Razmišljam s divljenjem o našoj, srpskoj deci. I shvatam da oni ne pamte ni prvu, ni drugu, ni treću Jugoslaviju, ni partizane ni četnike, ni ratove, ni Slobu, ni Tuđmana, ni Madlen Olbrajt ni Tačija… Oni ne pamte ni Ðinđića! Pa ni patrijarha Pavla. Da, toliko smo stari! I verovatno smo u očima te dece nesposobni, maloumni ludaci, koji cela veka bulazne iste priče i čekaju da se pojavi neki Deus ex mahina da ih spase, ako već nisu otišli u inostranstvo po lično spasenje. Ta deca nisu opterećena našom fiksacijom na događaje iz prošlosti, ta deca imaju samo strašnu i nakaradnu sadašnjost koju smo im mi uredili, i svest da ovako dalje ne može. Da budućnost mora biti drugačija. Oni su kao deca koja sazru i shvate da žive u ludnici, u sekti, u septičkoj jami… I da nema srednjih rešenja. Ili – ili! Podržimo ih kako god znamo i umemo, a ako ne znamo, da im se sklonimo sa puta i ne smetamo da grade svoj život. I da ćutimo… dovoljno smo rekli. Meni lično je ova omladina neizmerna radost i ponos! I vidim u punoj meri njihovu veličinu i mudrost jer ovde u Grčkoj… to ne bi moglo da se desi jer je njihova omladina ne samo prestala da misli svojom glavom, nego je prestala uopšte da misli…
Dragica Tadić Papanikolau, magistar teologije u Atini (uskoro i doktor nauka teologije u Atini) i ponosna Valjevka i majka troje dece
Izvor: Rasejanje.info