Moji prijatelji pesnici – Violeta Aleksić

Iz zbirke priča Moji prijatelji pesnici – Aleksandra Saše Jovanovića iz Frankfurta

Kako to obično biva, naša zajednička prijateljica, koja je mnogo pre nas videla nevidljive niti koje nas spajaju, predložila mi je da se ONA i ja upoznamo, kako je to postalo uobičajeno u ovom suludom vremenu – da postanemo virtuelni prijatelji.

Dvehiljadedvanaeste ako se ne varam. Pristao sam ne zanoseći se da će nas život ikada upoznati jedno s drugim  onako izistinski- stisak ruke ili zagrljaj, toplina, koju pri tome osetiš  ili ne,  i sve što uz to ide.

Postojala je gomila protivrečnosti u mom prvom utisku o njoj i onome što sam video na njenoj stranici. U poređenju sa mnom – već gomila objavljenih knjiga.

Za jako kratko vreme. Pomislih zlurado – još jedan skriboman.

U isto vreme   zaintrigirali su me naslovi njenih knjiga – još nisam upoznao skribomana sa takvom  maštovitošću  za naslove svojih dela: Kada se hrabrost odrobija, Nisi ti meni bilo ko, Život je čudan momak, Ako me razumeš,  Dan kada se BRE vratilo kući…..

Živi u Švajcarskoj….hmm… Ne može to da bude dobro (opet predrasuda)… Doduše znao sam jednu divnu pesnikinju iz Ciriha…Ali to je samo izuzetak koji potvrđuje (moje ) pravilo.

Plavuša… Nikako moj tip žene.  A opet – njen način oblačenja itekako je obarao sve moje  u glavi iskonstruisane  predrasude. Šeširi i kape koje je nosila, pelerine, šalovi, obuća – stajalo joj je tako savršeno, kao za nju skrojeno. Podsećala me je čas na Francuskinju  – umetnicu u svakom slučaju (bar onom kako sam ja zamišljao umetnice) čas na srpsku srednjevekovnu princezu.

Voditelj na radiju – pisalo je. Nekoliko skorašnjih priloga  za Radio Beograd  i emisiju „Srbija na vezi“ RTS-a. I taj glas! Preslušavao sam iznova i iznova i dalje sumnjajući da je stvaran, da mi se to samo tako čini i da je to sve stvar današnje moderne radio i TV tehnike.

Uhvatila me je onlajn kako vršljam po njenom profilu. Osećao sam se kao lopov uhvaćen na delu. Razmenili smo nekoliko kurtoaznih rečenica, zahvalili se međusobno na prihvaćenom prijateljstvu i ostavili jedno drugo u  svojim poslovima, problemima, razmišljanjima, snovima, životima.

Nekoliko meseci zatišja prekinula je porukom: „Čula sam da nam dolaze pesnici iz Frankfurta na naše pesničke susrete – jel dolaziš? Želela bih da budeš lično moj gost – da te ugostim kod mene“!

Ne dešava mi se često da budem zatečen. Pitanjem, rečju, komentarom… Bio sam uhvaćen na levoj nozi. Prvo što mi je prošlo kroz glavu je: „Da li me to opet đavo kuša?“

Dao sam sebi dan vremena da odgovorim i, rešen da nečastivom izađem na crtu, prihvatio njen poziv. Ništa nije slučajno, pomislih nekoliko dana kasnije kada sam na stranici pročitao njenu pesmu  

„ NI LjUBAVNIK NI BRAT“

Skloni ruku sa mog ramena

nemam ja vremena

za lažne priče o ljubavi.

Davno su mi otkrili

da je ljubav nešto

što se ovakvima  poput mene

ne događa.

Ne diraj mi pramen moje kose

sa njime skrivam

oči od tebe i sveta.

A tebi je to peta

čaša žestine  u pozni sat.

Koji nije mi

ni ljubavnik ni brat.

Samo strast kojom se ljubav

često vređa.“

Pa da …. Znakovi pored puta – pomislih- samo treba znati čitati. Smirih se.

I krenuh na put.

Nekoliko sati vožnje kasnije stisak ruke i zagrljaj.

Znamo li se iz prošlog života?  –  nemo upitah sebe.

Primetio sam da svoje ime govori preglasno (te noći, kasnije, saznaću i zašto).

I još mnogo što – šta.

Da je prestala da se boji onog trenutka kada joj je SVE  oduzeto.

I da „BRE“ nije sramota.

Ali – da pođem redom.

Kao što je i običaj – red priče, red muzike, predstavljanje novog almanaha udruženja pisaca iz Švajcarske , deljenja priznanja, pozdravljanja i predstavljanja gostiju od kojekuda.

Ja sam čekao da na binu izađe ONA. I da li je stvaran – ONAJ glas. Zatvorio sam oči, pretvorio se u uho i slušao je kako ONIM  glasom govori svoju pesmu:

BEDA U DUŠI

I, zalud čardaci

okićeni zlatom

ako obrazi

ukaljani blatom

pogaze obećanja bleda…

I, zalud  su

reči velike

i prekasno donošene odluke

ako se u duši

krije beda.

Lebdeo sam po sali, gledajući odozgo ruke pesnika i gostiju koje aplaudiraju. Lagano se  poklonila i vratila na svoje mesto. Pomazila me pogledom a meni su usta i dalje bila otvorena. Pokušavao sam, valjda, nešto da kažem. Bez uspeha.

Veče je odmicalo. Sve se pretvorilo u jedno veliko veselje. Bio sam umoran od puta. Spavalo mi se. Gosti su se polako razilazili. Pesnici pridošli iz daleka odvođeni su kod svojih domaćina na počinak.

A ona je neumorno igrala. Pevala kao posle godine jauka. Kao ponovo rođena. Oslobođena.

U neko doba stigosmo u njen skromni dom pun ukusa. I uramljenih slika Vanje i Danijela.    

Na stolu su stajale već pripremljene čaše.

I vino.

Počela je svoju ispovest:

Volim ja punu kuću ljudi, nekako sam s tim odrasla. Tamo u Preveštu, kod deda Pere, u toku dana je prolazila četa ljudi .Znao je reći- kuća u koju niko ne ulazi je tuga golema.

Žao mi je samo što nikada nisam bila mala, ja sam ti druže od kad znam za sebe bila – matora.

Kod nas u kući se često govorilo – za sto selo kad se umelo.

Zato se valjda uvek rasplačem kad čujem Matijinu besedu „Nisi ti više mali“. I znam da nisam jedina koja tu pesmu svojata. Mnogima od nas nikada nisu dali da bude – mali. Jedino kad bi se tabor odnekud pojavio na igralištu Prevešta, znadoh da osetim tu slobodu, pripadnost i da budem – mala. Tamo se znalo da dete sme da bude dete.

Nisu mi dali da boravim tamo. Jednom sam i debele batine dobila jer sam posle škole otišla kod baba Živke u  Luna park.

A meni je tamo bilo ko kod kuće.

Proći će mi pola života da saznam šta me je od tada pa do sad vuklo taboru….

Žensko dete i poezija- ih – kome je to bilo bitno prijatelju?!

Dok sam džeparac skupljala za svesku u školskoj zadruzi, mojoj majci nije bilo jasno da SAMO JA iz moje generacije imam takav hobi. Jedini vetar u leđa beše novi nastavnik došao iz Zenice. Njegovu podršku imam i dan danas.

A Zenica nije uopšte bezveze pomenuta na ovom mestu. Jednom mi je neko rekao da svi mi koji se sretnemo u ovom životu već smo bili svoji u prošlom žiću- niko nije slučajno na našem putu jer slučajnosti ne postoje.

Tako da ni ti a ni ja slučajno ne zborimo  o mojim skitanjima.

Pisala sam – nekad često –nekad malo. Ali nikada stala nisam.

Čak je trebalo da u mojim dvadesetim prvu knjigu izdam.

Nije bilo suđeno da to bude tada.

A onda se desio moj put preko Alpa. Da li se moralo – ih – to sad nije ni važno.

Negde pri kraju devedesetih, dok se naša država raspadala, ja sam pokušavala da gradim novu Jugoslaviju. Bila sam ponosna što je ljubav jača od metaka. Relacija  Split-Travnik-Zenica-Prevešt-Alpe.

Rodile su se Vanja, pa Danijel.

Moja kuća je bila jedno usamljeno mesto bez rodbine i prijatelja. Niko nam nije navraćao. Ne zbog mene …

Dani su prolazili a ja sam mislila da će se to nekad promeniti…Nije….Bivalo je gore.

Moje BRE je bilo zabranjeno. Morala sam da zaboravim svoje ime i svoj ponos. Identitet.

I sve ono što sam – ja.

I tako – četrnaest godina.

Uzeli su mi – SVE.

SA koferčićem pod miškom izašla sam na ulicu.

Dočekala me je ona sigurna kuća koja se, gle ironije sudbine, zvala isto kao i ja – Violetta.

Sećam se dana kada su mi uzeli moje piliće. Od tog časa do povratka u Violetta Haus se ničega ne sećam- prazno, rupa, crno…

Dva dana i tri noći isplakala sam okean. Nisu me dirali  – znali su da oplakujem svoju prvu i najveću smrt. Samo se jednom gine, sve ostale smrti manje bole.

Negde na pola robije susreo me Sveti Đorđe. I od tada me nije briga kome smetam, smem naglas da kažem – nisi ti meni bilo ko.

NAJ  SAN  TU  MANGE  SAR  SAIKTO  AVER.

Krv nije voda. Trebalo je da navršim četrdeset godina da saznam i da mi priznaju da moja krv ima tabor u sebi.

Romale čoveče!

Sad mi je jasno da moja sloboda ima korene, da moji drumovi nisu zalud, da su od vajkada tu, zato skitam po sokacima, pišem – da ne zaboravim.

Pevam svoje kukanje – tako se lakše živi. Zamisli da toga nema – crklo bi se na suvo bre!

Ispod brda imam svoj čardak koji liči na čergu, imam opet punu kuću sveta, braće i sestara.

I da ti kažem – nisam od onih koji stvaraju zbog lente. Za mene je poklon ovo vreme koje ti sada na mene trošiš i ono kad smo zajedno sa drugima stvarali magiju. Lente su izmislili loši đaci – umesto zagrljaja.

Moji snovi nedostajanja  najviše žigaju dušu.

Devlesa brate…

Nego…

Napisala sam jednu priču na romskom – E bre čovek”. Nisam je  do sada nikom pročitala – htela sam da ti budeš prvi…..

Jutrilo se lagano. Skupila se na kauču u sobi koja je mirisala na ispijeno vino, duvanski dim  i rekla: „Spremila sam ti postelju. Idi da se odmoriš – za koji sat opet te čeka put.“

Rastali smo se tog prepodneva prepuni utisaka, priča, bogatiji za pokoji tuđi bol.

Ja i saznanjem da moj krst i nije tako veliki i težak.

Tek usput pade mi napamet  da nismo ovekovečili susret fotografijom.

Naš sledeći susret bio je u proleće sledeće godine u Frankfurtu. Sa slikom – naravno. Ispod fotografije na kojoj smo nasmejani i prijateljica koja nas je „upoznala“, moj prijatelj pesnik – Violeta Aleksić i ja napisao sam: Dve lavice – i JA

Ona je dodala: I laf – u srcu!

Za portal Rasejanje.info Aleksandar Saša Jovanović, Frankfurt