17. septembra 2018. godine u Frankfurtu je preminula pesnikinja Ruža Mijović Šorić, veliki humanista i dugogodišnja potpredsednica Udruženja pisaca Sedmica iz Frankfurta na Majni u Nemačkoj. Rođena je u Orahovcu, na Kosovu i Metohija, gde je provela svoje detinjstvo i školovanje. Studije pedagogije za srpski jezik i jugoslovensku književnost apsolvirala je u Prizrenu.
Objavila je knjige poezije: „Život brzak” i „Doviđenja u Prizrenu”. Njena dela zastupljena su u više antologija, zbornika i književnih časopisa u Srbiji i Nemačkoj. Od 2003. godine je bila član i potpredsednica Udruženja pisaca Sedmica (pa do smrti), bila je član Udruženja književnika Srbije i Književnog društva Kosova i Metohije. Od samog osnivanja bila je član Centralnog saveta Srba u Hesenu i suosnivač Literarne sekcije „Ršum škola”.
Prenosimo tekst Aleksandra Saše Jovanovića, pesnika iz Frankfurta objavljenih u knjizi priča Moji prijatelji pesnici. Tekstovi su uglavnom posvećeni predstavnicima srpskog rasejanja, koji su u većini slučajeva bliski prijatelji pesnici.
Foto: arhiva A. Jovanović
Zvao sam je kuma Ružo….
Iako mi to nije.
Osim – ako se računa da je na neki način kumovala mom davnašnjem dolasku u Sedmicu.
Ali – to je neka druga priča.
Na stolu pored bolničkog kreveta stajao je netaknut obrok.
Saaaašaaaa!
Obradovala se mom dolasku i široko nasmejala.
Bio je to pretposlednji dan njenog boravka u bolnici.
Oboje smo znali da je samo čudo može spasiti, ali smo tu istinu prećutkivali.
Ona – mnogo veštije nego ja.
Ušeprtljao sam se, ali ipak uspeo da je poljubim i dugo i čvrsto zagrlim.
Izašli smo iz sobe do prostorije za posete.
Iako potpuno fizički iscrpljena odbila je da je odvezem invalidskim kolicima koja su stajala pored njenog kreveta.
Hrabra, kao i uvek, za dvojicu.
Hodala je tih nekoliko metara držeći me pod ruku. Seli smo.
Gospode Bože! O čemu pričati? Kako?
Naspram mene sedeo je kosovski božur koji je venuo pred mojim očima.
Iz njene utrobe mirisala je ta strašna bolest.
Smrt joj je disala za vrat.
Znala je da znam.
Znao sam da zna da znam.
Nije mi dozvolila da se zbunim. Pričala je. Pitala je kako su moji kući, pišem li nešto, šta ima novo u Sedmici, spremam li novu predstavu.
Pričali smo o deci, unucima, Kosovu, prijateljima, sreći, laži, licemerju.
Sjaj njene duše osvetlio je sve tame oko nas i učinio da se opustim, da je vidim opet onakvu kakvu smo je svi znali – veselu, raspevanu, lepu.
Slušao sam je, pričao kada primetim da se zamorila i da joj ponestaje vazduha.
Borile su mi se misli.
Koliko dugo smem da joj oduzimam snagu?
Koliko još da ostanem a da ne bude prekratko?
Da je ne uvredim bežanjem i razočaram svojim strahom, malodušnošću, nedostatkom vere?
Vere u čuda.
Pred očima su mi se nizali gradovi, ulice i trgovi, kafane, pozornice na kojima smo bili zajedno.
I pitanja….
Koliko njenih pesama znam? Koje je pesme volela da peva? Ko je ona?
Šta je Ruža u stvari ?
Pročitavši mi misli prekratila je moju nesigurnost rečenicom: „Ne ljuti se – umorila sam se – legla bih malo… Drago mi je da si došao… Doviđenja Saša”.
„Doviđenja kuma Ružo”.
U nekom nebeskom Prizrenu!
Doviđenja ptico lastavico, doviđenja strašna osvetnico, carice Milice i Kosovka devojko.
Doviđenja majko Jugovića, Beli Drime i brza Bistrico.
Doviđenja zemljo bez granica.
Doviđenja sunčeva sestrice.
Doviđenja žednom vodo hladna, doviđenja hlebu za usta gladna.
Doviđenja Ružo – PESMO!
Za portal Rasejanje.info Aleksandar Saša Jovanović
U PESMI SAM
U pesmi sam ptica lastavica,
u pesmi sam Božja miljenica,
u pesmi sam carska nevestica,
u pesmi sam nežna ljubavnica.
U pesmi sam Carica Milica,
u pesmi sam Kosovka devojka,
u pesmi sam majka Jugovića,
Beli Drim i brza Bistrica.
U pesmi sam strašna osvetnica,
u neravnom boju pobednica,
u pesmi sam zemlja bez granica.
U pesmi sam žednom voda hladna,
u pesmi sam hleb za usta gladna ,
u pesmi sam svetla, rujna zora ,
u pesmi sam plavetnilo mora.
U pesmi sam čila devojčica,
u pesmi sam pesma krilatica,
U pesmi sam…
U pesmi sam…
U pesmi sam…
Ruža Mijović Šorić
OCU STALETU
Sanjam grožđe
Kažu biće kiše
Vinograde
Kojih nemam više
Otac stari
Vinograde kopa
Zemlju sitni
Znojem je zaliva
Slatkim grožđem
Ona ga dariva
Zadovoljan
U trešnjinom hladu
Trlja Stale
Svoju sedu bradu
Voli Stale
Komad grude svoje
Od oca i praoca mu je
Zemlju kopa
I prašinu diše
Na oca mu
Praoca miriše
Prekopavam
Sećanja mi draga
Nema Stala
Nema vinograda
Leži stale
U zemlji otaca
Po svetu mu
Rasturena deca
U grudima miris zemlje nose
Nemanjića lozom se ponose
I sanjaju
Očevina čeka
Natopljena
Preorana
Meka.
Ruža Mijović Šorić
U SRCE STALO JE SVE
U kofer stale su reči
Jezik maternji sladak
U kofer stala je nada
Sve želje tvoje i moje
Pogača i crno vino
Slanina,slatko
I pekmez od šljiva
Ikona Svetog Nikole
Da me na putu čuva
Struk bosiljka
I crnice gruda
U kofer stalo je sve
I nada i sećanje.
U kofer stala je i radost
Za stanične lopove
Ja ipak donesoh sve
Najviše slatkih reči
I tvoje suze dve,
U srce stalo je sve.
Ruža Mijović Šorić
