Na današnji dan u Sarajevu, u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca 1923. godine rodio se Jovan Milićević. Bio je srpski filmski, pozorišni i TV-glumac. Završio je Dramski studio pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Prvo je član Narodnog pozorišta, a zatim od 1964. do penzije Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Preminuo je u Kruševcu, 11. maja 1992.
Kako je jugoslovenski film stasavao ’50-ih, on je bio tu da ga pridrži i postane mu jedno od nosećih lica, međutim posle nekog vremena su se nekako mimoišli njih dvojica, na kraju preminuli u isto vreme otprilike, no to mimoilaženje je baš velika šteta, a nije ni morala da se desi”
Jovan Milićević je bio teška faca u svojim tridesetim godinama (1923. godište), svi oni koji će kasnije postati poznatiji glumci od njega tada su mu donosili vodu, a kako i da ne bude faca kad je bio oštar poput mačete i kad je jednim pogledom umeo da emituje teror na način da mu reči nisu ni potrebne, a one kad nastupe tu je tek havarija. Oivičen i smrtno ozbiljan u svakom trenutku, tumačio je često onu najtvrđu vrstu filmskih negativaca, strašnu iz razloga što znamo da se takvi u pravom životu uglavnom izvuku.
Naravno da smo čoveka od ukusa Beševića stavili na sliku, ali to je klasičan klikbejt pošto će ga iz Povratka otpisanih svak prepoznati i alal vera toj seriji što je izbunarila antičkog zlikovca koji se može kvalitetno iskoristiti, međutim trebalo je i bioskop da ga što više sadrži kad je već sve tako lepo počelo. A počelo je još 1949, pa se u narednih nekoliko godina Jovan obreo u prvom bitnom filmu sa prostora preko Drine, to je Hanka, gde mu je rumski Holivuđanin Slavko Vorkapić dodelio atipičnu ulogu, posle i Nikola Tanhofer jednu vrlo tipičnu u Osmim vratima kad je u tandemu sa bratom po nedelima Milanom Puzićem mrcvario starog Milivoja Živanovića, a u međuvremenu ga je Žika Mitrović otkrio kao svog pulena i to je bila fantastična kolaboracija.
Poslednji kolosek (1956) je vrsno urađen krimić u kom je Milićević izneo centralnog junaka koji je sve samo ne junak, jedan težak ološ, lopov (pokrao Iliju Devića), čak i sociopata, a oko njega su defilovali Gidra, Cica, Bata Ž, Olivera i svi se trudili da u toj noar posleratnoj estetici majstora Žike iskamče koji kadar, a on je sve to predvodio kao da mu prirodno pripada čelo kolone i verovatno nije mnogo ljudi pretpostavljalo da će to čelo posle retko kad videti, ako i ikad. Uposlio ga je Mitrović i u Nevesinjskoj pušci, pa posebno efektno u Bratu doktora Homera, a znamo da bar taj film ima gomilu smutljivaca oko naslovnog brata Bate heroja, međutim dok sve ostale mutikaše više vuku na stripski slikovite karaktere koji su više zabavno neugodni nego stvarno zli, Milićevićev kapetan je s druge strane jedan realistično opasan lik koji je em hrabro napisan, em još žešće odglumljen.
Nažalost, to mu je bila jedna od poslednjih uloga na filmu sveukupno, jer je usledio Krvavčev Most (1969), a onda suša sve do oproštajne Savamale 1982. opet kod Mitrovića, što bi značilo da je kompletne sedamdesete preskočio, te da ni u poslednjih deset godina života nije nijednom imao celovečernji film. I jeste imao dosta radova u dramama TV Beograda za to vreme, jeste glumio Beševića, posle i Hadži Ruvima u Vuku Karadžiću, jeste bio redovan u pozorištu sve vreme, ali Jovanovo lice je pravo lice za film, njegov nedefinisani ožiljak na levom obrazu pripada bioskopskoj publici da ga tumači i strahuje odakle mu to i njegova pojava zaslužuje da se nađe češće na posterima poput onog rififijevskog za Poslednji kolosek.
Leteći start ipak nije značio isti takav i nastavak, pa je Jovan Milićević ostao manje-više retko pominjano ime, možda je trebalo da prikači sebi neki nadimak (a da nije Joca), umeju nekad zbog toga da stvari budu malo drugačije. Ima neki članak na netu gde je nazvan srpskim Lorensom Olivijeom i okej, lepa je namera i poređenje ima smisla, ali ispada da je Jovo neki Olivije sa Temua i valjalo bi da prestanemo već jednom to da radimo domaćim proizvodima i ljudima. Možemo eto za npr. Čarlsa Densa reći da je britanski Jovan Milićević i dosta smo pametniju, čak zabavniju stvar napravili…
Preminuo je u Kruševcu 1992. godine i taj period je odneo baš dosta velikana srpske glume, a iako ga tek poneko nabroji u skupinu istih, on skupini i te kako pripada. Tenzični gospodin – Jovan Milićević.
Izvor: FB Gromade filmske
