Ako je raj velika biblioteka, kao što ga je zamislio Borhes, onda se među brižnim čitaocima u njemu nalazi i Avgustin Tin Ujević, krunisani kralj skadarlijskih boema, enciklopedijskog znanja, samotnjak u gomili sveta, razočarani idealista, Evropejac i Jugosloven, mistik, posvećenik ljudske duše. Novinarima je nekada govorio, da ne mari za publicitet. A gde god da se pojavio, svojim nastupom izazivao je pažnju, pa i pišući ovako:
– Bio sam u tamnici, u izgnanstvu; vidio sam kasarne, seminar, institute za trovanje mozga, sagrešio sam, gladovao sam, mislio sam da ću poludjeti, što god sam poduzeo, sve je propalo; pisao sam mnogo; nisam publikovao ništa, ljubio sam nesrećno, pa i raskinuo se od ljubavi; nikakvih škola nisam u redu svršio; došao sam zbog svoje netaktičnosti u sukob sa većinom „sila” u Evropi; ostao sam na koncu na drumu…
Avgustin Ujević (1891–1955) rođen je u Vrgorcu kod Imotskog, gimnaziju je završio u Splitu, a Filozofski fakultet pohađao je u Zagrebu. Pred Prvi svetski rat bio je jedan od najaktivnijih u pokretu jugoslovenske omladine, zbog čega je bio zatvaran. Rat je proveo u Parizu, godine 1916. sastavio je na francuskom Osnovnu gramatiku srpskog jezika. Zatim je došao u Beograd. Živeo je i u Sarajevu, Splitu, Zagrebu, a sjajne poetske zbirke „Lelek sebra” i „Kolajna”, objavio je upravo tokom beogradskog perioda.
Tin je najviše voleo Pariz i Beograd, u Parizu je bio nesrećno zaljubljen u poćerku srpskog konzula Milenka Vesnića, a među beogradskim ulicama izdvajao je Skadarliju.
– Prije svega, ja bih najurio iz Beograda sve spekulante, porušio bih banke, Narodnu skupštinu preselio bih u neko provincijsko mesto, na primer u Stenjevac (duševna bolnica), zatvorio bih umjetničko odeljenje, a ministre bih smestio na jedan brod… Od svih prijestoničkih ulica ostavio bih Skadarliju, Vasinu, jedan deo Poenkareove (današnja Makedonska) i Terazije – govorio je Tin Ujević.
Hroničar Beograda Kosta Dimitrijević zabeležio je sećanje na trenutak kada je 1920. godine Tin stigao u Beograd, sa kožnom torbom punom knjiga i rukopisa i uputio se pravo u čuvenu „literarnu” kafanu „Moskva” gde je slučajno seo za sto pesnika i boema Rake Drainca.
– Govorio je neumorno, razvijajući teze po svojoj volji, ređajući arabeske događaja, mozaike likova, simfoniju zbivanja. Slušao sam ga kao nikog do tada. Prvi put sam se zadivio zlatousnosti čoveka – pričao je Drainac tada.
Ovo Tinovo i Drainčevo prijateljstvo u kafanama kod „Tri šešira”, „Bums-kelera”, u siromaštvu, ovekovečeno je u anegdotama, poput one u kojoj kelner pita Drainca šta želi da poruči, a ovaj mu kaže:
– Ništa!. Kada je kelner isto to pitao i Tina, on je odgovorio: – Isto to, samo sa čašom vode! Strašno sam žedan… Najviše prepričavani događaj u vezi sa težnjom Tina Ujevića da skanladizuje malograđansku skučenost jeste prizor kada je trebio vaške u „Moskvi”. Danas bi to bio vrlo uspešan umetnički performans…
Pričalo se i o tome kako je prezadužen bežao od razgoropađenih gazdarica ostavljajući knjige i rukopise, kako je novac ušivao u kaput, pa onda ostajao i bez kaputa, kako je radio u antikvarnici čuvenog Vlajka Ignjatovića Marsovca, pa ga je nagovorio da pošalje telegram na Mars. Njih dvojica sročili su tekst pošiljke: „Stanovnicima Marsa – Vasiona, javite imate li antikvarnih stvari. Antikvarnica `Guslar` Vlajka Ignjačevića – Beograd – Kralja Aleksandra 60 – SHS, Evropa, Zemlja”. Tako je Ignjačević prozvan Marsovcem.
Najburlesknije je svakako bilo skadarlijsko boemsko krunisanje Tina Ujevića, u podrumu „Bums-kelera”, kod gazda Pere Svilenog. Kako je pisao Kosta Dimitrijević, novine su izvestile o tome: u ponoć, uz cigansku muziku Tin je bio nošen na rukama, a zatim krunisan kraljevskom kapom od kartona. Karnevalsku atmosferu upotpunio je govorom, u kojem je škakljivim izrazima „detronizovao” članove kraljevske porodice. Zbog ovog „verbalnog delikta” Tin je bio uhapšen, a zatim i proteran iz Beograda 1925, da bi se posle godinu dana vratio.
Njegov potonji osećaj Sarajeva sadržan je u ovom utisku: „Doživljaj Sarajeva bit će za me doživljaj jednoga tajanstva u magli, trepetljiva i nejasna spoznaja da sam spustio stopu u zagonetni i neprobojni svijet”.
Nasuprot ovom ispoljenom licu, Ujević je imao drugačije prizore unutarnjeg života, misao o problemu savesti koja treba da bude u korenu svakog umetničkog dela, a Rade Konstantinović primetio je da je se Ujević plašio te svoje potrage za apsolutnom lepotom u jeziku jer je slutio da ta lepota, za kojom se potucao po svetu, zahteva i apsolutno davanje, samouništenje… O stvaralačkoj snazi Tina Ujevića govori i podatak da zagrebačko izdanje Sabranih dela Tina Ujevića iz šezdesetih godina prošlog veka sadrži čak sedamnaest tomova sa više od 8.000 stranica. Pisao je Ujević u svojim esejima:
„Nalazim da je glavna stvar problem savjesti: nije dosta dobra nijedna knjiga, pogotovo ne moderni roman, ako nije na svakoj stranici Ispit Savjesti… Svijet intenzivnoga i dubokoga mišljenja jeste svijet blaženstva, s kojim se ništa ne može uporediti na zemlji, jer je to tek zaneseni obajani svijet umjetnosti i filozofije, iz koga će kao cveće procvasti najlepše mirisave biljke duševnih proizvoda. Posegnuti ovamo, i to ovako duboko, znači postati drugi čovjek, promjeniti sve svoje navike, izgubiti smisao za sve one svakodnevne sitnice kojima građanski svijet podaje toliku važnost…”
Izvor: FB Rojalistički klub
