, ptica, insekata, ima ih na dnu mora, na vrhovima planina, u naslagama leda, u vazduhu, svim vodama, tekućim i stajaćim, ima ih u blizini podvodnih vulkana, na svim geografskim pozicijama. Uprkos svim današnjim standardima koji su uvedeni u sisteme bezbednosti hrane, a to su izrazito striktne regulative u razvijenim zemljama, čijom se primenom rizik od bilo kakve kontaminacije smanjuje na najmanju moguću meru, potpuna eliminacija rizika nije uvek moguća. I to vidimo iz činjenice da približno 10.000.0000 ljudi godišnje na planeti oboli od infekcija patogenima koji se prenose hranom ili od trovanja njihovim toksinima, od toga čak 500.000 smrtnih slučajeva, od čega 125.000 dece koja su najosetljivija kategorija na infekcije koje se prenose hranom. Dakle, rizici su minimalni, međutim ono što mi jedemo, hranu biljnog i životinjskog porekla, prirodno je naseljeno mikroorganizmima. Jer biljke i životinje su naseljene mikroorganizmima. Proces eliminacije mikroorganizama iz tih proizvoda nije uvek sasvim uspešan. Stoga, potrošači, ako žele da ostanu zdravi, moraju biti maksimalno edukovani o svim parametrima koji se tiču moguće kontaminacije. Do kontaminacije može doći bilo gde, čak i u kući samog potrošača, prilikom pripreme, ili nepravilnog čuvanja hrane.
Higijena je ključna. Sirovo voće i povrće mora se temeljno oprati pre upotrebe. Ako je moguće, povrće i voće koje ima koru, a konzumira se sirovo, potrebno je oljuštiti. Sada je vrlo „in” u salate stavljati neoljuštene krastavce na primer, i ok, nutricionisti sve vreme govore da su kora krastavaca, kao i kora jabuke, upravo to što našem organizmu najviše treba, zbog vlakana, vitamina, i tako dalje. Ali na kori su mikroorganizmi. Ne morate je ljuštiti, ali je zato dobro operite. Sada su moderni smutiji, to je uglavnom kombinacija svežeg voća i povrća, uključujući razno lišće, pogotovu spanać. Temeljno pranje svakog lista pre upotrebe je osnova smanjenja rizika od svake kontaminacije. List po list. Kao što je pranje ruku osnova zdravlja. Danas je jako moderno praviti recimo sveže ceđene sokove iz svežeg povrća, to povrće mora biti temeljno oprano. Na tržištima sveta pojavili su se ultra moderni sokovnici koji automatski ljušte i odvajaju koru voća i povrća, a cede samo pulpu, ljudi su skloni da veruju da je bezbedno u takve sokovnike ubaciti neoprani plod. Ništa ne odvaja mikroorganizme osim specijalnih filtera koji se koriste samo u mikrobiološkim laboratorijama. Ne postoji sokovnik koji može da oljušti prljavu koru i da pri tome eliminiše mikroorganizme.
Što se tiče ostalih vrsta hrane, potpuna termička obrada je osnovni zakon eliminacije svih bioloških rizika. Rizično je jesti sirovo ili termički nedovoljno obrađeno meso, recimo krvavi biftek koji se samo „baci kratko” na tiganj, ili tartar biftek – sirova mlevena govedina u koju se umeša sirovo žumance i svež seckani crni luk. Tartar biftek je izuzetno popularan u Poljskoj. Rizik je ogroman, ne samo zbog sirovog mesa, tu je i sirovo žumance, a Svetska Zdravstvena organizacija smatra da je jedno u 12000 do 15000 jaja sasvim sigurno kontaminirano salmonelama. U suštini, najsigurnije je pripremanje hrane (kuvanih jela) u ekspres loncu, po mikrobiološkim standardima to je sterilizacija, tu vrstu termičke obrade ne preživljava ni jedan mikroorganizam.
Dakle, da ponovim, temeljna termička obrada, kad pečete trebalo bi da bude skroz pečeno, kad grilujete takođe trebalo bi da bude dovoljno dugo grilovano, kad kuvate, trebalo bi da bude u potpunosti skuvano.
Ovo je izrazito složena tema, i ja pokušavam da sumiram odgovor shodno vašem pitanju, ali se pribojavam da ću „banalizovati” tu temu ukoliko je skraćeno prezentiram. Zato se ta oblast studira, da, to je čitav jedan studijski program koji traje nekoliko godina, gde se sagledavaju sve tačke rizika od kontaminacije hrane u procesu od „njive do trpeze”.
Foto: arhiva D. Mitić
Profesore Mitiću, rekli ste da postoje bakterije koje se ne mogu uništiti jer bez njih ne možemo da preživimo. Možete li to malo pojasniti?
– Pitanje je vrlo kompleksno. Tačno je da se bakterije ne mogu uništiti. One će uvek biti tu oko nas. I uvek će odoleti svakom napadu, svakom pokušaju da ih eliminišemo. Vi ih možete eliminisati samo lokalno, iz nekog prostora ili sa neke stvari, i to samo privremeno i uglavnom kratkotrajno. To naglašavam zbog opsesije čovečanstva da se oslobodi patogenih mikroorganizama, zbog straha od njih, tačnije zbog straha od bolesti. Od otkrića mikroorganizama, zvanična medicina, to jest nauka ih deli na dobre i loše, što je po svim biološkim zakonima besmislena podela. Dobre su one koje su od koristi čoveku, a loše su one koje izazivaju bolest, pa pošto čovek ne želi da bude bolestan (a od bolesti se može i umreti) on ih naziva „lošim”. To je subjektivan pristup zasnovan na ljudskim strahovima a ne na stvarnim, biološkim funkcijama svakog od tih mikroorganizama. Od početka se traži lek protiv infektivnih bolesti, sredstvo koje će eliminisati „loše“ bakterije. Ali svako sredstvo koje eliminiše „loše” eliminisaće i „dobre” bakterije, jer svugde, i u našem organizmu i u prirodnom okruženju i „dobre” i „loše” bakterije žive skupa, i uništavanjem loših, uništavaju se i dobre, i dolazi do disbalansa.
Otkrićem antibiotika, zvanična medicina je poverovala da čovek više nikad neće oboleti od neke bakterijske infekcije. Istina je da zahvaljujući antibioticima, dezinficijensima i vakcinama čovek danas živi izuzetno dugo, današnji životni vek ljudi (prosečan) nezabeležen je u istoriji čovečanstva, ali to ima svoje posledice. Čovek se prenamnožio i poremetio je biološku ravnotežu na zemlji, potisnuo veliki broj biljnih i životinjskih vrsta, prirodna staništa je uništio i tu podigao betonske gradove, saobraćajnice, fabrike. Da bi sačuvao voće, povrće i žitarice od bolesti (u cilju obezbeđivanja hrane za sve te silne gladne ljude), primena pesticida je enormna. Hemija iz fabrika je enormna, zagađenje je enormno. Planeta propada.
Za razliku od mnogih biljnih i životinjskih vrsta koje su jednostavno nestale sa lica zemlje (ili su u procesu nestajanja) pod uticajem čoveka, mikroorganizmi imaju žestok odgovor na to. Usprotivili su se čoveku. Postaju otporni na svu tu hemiju, sva ta zagađenja, a i vrlo im odgovara planeta prenaseljena ljudima. Na primer, nakon masovne i masivne primene antibiotika, dogodio se, za ljude, neočekivan, preokret, bakterije su postale otporne. One su zapravo odmah razvile otpornost još na prvi pravi primenjeni antibiotik, penicilin. Jer prva bakterija rezistentna na penicilin otkrivena je 1945.godine, iste godine kad je penicilin bio uveden u upotrebu. A zatim su postajale rezistentne na svaki novi uvedeni antibiotik, ali je zvanična medicina to ignorisala decenijama. Stigli smo do toga da je Svetska Zdravstvena Organizacija još davne 2013., zbog problema rezistencije bakterija na antibiotike proglasila povratak čovečanstva u preantibiotsko. To znači da ljudi ponovo umiru od banalnih infekcija, na primer, inficiranih ogrebotina ili sl. jer, bakterije „dele” svoj genetički materijal, šire svoje „znanje”, dele ga kroz procese razmene gena. Pa tako je dovoljno da u tom procesu „konjugacije” (koji nije seksualni proces, ali studenti večito greše i na ispitu mi odgovaraju da je to seks između bakterija), rezistentne bakterije nesebično prenesu gene rezistencije i na one bakterije koje nikada pre nisu došle u kontakt ni sa jednim antibiotikom.
Foto: D. Mitić
Da li su samo antibiotici odgovorni za pojavu rezistencije?
– Ne, i druge hemikalije dovode do pojave rezistencije bakterija na antibiotike. Pogledajte koliko je dezinficijensa svugde oko nas. Pogledajte molim vas samo reklame za ta sredstva kojima se peru ve-ce šolje, ili kupatila. Gotovo bez izuzetka na tim reklamama su bakterije prikazane kao monsteri, gubave, grbave, imaju pipke, buljave oči, iz usta im cure zelene sline, imaju kraste, plikove, rogove i oštre i pokvarene zube, a ta sredstva imaju samo jedan zadatak: ubiti sve bakterije. Bakterije vidite na to imaju odgovor. I njihov odgovor je vrlo ozbiljan, one se ne šale. Postaće (i već su postale) rezistentne i na dezinficijense. Pod delovanjem tolikih koncentracija dezinficijenasa, virusi će takođe mutirati. Mislim da je to nedopustiv pristup, ljudi, koji se inače plaše mikroorganizama od momenta njihovog otkrića, dodatno se zastrašuju bakterijama, a one najpre uopšte nemaju ni grbu, ni gubu, ni buljave oči, ni pipke, nemaju ni karijes, ništa od svega toga.
I kad sam napravio toliki uvod, sad mogu da dam ključni odgovor na vaše pitanje. Bez bakterija ne možemo živeti. Ne samo bez „dobrih” bakterija, ne možemo živeti ni bez onih patogenih, „loših”. Ne samo čovek, ni jedno živo biće na planeti ne može da preživi bez zajedničkog života sa bakterijama. Medicini su bile potrebne decenije da to konačno shvati, da je bez mikroorganizama život na planeti jednostavno nemoguć! Čovek u crevima ima preko 10 milijardi bakterija u jednom gramu crevnog sadržaja, ukupno oko 1.5 kg bakterija, to se zove crevni mikrobiom ili mikrobiota. Tu imate oko 1000 vrsta bakterija, među njima su neke izrazito opasne koje mogu da dovedu do ozbiljnih infekcija (ako za to dobiju priliku), a imate i onih bezopasnih. Dakle, medicina je shvatila da je crevni mikrobiom unutrašnji organ čoveka. Isto kao što su jetra, bubreg i pluća unutrašnji organi. Mikrobiom je organ bez koga život nije moguć. To znači, da ako neko pobije sve bakterije u našim crevima, smrtni ishod je neminovan, ne možemo preživeti takvo stanje. Ne možemo živeti bez bakterija u crevima. Zato je u poslednjih 5 ili 10 godina u sve mikrobiološke udžbenike ušlo baš to, crevne bakterije, crevni mikrobiom, to je unutrašnji organ bez koga život nije moguć. Pogledajte taj paradoks, crevne bakterije, dok su u našim crevima, omogućuju nam da živimo i budemo zdravi, ali nakon defekacije, moramo ih sve pobiti sredstvima dezinfekcije koje u litrima ulivamo u naše ve-ce šolje i po celom kupatilu? Besmislica. Da se razumemo, ne zauzimam se ja za to da ljudi žive u prljavštini, nipošto! Higijena je, ponavljam, osnova zdravlja. Jer, bakterije kao i čovek, traže mesto gde mogu da se hrane, razmnožavaju, pa je tako potrebno pokušati postaviti im granicu, a ta granica je lična higijena kao i higijena hrane. Pogotovu danas, kada nas na planeti ima skoro 9 milijardi, pitanje lične higijene i higijene hrane je važnije nego ikada. U prenaseljenim područjima mikroorganizmi se puno lakše šire među ljudima i puno lakše dolazi do mutacija među mikroorganizmima, to širenje može se sprečiti samo besprekornom higijenom.
Tek sada se polako u zvaničnoj medicinskoj i naučnoj literaturi primećuje promena „odnosa” prema mikroorganizmima, nema više tako upadljivog insistiranja na tome da su mikroorganizmi naši striktni neprijatelji.
Da li možete da to objasnite konkretno na primeru?
– Pokušaću da vam to objasnim na primeru goveda, krastavca i E. koli (Escherichia coli ili E. coli) O157:H7.
E. koli O157:H7 je ozloglašena uzročnica teških intoksikacija kod ljudi koje se mogu završiti smrtnim ishodom, a ljudima koji prežive mogu ostati doživotne posledice. Ona normalno može da živi u crevima kod goveda i kod njih ne izaziva bolest. Dakle, zdrava goveda imaju u crevima E. koli O157:H7. Za koga je E. koli O157:H7 loša? Za goveda? Zašto?
Krastavci. Oni se, prilikom uzgoja najčešće đubre goveđim stajnjakom, a goveđi stajnjak se priprema od goveđeg fecesa. Dakle, goveđi stajnjak koji se nalazi u komercijalnoj prodaji kao osušeni produkt (iako, pre upotrebe prolazi kroz nekakav proces higijenizacije u cilju smanjivanja ukupnog broja mikroorganizama) pun je bakterija, a među njima može biti i ta čuvena E. koli O157:H7. Ljudi dakle, uzimaju svojevoljno (da ne kažem dobrovoljno) goveđi feces da bi đubrili zemlju da bi krastavci (i mnoge druge vrste voća i povrća) rasli bolje. I normalno je da se stoga na kori od krastavaca nađu crevne bakterije goveda, a među njima možda i E. koli O157:H7, rizik postoji. I tada kupac koji kupi na pijaci krastavac zaprljan stajnjakom, ako površno opere koru ili je ne opere, i ne oljušti krastavac, on dakle „dobrovoljno” u svoj organizam unese E. koli O157:H7. Ona nas dakle ne napada, ona nije iskočila iz zemlje i napala nas kao u horor filmovima, ne, ljudi je prvo stave na krastavac a onda ne operu taj krastavac, i pojedu je. I kad ste je već pojeli dobrovoljno, ona će iskoristiti tu priliku da se razmnožava u vašem organizmu.
Dakle ako ne želimo da unesemo patogene prenosive hranom, pazimo na to šta radimo, koliko smo šta oprali, oljuštili, ili termički obradili.
Foto: Dreamstime.com.
Ima li kontradikcije u tome da su bakterije neophodne za život, a da pri tome moramo da ih uklonimo iz hrane?
– Po meni nema. To je u svim biološkim sistemima normalno, to se zove zajednički život, kohabitacija. U najvećem broju slučajeva, sirova hrana (ili sirovina iz koje se priprema neka hrana) je mesto gde bakterije normalno žive, samo treba da ih sklonimo sa hrane pre nego što to pojedemo.
Ono što dakle pokušavam da istaknem je nekakva ravnoteža u zajedničkom životu između bakterija i ljudi, kao i između svih ostalih živih bića i ljudi, a čovek, gde je god mogao, poremetio je tu ravnotežu. Ta potreba čovečanstva da mikroorganzime uništi, ubija ih sve vreme i plaši ih se, a da pri tome život istog tog čoveka odnosno čovečanstva u potpunosti zavisi od istih tih mikroorganizama, za mene je neobjašnjiv paradoks.
Možete pročitati stotine vrhunskih naučnih radova publikovanih u poslednjih 5 godina o tome da se pojava demencije ili šizofrenije kod ljudi dovodi u vezu sa poremećenom crevnom bakterijskom florom. Ne samo tih bolesti, karcinom creva, dijabetes, čak i depresija imaju uzročno-posledične veze sa poremećenim mikrobiomom creva.
Pored svega, bez bakterija život nije moguć jer one obezbeđuju kruženje materije u prirodi. One su prve nastale pre 4 milijarde godina, i esencijalne su za opstanak apsolutno svakog živog bića na toj planeti. I svaka bakterija, čak i ona najopasnija, ima neku svoju biološku, evolutivnu funkciju. Ako čovek ne shvata koja je to funkcija, to ne znači da je ta funkcija nepostojeća.
Sa virusima je nešto drukčija stvar.
Profesore Mitiću, ako kažete da se po novoj teoriji smatra da smo mi kao ljudska bića postali od bakterija, jer u našem telu ima više bakterija nego što imamo naših sopstvenih ćelija, možete li za čitaoce otkriti izvore te teorije, i kakvo je vaše mišljenje o tome?
– Tačno je da na našem telu, to jest u našem organizmu ima više bakterija nego što imamo naših sopstvenih ćelija. Mikroorganizama u organizmu čoveka ima oko 100 triliona, a naših sopstvenih ćelija oko 30 triliona. Znači 70% našeg organizma se sastoji od mikroorganizama. To je nedavno otkriveno. I zato se žargonski, šaljivo kaže da smo zapravo izgrađeni od bakterija, ali naravno da nismo, imamo mi naše sopstvene ćelije i tkiva koji biološki pripadaju sasvim drukčijem stepenu organizacije života nego što je to kod bakterija. Dakle, od momenta začeća i formiranja ploda u utrobi, beba koja raste u majčinom stomaku je mikrobiološki sterilna, nema mikroorganizama. I dete se rađa mikrobiološki sterilno. Prvim udahom deteta nakon rođenja, počinje naseljavanje njegovih pluća mikroorganizmima. Prvim gutljajem mleka iz majčinih grudi, dete unosi u svoja creva mikroorganizme. I to je izuzetno važan proces za razvoj imunološkog sistema deteta. Takođe, i u organizmu odraslih ljudi ima organa koji su uvek mikrobiološki sterilni, u njima nikada nema i ne sme biti mikroorganizama, mozak na primer. Krv takođe. Zato je pri hirurškim intervencijama važno eliminisati sve bakterije iz okruženja pacijenta kome „otvarate” organizam, jer one će rado da „uđu” i da se razmnožavaju. Međutim, to što u našem organizmu ima više bakterija nego naših samih ćelija, govori o značaju bakterija za naš život i za zdravlje našeg organizma. One nisu tu slučajno. Ponoviću, ne možemo živeti bez njih. Isto je i sa životinjama.
Uzmite biljojede kao primer, evo recimo, opet krave. Krava mi je danas omiljena životinja. Krava je u svojim organima za varenje krcata mikroorganizmima, ne možete ni da zamislite taj broj, jer krava je velika životinja i puno jede, i ima ogromne predželuce i creva. I kravama, kao uostalom i svim drugim preživarima, varenje hrane (a to je isključivo biljna hrana) zavisi od mikroorganizama. U digestivnom sistemu biljojeda nema enzima koji mogu da razlože celulozu koja je glavni gradivni molekul biljaka. Dakle da bi krava koja pojede nekoliko desetina kilograma trave ili sena dnevno, mogla da iskoristi hranljive materije iz tih biljaka, ona mora da se „osloni” na aktivnost svojih mikroroganizama. Mikroorganizmi „vare” te biljke iz kojih se dalje oslobađaju druge hranljive materije potrebne za život i za produkciju mleka. Pa kad to sagledate, onda jedino šta možete da zaključite je da čovek koristi kravlje mleko zahvaljujući mikroorganizmima iz organizma krave. I sve vam je tako u prirodi.
Naučnike je decenijama zanimalo zašto su mitohondrije, ćelijske organele u našim ćelijama, jedine organele koje imaju svoju sopstvenu DNK. Ostale ćelijske organele nemaju svoju DNK. I otkrili su da zapravo mitohondrije svojim izgledom, ali i građom vrlo podsećaju na Gram-negativne bakterije, koje naravno imaju svoju DNK. Stoga je najnovija teorija da su mithondrije nastale od Gram-negativnih bakterija koje su „ušle” u naše ćelije i prilagodile se životu unutra i pri tome imaju svoju funkciju unutar naših ćelija.
Foto: arhiva D. Mitić
Za kraj, koju bi poruku imali za čitaoce, neka ‘Eureka momenat’ koji je vama otvorio oči na odeljenju za razvoj funkcionalnih prehrambenih proizvoda? Šta je to što uvek trebamo imati na umu?
– Zastrašujuće je da na planeti još uvek umire više ljudi od prejedanja nego što ih umire od gladi. Dovoljno je strašno to da na planeti još uvek ima oblasti gde hiljade ljudi dnevno (uključujući i decu) umre jer nemaju ni zrno hleba da stave u usta. Zato ne mogu da podnesem kada mi se desi da bacam hranu. Ovde, u Poljskoj sam shvatio da je zapravo još uvek puno više smrtnih slučajeva na planeti zato što se ljudi koji imaju hrane u izobilju, prejedaju, ili se hrane nepravilno jer im je ishrana bazirana recimo na ugljenim hidratima (šećerima) i mastima. Razumete, tamo gde hrane nema, ne jedu se čipsevi, ne piju gazirana pića, ne prejeda se slatkišima, ne jede se „brza” ili prezačinjena hrana. Tako se hrane ljudi u bogatim zemljama gde hrane ima u izobilju. I smrtnost među bogatima kao posledica loše ishrane je veća nego smrtnost od gladi. Tu naravno ubrajamo sve što se može pojaviti kao posledica loše ishrane, hronične bolesti, visok pritisak, čir na želucu ili dvanaestopalačnom crevu, šlog, infarkt, dijabetes, karcinom želuca, creva, pankreasa, i razna druga oboljenja za koje se smatra da do njih dolazi zbog nepravilne ishrane.
Za portal Rasejanje.info razgovor vodila Biljana Letić
