U domu dvogodišnje Biljane Mijucin nema praznične euforije, lepih poklona i ukrasa na prozorima. U njenom domu vladaju zima, nemaština, bolest, strah i mrak. Zima, jer trošni šporet ne uspeva da ih zgreje; nemaština, jer oskudevaju u svemu; bolest, jer par članova porodice imaju ozbiljne zdravstvene probleme; strah, jer kuća preti da se sruši, kao što su zidovi već pali na nekoliko mesta; i mrak, jer nemaju ni struju. Ipak, u svom tom crnilu Biljanine bistre i nevine oči nestvarno sijaju!
Njena kuća nalazi se u Mokrinu kod Kikinde, a tu još žive mali junak Ognjen (7) koji ima smetnje u razvoju i epilepsiju, Nevena (16), Branislava (17), Sanja (19), domaćica Anđelija i domaćin Milan koji, takođe, ima epilepsiju. Na svu muku koju imaju Mijucini, u poslednje vreme trpe maltretiranje od jedne porodice iz komšiluka.
Prenosimo priču humanitarne orgnazacije Srbi za Srbe, koja će pomoći još jednom porodici u Srbiji.
Foto: HO Srbi za Srbe
„Pakao preživljavamo. Gađaju nas kamenjem i danju i noću, svi su nam prozori polomljeni, pa ih krpimo najlonima i sunđerima. Jedno jutro smo ciglu u sobi našli. Više puta smo ih prijavljivali. Deca se boje mnogo, gađaju čak i našeg Ogija kad je sam. Iako je mali i bolestan”, nemoćno se jadaju Mijucini. Da ne bi imao napade, malom Ognjenu daju jake sirupe i vode ga na terapije u Novi Sad. Uprkos svemu, ne skida osmeh sa lica i pun je razdraganosti. Generalno se svi trude da ih teške okolnosti ne slome, pa su dečija graja i pesmice svakodnevnica. No, iza lica ove divne dece, ako se pogleda malo duže i dublje, primećuje se želja za životom u mnogo humanijim uslovima.
„Vidite i sami kako živimo. Imamo samo vodu i jednu kozu. Problem je što niko neće da me zaposli zbog prirode moje bolesti i mogućih napada, a i svakako moram stalno biti uz Ognjena. Ali, nećemo klonuti duhom, makar ništa nemali”, odlučno objašnjava Milan koji ide u nadnicu da bi prehranio porodicu.
Osim povremenih dnevnica, primaju skromnu tuđu negu i dečiji dodatak, dok socijalnu pomoć više nemaju, a drže još kokoške i patke. Biljana je, inače, ćerka od Branislave koja je sticajem okolnosti već kao dete postala i majka, ali, nažalost, ne dobijaju nikakvu pomoć od oca deteta. U maloj prostoriji, koja je verovatno nekada davno možda i podsećala na nešto nalik kuhinji, majka Anđelija opisala nam je kako žive, svesna da sami ne mogu: „Nije bilo uvek ovako loše, ali mnogo se toga izdešavalo. Iako mi dođe nekad da sednem i plačem, moram zbog dece da sam jaka. Oni ne smeju da trpe, moram da im skuvam i da ih čuvam. Osnovno da se ima. Iskreno, kuća je previše stara, a čak i nije naša. Sagrađena je od slabih i nekvalitetnih materijala. Čitavi zidovi duboko su popucali, a spolja su se na par mesta i potpuno obrušili. Nažalost, novu kuću ili bilo šta bolje ne možemo da priuštimo. Vodimo borbu za goli opstanak!”.
Sve je u njihovom kućerku, zapravo čatrlji, dotrajalo. Koliko god biste se trudili da pronađete ijednu stvar koja bi zaličila na noviju, brzo biste odustali jer ne postoji. Od neravnog betona po kojem gaze, preko nebezbednih zidova, do keramičkih pločica koje su toliko stare da tamo gde ih ima prostor, umesto lepšim, čine još žalosnijim. Da sve bude još gore, kupatilo je nefunkcionalno i kupaju se u koritu, a dug za struju, koju nemaju već dve godine, i kamate samo rastu.
„I to malo što zaradim nadničeći oko drva, krava ili svinja jedva nekako bude dovoljno da imamo svi da pojedemo nešto. Ja nekad i ne jedem da ostane njima za večeru. Dobar deo novca mi ode za gorivo za agregat. Uz pomoć njega napunimo telefone i dobijemo malo svetla uveče, ali gasim brzo jer gorivo košta. Tako živimo, šta možemo, upalimo bar sveće. Zime su najteže”, sleže ramenima domaćin Milan.
Iako vedrih i svetlih lica, Mijucine ipak pritiska teskoba života. Znaju da ne mogu još dugo ovako. Potrebna im je kuća u kojoj će makar živeti bez bojazni da će im se zidovi ili plafon strovaliti na glave. U kojoj će moći mirno da spavaju! „Makar da ne spavamo nas sedmoro u tri kreveta, teško je tako živeti. Pomolim se često da svi budemo živi i zdravi, kao i da pomoć stigne. San mi je da sledeći Božić dočekamo drugačije i lepše”, rekla je Branislava na kraju razgovor.
Humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokreće veliku akciju za malu Danijelu, junaka Ognjena i namučenu porodicu Mijucin. Inače, kada smo ih posetili, dečica su pevala „mi se ne bojimo, učimo da brojimo”. Pozivamo sve ljude dobre volje da nam se pridruže kako bi ovog puta Mijucini brojali donacije za njihov novi dom!
Više o porodici i načinu donacije pogledati ovde.
Izvor: HO Srbi za Srbe/Rasejanje.info
