U Beogradu je, 28. marta 1811. godine (prema starom kalendaru), umro veliki Dositej Obradović, prvi pravi srpski narodni učitelj, pesnik, književnik i prosvetitelj, milosrdni jeromonah i radoznali duh žedan nauke i znanja, veliki jevropejac i još veći rodoljub, znameniti jezikoslovac i mudri mislilac, večiti putnik koji Iduć’ uči u vekove gleda!.
„Rode srpski! Rode moj! Zemljo dedova mojih i čuvarnice tela mojega! Evo ti izričem točku po točku s onom iskrenostiju s kakvom sam ti negda jošt služiti pospješio! Ja ti ne hoću povtoravati ono što ti u knjigama mojim, kakve su da su a tebe ružno učiti ne znadu, toliko kazivao i sovjetovao tebe, učeći sebe. Ali, hoću, a i da mogu koliko hoću, da ti, premili rode, jedina i poslednja ljubavi moja, kažem točno ono što u nikakvih knjiga sveta naći ne možeš, a što sam ja vidio poslednjih dana života mojega: otečestvo milo naše na snagu staje i meždu druge zemlje i deržave ulaziti počinje. Slava Bogu! Suze umiljenija teku, ali vnimanije imajmo nikada više, mudro vođen, sudbine jarost da ne iskusi! ” (Dositej Obradović, Jastuk groba mog)
Sagledavši sve ono čime je Dositej Obradović rod svoj zadužio, kako one koji su mu bili savremenici, tako i nas, njihovo potomstvo, može se sa velikim teretom duga, ali laka srca reći da mu još uvek nije preko mere plaćeno.
Slika Dimitrije Avramović, Dositej Obradović, 1833.
Izvor: Muzej Vuka i Dositeja
