Živan Saramandić je bio srpski operski pevač. Rođen je 2. aprila 1939. godine u Beogradu, a odrastao u Aranđelovcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, a zatim upisuje Ekonomski fakultet u Beogradu gde je, kao apsolvent Ekonomskog fakulteta, 1962. godine dobio poziv da peva u velikom varijeteu „Orfeum“, koji je bio kulturna institucija od velikog značaja. To je opredelilo njegovu dalju karijeru, odustao od ekonomije i posvetio se pevanju. Pohađao je časove kod jedne od najvećih operskih pevačica tog vremena, Zdenke Zikove.
Debitovao je 21. septembra 1966. godine, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, ulogom kralja Egipta u operi Đuzepea Verdija Aida. 1968. primljen je u stalni angažman Narodnog pozorišta.
Bio je interpretator crnačkih duhovnih pesama, a naročito poznat po svom izvođenju ruskih narodnih pesama iz repertoara Fjodora Šaljapina.
Nastupao je na operskim scenama u svetu, poput Boljšoj teatra i Karnegi Hola ali i u Atini, Sofiji, Pragu, Varšavi, Kijevu, Odesi, Sankt Peterburgu, Barseloni, Berlinu, Beču, Parizu i Dablinu.
Bio je oženjen operskom pevačicom Milkom Stojanović. Dobitnik je velikog broja značajnih nagrada i Posebnog priznanja za doprinos kulturi Republike Srbije. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
I knez, i kralj i car
Bio je na početku kralj, a na kraju car, a ostaće zapamćen u srcima mnogih obožavalaca i poštovalaca kao „knez među basovima”. Ogromnog glasa, baršunastog, moćnog, voluminoznog, koji osvaja svaki kutak i najveće dvorane i impozantne pojave koja ispunjava scenu, Živan Saramandić je od onih umetnika prvog ranga koji u momentu kada stupi na scenu vezuje svu pažnju i sva čula. I gleda se i sluša, fascinira i pojavom i glasom, glumom, scenskim kretnjama, inspiriše sve oko sebe, pravi predstavu atraktivnom.
Počeo je karijeru kao Kralj Egipta (Verdi, Aida), a mi ćemo ga uvek pamtiti u glavnim ulogama velikih ruskih opera u kojima ima samo jednog velikog prethodnika, Miroslava Čangalovića, a sledbenike očekujemo. A to su najveće role i najveće opere, među njima svakako naslovne, Boris Godunov (Musorgski), Ivan Susanjin (Glinka), Knez Igor Borodina (Galicki, Končak), „Evgenije Onjegin” Čajkovskog (Knez Grjemin), „Knez od Zete” Konjovića. Sve sami kraljevi, carevi, kneževi. Uvek na tronu, uvek u prvom planu, uvek kao nosilac predstave!
U istom danu kada nas je napustio, bio je na probi Verdijevog „Don Karlosa”, spremao je ulogu Velikog inkvizitora za obnovu predstave na sceni Narodnog pozorišta, u subotu! Početkom ovog meseca pevao je u „Seviljskom berberinu”, a oduševljavao publiku na Gala koncertu, sredinom meseca. U punoj snazi, u mnogim podelama, na njega se računalo na svim scenama, pripremala se obnova njegovog resitala posvećenog Šaljapinu na sceni Raša Plaović Narodnog pozorišta u Beogradu.
Želeo je da njegovo pozorište i njegova Opera dobiju novu zgradu, zalagao se za mnoge talentovane, mlade umetnike sa kojima je radio i prenosio im bogato vokalno iskustvo. Bio je čovek širokog srca i velike duše. To srce nije izdržalo sve napore umetnosti kojoj se posvetio i kojoj je posvećivao svaki izdisaj. Nije se nikada štedeo niti kalkulisao.
Imao je uzbudljiv, muževan i prelep glas, darovao ga je na stotinama koncerata oduševljavajući najšire slojeve publike crnačkim duhovnim pesmama, a posebno ruskim repertoarom koji niko kao on nije umeo da doživi i prenese publici koja je reagovala ovacijama, često duboko potresena i u suzama. Bio je naš Šaljapin, oživljavao je repertoar najvećeg ruskog basa prenoseći slovensku patnju i sentiment svima. Kada je pevao ruski repertoar, pitali su „Je li Rus?”.
U tome mu je često pomagala supruga i umetnički saradnik u svim njegovim projektima, naša izuzetna umetnica i jedan od najlepših soprana koje smo ikada imali, Milka Stojanović. Njih dvoje su bili institucija ove zemlje, kulture i ovoga naroda.
Živan je izgarao do poslednjeg trenutka i dana za svoje uloge i za svoju umetnost. A bio je naš kralj, naš car i knez, naš verdijevski bas i ruski bas i bas za sva vremena. I u budućim predstavama „Nabuka” (Verdi) mi ćemo uvek evocirati „njegovog“ Zahariju, „njegovog” Mefista (Guno, „Faust”, De Silvu (Verdi, „Ernani”), Don Bazilija (Rosini, „Seviljski berberin”) i razmišljati šta je Živan umeo najbolje. Mogao je da bude komični, bufo bas kao i kraljevski i moćni, autentični „ozbiljni” bas, ali i raspojasani solista u sjajnim ruskim pesmama i romansama. U dva tona i u dve reči, umeo je da nas ubedi u sve što je želeo. Rekao je i otpevao „Ej, uhnjem” i mi smo bili odmah u posebnoj atmosferi ruskih prostranstava.
Umeo je da izrazi svojim glasom podjednako sugestivno snagu, moć, ali i patnju i da duboko psihološki nijansira tumačeni lik, patetitku, herojstvo i epiku, kao i ljubav, tugu, bol. I u svojoj prirodi i u svojoj umetnosti imao je topline za ljude, razumevanja za kolege, želju da pomogne, podrži ono što je najbolje i da se nada novom krovu za sve buduće stvaraoce i poklonike operske umetnosti kojoj je posvetio ceo život.
Živanova muza Milka Stojanović: On je bio cunami i ceo moj život!
Kako vreme prolazi tako bivamo sve svesniji koliko nam nedostaje na sceni. A fenomen tog glasa, pojave, načina pevanja, širine repertoara sve više zadivljuje, jer takvih pojava i glasova više nema.
Sa 72 godine je pevao kao da ima dvadeset i kao da je na početku karijere. Dugo trajanje, karijera koja je stalno u usponu, ličnost koja je delovala svojom robustnošću, svojom galamdžijskom prirodom buneći se uvek protiv nepravde, a svojom ljubavlju celog svog života i svakog dana obgrljivao svoju Milku.
A kada su se upoznavali ona je bila velika zvezda i jedna od naših retkih primadona u Metropolitenu u Njujorku, priznatih u svetu, a on robustni kolega bez dlake na jeziku koji je pevao popularne pesme. Živan je već šezdesetih godina oduševljavao najšire slojeve publike pevajući „Ej uhnjem”, „Volgu, Volgu”, špansku „Granadu”, pesme Peta Buna. Svi su govorili o dvadesetogodišnjaku, apsolventu ekonomije koji je oduševljavao publiku.
Rad sa istaknutom umetnicom i pedagogom Zdenkom Zikovom koja ga je usmeravala ka operskom pevanju, urodio je plodom i on je ušao u opersku kuću na Trgu republike da bi u njoj ostvario sve svoje velike uloge.
Uvek smo se pitali zašto Živan nije ostvario međunarodnu karijeru.
„U inostranstvu nikad ne bih mogao da živim“, govorio je. „Odbio sam blanko ugovor direktora čuvene Bečke opere, zatim ponudu Rimske i Napuljske opere. Nisam hteo da pevam ni kod Nemaca. Kako da idem da pevam kod njih kad su mi ubili oca?”
Kraj basovske karijere za sve druge velike svetske umetnike za Živana je bio pravi početak: dobio je jednu od najvećih basovskih uloga u celokupnom operskom repertoaru, strašnog cara Borisa u operi Boris Godunov Musorgskog. Surovi car i nežni i brižni otac širili su skalu psihološkog preživljavanja tako da je Živan svojom moćnom pojavom, sjajnom glumom ostao zauvek u našim sećanjima. Pevajući na ruskom, svi su bili uvereni da je Rus, čak kad je u ovoj ulozi gostovao u tadašnjem Sovjetskom Savezu. A kakav je to bio izazov pevati ulogu Borisa Rusima!
Bio je naš Šaljapin, znao je sve o ovom velikom umetniku i basu, bio mu je vodilja. Koncert „U čast Šaljapina” održao je 2001. godine. Izvodio je njegove najpoznatije arije. Divio mu se, ali i Rusiji kao zemlji i ruskom čoveku, održao je preko sedam stotina koncerata u Rusiji. Milka je uvek bila prisutna, nekada kao solista, nekada kao njegova muza, inspiracija, životna i umetnička saputnica.
Kada bi zapevao osvajao je bojom i snagom glasa, toplinom i ogromnim opsegom, podjednako raspevan u dubinama i visinama, od dubokog registra nastajao bi tajac i drhtaj u publici. Nije mu se moglo odoleti.
Njegove druge osobine, pre svega duhovitost, britak jezik i sceničnost bez premca dolazili su do izražaja u njegovim drugim ulogama u Rosinijevom Seviljskom berberinu, Don Bazilio.
Pored brojnih uloga, takoreći svih u verdijanskom repertoaru (Nabuko, Don Karlos, Aida, Bal pod maskama, Ernani, Makbet, Rigoleto, Travijata, Trubadur i dr.) i ruskom repertoaru (Evgenije Onjegin, Boris Godunov, Knez Igor, Ivan Susanjin) mi smo naročito cenili njegov udeo u interpretiranju domaćih dela. Nezaboravna Mokranjčeva Liturgija sa njegovim Jektenijama trenutak je ovaploćenja tradicije i duhovnosti, ali i Liturgija Marka Tajčevića koja je snimljena na LP ploči. Na njegov glas se računalo kada su se postavljale najbolje domaće opere, Simonida Rajičića, Knez od Zete Konjovića, Pokondirena tikva Logara, dok Testamenat Rajka Maksimovića kao i veliki broj solo deonica u vokalno-instrumentalnim delima našeg i stranog repertoara, svedoče o trajnoj i uspešnoj karijeri koncertnog pevača.
Markantan, moćnog glasa i stasa ostaje zauvek na tronu, kao naš „knez među basovima” kralj i car naše operske scene.
Posle 42 godine koje su dvoje velikih umetnika proveli u braku, od Živanovog odlaska Milka Stojanović oseća unutrašnju potrebu da učestvuje u događajima koji bi održavali sećanje na njega. Na velikana o kome ona kaže da je bio “čudo nad čudima, cunami, oličenje životne energije, snage i radosti, čovek koji je obeležio jedno vreme”.
– Živan je zaista bio ličnost izuzetna u svakom pogledu. Svi koji su komunicirali sa njim apsolutno su ga obožavali, imao je tu vrlo retku spontanost u ophođenju koju poseduju samo potpuno slobodne ličnosti. Nesebično je pomagao svima oko sebe, borio se da dobiju stanove, zaposlenja… Uložio je ogroman trud u borbu za novu zgradu opere kao predsednik udruženja „Opera na Trgu republike” i inicijator te ideje, sa izvanrednim arhitektom Pališaškim. „Srpski Šaljapin”, kako su zvali Živana, bio je vokalni fenomen, koji je sa istom snagom, lepotom i uverljivošću pevao operu, džez, ruske i naše narodne pesme, koji je veličanstvenim glasom oduševljavao širom planete.
– Do poslednjeg dana svog života on je pevao snažnim, mladićkim glasom, spremajući se za premijeru “Don Karlosa” gde je pevao Inkvizitora. U dva sata posle podne je došao sa probe a sledeće noći u dva sata je otišao… – seća se Milka tog odlaska, tako nespojivog sa čovekom koji je svojom pojavom isijavao onakvu snagu:
– Uz svoju veličanstvenu ulogu, Filipa iz „Don Karlosa”, Živan je sa lakoćom nosio ogroman basovski repertoar. Obožavao je Šaljapina, Karuza, Pavarotija, Neta King Kola, Elu Ficdžerald, Carevca, pevačicu narodnih pesama Kseniju Cicvarić… Imao je izuzetno široka interesovanja, sve popravke u kući sam radio, obrađivao baštu, bojio ogradu, voleo je tirkiznu boju i u nju bojio kamenje koje smo donosili sa Tasosa gde smo letovali 26 godina. Bio je nadaren i za crtanje, a uradio je i nekoliko divnih figura, u drvetu isklesanih likova svetaca… Njegovo ime je naprosto ogromno, on nije bio samo bas, bio je čudo od čoveka!
Milka je, i sama oličenje snage, nastavila da živi jer „nema prava da odustane”:
– Živan je bio najbogatija i najsvestranija ličnost, svojom najvećom srećom smatram što je on bio ceo moj život, što je taj moj život u potpunosti obogatio i što me je toliko voleo. I u ime toga koliko me je Bog blagoslovio, moram do kraja ovaj život da doživim na jedan radostan način, družim se, radim gimnastiku, meditiram, svakoga dana sedam za klavir i vežbam i to me ispunjava najvećom radošću. Tenor Goran Šinpraga, violinistkinja Nevenka Tatić i Darinka Paunović, pijanistkinja koja je mene i Živana pratila na svim nastupima, moja velika prijateljica i podrška tokom svih ovih godina, i ja kao gost nastupamo na koncertima posvećenim Živanu. Uvek otpevam prekrasnu rusku pesmu „Gori gori moja zvezdo” koju posvećujem Živanu, nekad rusku narodnu „Ivuška” koja je bila naš zaštitni znak i na svakom koncertu smo je pevali zajedno… i uvek se mnogo radujem tim koncertima.
Izvor: FB Rojalistički klub
