Čovek koga je prezime obeležilo -Titula koju je poneo rođenjem u svom prezimenu odgovara njegovom veličanstvu glume. Jednostavno, Kralj
Legendarni glumac je rođen u porodici prosvetnih radnika, od oca Đorđa, srbina sa Banije i majke Stanislave, poljsko – ukrajinskog porekla 4. aprila 1941. u Zagrebu, a umro na današnji dan 10. novembra 2011. godine u Beogradu.
Još jedan velikan srpskog glumišta Dragan Nikolić rekao je da je „dostojanstvo mera stvari, norma koju čovek, ako nema, može i mora da nauči”.Retki su glumci kao što je bio Petar Kralj koji su imali dostojanstven odnos prema životu, profesiji, radnoj etici, kolegama, publici. Pera je govorio da „umetnost počinje tamo, gde prestaje zanat”, a svojom posvećenošću prema poslu nikada nije napustio teren umetnosti koji bi prerastao u posao.
Izvrstan intelektualac, kulturno obrazovan, moralno vaspitan, nesumnjivog talenta, školovan i načitan, bez problema uvodi u sve oblasti umetničkog rada sijaset likova koje je igrao na daskama beogradskih pozorišta. Doneo je na scenu toplu, humanu, poetiku, intelektualno usijanje, jasnu čistotu misli, a pre svega nadmoćni dar i žestoku volju da nadigra svet. Govorio je „da nije bitan samo goli uspeh, nego da umeš nešto da radiš pošteno i zdušno” i glumu doživljavao kao misiju da publiku ne treba samo zabavljati, već i svojim ulogama, stavovima i razmišljanjima uvek ispočetka podsećati da je život samo jedan i da do poslednje scene treba sami da ga režiramo.
Dobitnik svih najprestižnijih glumačkih nagrada u Srbiji, kao neko ko je obeležio i film i pozorište i televiziju, Petar Kralj je bio i Ilija Garašanin, Sima Matavulj, Jernej Kopitar, Mihajlo Pupin, Joakim Vujić, Nikola Pašić, Konstantin Gavrilovič Trepljev, Hamlet, Maksim Crnojević, Tola Manojlović, Vidosav Prokić, Nikola Kos, Andrija Gavrilović i uskakao je u kostime i mnogih drugih značajnih likova najreprezentativnijih domaćih i svetskih filmskih i pozorišnih dela.
Uvek se radovao ulogama koje imaju svoje razloge i smisao postojanja. I nestvarno deluje da je igrao u svim žanrovima, od drama, monodrama, tragedija, komedija, poezije. Kao da sve te uloge nije igrao jedan jedini čovek.
Poseban dar Petra Kralja najbolje se ilustrovao kroz poeziju. Poeziju je razumeo i obožavao i doživljavao kao umetnost sećanja i umetnost razumevanja vremena i njegovih znakova. Bio je jedan od najboljih kazivača poezije. Njegova poezija se ogledala kroz romantiku, boemiju, filozofiju. Mnoge pesme velikih srpskih pesnika svojim kazivanjem učinio je još boljim. U njegovom odličnom recitovanju postiže se neka toplina, seta i poetičnost, koje izazivaju punu naklonost slušaoca. Voleo je da kaže da je „dobra forma ako uspeš da se intimiziraš sa stihovima, da kroz njih daš sebe. Tad su oni stigli i do drugih”.
Kakav je bio gospodin i zapravo veliki čovek, najbolje pokazuje gospodski odnos prema profesiji i sebi samom. Bio je lojalan čovek i vrlo brzo je imao status slobodnog umetnika. Pozorište je napustio zbog pritisaka koje je na zaposlene vršio birokratski aparat poštapajući se samoupravljanjem. „Moje disidentstvo odnosi se na pobunu protiv nelogičnosti i neljudskosti, zato što sam rano shvatio raskorak između reči i dela”, govorio je. Najviše ga je iritiralo ograničavanje čovekove ličnosti.
Svoju ljudsku veličinu pokazao je poštovanjem očevog rodnog kraja. Bio je čest gost Republike Srpske Krajine i za svoja gostovanja nikada nije uzimao novčanu nadoknadu. Kasnije, prilikom jedne od godišnjica „Oluje”, ispred Crkve sv. Marka u Beogradu kazivao je stihove Vladimira Nazora iz pesme „Majka pravoslavna”. Iznenada je počeo letnji pljusak, pa su organizatori hteli da ga zaštite kišobranom: „Bog s vama! Ako ispred mene mogu da kisnu ovolike crne marame, mogu i ja” – rekao je tada Petar Kralj.
Bio je boem, čovek čistog srca i punog duha, čestit, častan, snažan, darežljiv, druželjubiv. Voleo je da razgovara sa ljudima koji nisu iz njegovog posla, voleo je tu stazu druženja, upoznavanja ljudi, stazu kojom se spuštao na zemlju i sebe smatrao običnim čovekom.
Ne postoji glumac koji je kod publike bio toliko omiljen, koliko je omiljen bio Petar Kralj. Od kelnera do generala, od taksista do naučnika, od domaćica do umetnika, od sportista do pilota, od đaka do profesora svi su voleli i poštovali njegov glumački dar.
Iako tih i skroman, Perina slava je predstavljala vrednost u trajanju. Nikada nije izgubio ličnosti i ponos. Glumac u duši, duša od glumca. Titula koju je poneo rođenjem u svom prezimenu odgovara njegovom veličanstvu glume. Jednostavno, Kralj.
Glumac iz prve
Majstori glume kažu da pravilna misao rađa emociju, a emocija karakter. I, eto odgonetke zašto su jedni bolji i uverljiviji od drugih. U životu kao i na sceni, nema potpune ličnosti bez ovog trojstva. Ipak, za dobre glumce nema ni tačne „formule”, ali se prepoznaju po tom skladu. I tako dele na velike i male.
Ovih dana otišao je jedan od najvećih, Petar Kralj. S njim i cela galerija nezaboravnih likova koje je tumačio: Hamlet, Maksim Crnojević, Trepljev, Astrov i Ujka Vanja, Hadžislavković, Henrik Henfen, Lefevr, Đorđe, Vidosav Prokić… i, naravno, legendarni Tola Manojlović.
Zbog njega je Radomir Stević Ras u svoje vreme osnovao pozorište, Teatar nacionalne drame. Pričalo se da ga je interpretacija danskog kraljevića na Dubrovačkim letnjim igrama učinila umetnikom “dostojnim šekspirovske epohe”. Ostale su zabeležene i reči jednog od najvećih dramskih pisaca današnjice, Ronalda Harvuda (povodom Kraljeve uloge Normana u „Garderoberu”) da naš glumac poseduje „retku osobinu, ranjivost, i izuzetan dar za dramu i komediju”…
Petar Kralj je i dobitnik svih mogućih priznanja. Od Oktobarske nagrade grada Beograda, nekoliko Sterijinih nagrada, „Ćurana” i „Lovorovih zlatnih vjenaca”, do Dobričinog prstena i „Pavla Vuisića” za životno delo. Ali, suverenom naše scene ne čine ga ni priznanja, ni kritike, ni lepe reči. Petar je, pre svega, kralj svojim jedinstvenim darom.
Rođen je 4. aprila 1941. godine u Zagrebu, iz koga je s majkom dve godine kasnije izbegao u Rumu. Bio je još osnovac kada je na pitanje šta želi da postane kad odraste, napisao – glumac.
– Odrastao sam u Sremskoj Mitrovici, gradu u kojem sam od najmlađih dana počeo svoj život na daskama, igrajući razne „kuce” i „mace”. Kasnije, iako sam bio odličan učenik gimnazije (zavitlavali su me da mi je lako, jer mi je jedno vreme otac Đorđe bio direktor škole) desilo se da sam iz „teoretskih razloga” bio nateran da se ispišem – bio sam izbačen iz škole – i pređem u Novi Sad. Tu sam proveo dve godine, stekao nove prijatelje i drugove, kojih se i danas rado sećam i srećan sam kad ih sretnem. Ćetko, Zvona, Roda, Kuža, Cveta, Guca i, konačno, ja, vrlo često smo sedeli u raznim bircuzima i ispijali „bruderšafte”, zaklinjući se mladalački na vernost i drugarstvo do groba…
U Beograd i na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju došao je 1960. godine. I primljen iz prve! U klasi Mate Miloševića (sa Brankom Zorić, Stanislavom Pešić, Milošem Žutićem) završava studije u roku. Tim povodom, u jednom novinskom tekstu ostalo je zabeleženo njegovo sećanje:
– Studentske dane pamtiću po potucanju i svakodnevnoj brizi da nađem krov nad glavom. U jednom kratkotrajnom srećnom periodu, kada sam mislio da sam uspeo na duže da se skrasim u stanu u Vojvode Mišića, nepozvan mi je u goste stigao moj dragi kolega iz Skoplja, Risto Majstorov. Posle prespavane noći, gazdarica me je „kulturno” pozvala na kafu i dala – neopoziv otkaz.
Nekako baš u to vreme upoznao se sa Rasom koji je živeo u Požarevačkoj ulici. Ras je imao sobicu koju je zvao „ateljeom”. Srećna okolnost je što je voleo noću da slika, pa je Petar za to vreme koristio njegov krevet. Kad bi jedan ustajao, drugi je legao: – Inače, jedno vreme sam stanovao i u studentskom domu na Voždovcu. Ovo “stanovanje” mi nije ostalo u prijatnom sećanju, jer se moralo rano leći ako hoćeš da sačuvaš mesto. Svaki kasniji dolazak značio je zauzet krevet od nekog „ilegalca”. A to je vodilo do samo jednog puta: klupe u parku.
Oko u oko
– Kontakte među ljudima najviše cenim. Pogled oko u oko, reč jedna iskazana uz gest i topli dodir, rečju ili htenjem – važniji su od svega teoretskog ili filozofskog. Mogu da igram neku ulogu tek kad me publika prihvati. Na sreću, to se redovno događalo u Teatru nacionalne drame, a posebno sa komedijom naših naravi „Zar je moguće drugovi da smo svi mi volovi” Jovana Kesara. U svakoj reči nailazili smo na spontani šlagvort gledališta. Zar ima nešto prijatnije za glumca – reči su Petra Kralja.
Neposrednost
– Na sceni sam čovek svih vremena, uzrasta, položaja i svakog doba. U običnom životu samo Petar Kralj, drug, prijatelj, sin…
Neposrednost cenim podjednako i na jednom i na drugom planu. Ali, izdvajam ih. Baš kao i svoj život privatni i onaj na daskama.
Kako se kalio majstor
Upravo u vreme kada je završavao studije osnovano je Pozorišno igralište
Blistavi talenat Petra Kralja uočen je još na Pozorišnoj akademiji. Bilo je i sreće. Upravo u vreme kada je završavao studije osnovano je Pozorišno igralište, a mladi glumac je imao dovoljno hrabrosti da postane njegov član. Jedna od prvih predstava bila je „Čarapa od sto petlji” Ace Popovića, u režiji Nebojše Komadine. Novi pisac, novo pozorište, novi glumci.
Na premijeri, nijedan zvaničan pozorišni kritičar. Ipak, počela je da kruži po Beogradu priča o ovoj neobičnoj predstavi, interesovanje je bilo sve veće, a epilog: poziv na Sterijino pozorje. Uspeh „Čarape” proslavio je i Petra Kralja, postao je tražen, pristizale su glavne uloge u pozorištu, serijama, zvali su ga i s filma.
Ali, pre velikih profesionalnih poziva došao je onaj neizbežan, koji se u njegovo vreme smatrao još pitanjem časti – poziv u vojsku. Služio ju je u Vranju. Govorio je da ga je i tu zakačila pozorišna muza. Čim je skinuo uniformu, Radomir Stević ga uvodi u veliku umetničku avanturu i osnivanje Teatra nacionalne drame, na koju je zavesu spustilo nerazumevanje „nadležnih”…
Dobar glas se, ipak, dovoljno daleko čuo. Do zagrebačkog reditelja Koste Spajića (koji je u to vreme bio i direktor Dubrovačkih letnjih igara), pa je ubrzo u Beograd stigao telegram da mu se „tog i tog dana” javi Petar Kralj:
– Otišao sam, porazgovarao sa Kostom, on je mislio i mislio. Konačno i odlučio. „Bićeš Hamlet”, rekao mi je. Kad sam se vratio u Beograd bilo me je sramota da kolegama kažem kakvu sam glumačku premiju dobio. Znao sam da mi neće verovati. Rekao sam da ću igrati Horacija… Ni to mi nisu poverovali. Verovali oni ili ne, tek Kralj je tri godine na Lovrjencu igrao danskog kraljevića. Hvalili su ga svi, a britanski teatrolog i reditelj Denis Keri je napisao da je naš Kralj „najbolji dosadašnji viđeni Hamlet van Šekspirove domovine”.
Na beogradskoj sceni njegov zvezdani trenutak došao je s likom Tole Manojlovića. Ovu monodramu po tekstu Mome Dimića, s prekidima, igrao je gotovo do poslednjeg dana: „U Toli ima nečeg sasvim ljudskog: njegov odnos prema životu, trajanju, opstanku i snalaženju, nadigravanju, u jednom radosnom smislu. Verujem da je u tome i tajna dugovečnosti ove predstave na sceni Ateljea 212”.
A u Ateljeu, Kralj je „kraljevao” od 1968. do 1979.godine, kada je otišao u slobodne umetnike. Na pitanje kojem majstoru je na početku karijere „dodavao klešta i šrafcigere”, u jednom razgovoru za naš list Petar kaže: „Krao sam od svih od kojih sam mogao! Šest godina sam statirao u Narodnom pozorištu, izgovarao tek poneku rečenicu. Kad smo igrali „Kavkaski krug kredom” u režiji Bojana Stupice, najviše sam naučio u zanatskom smislu, gledajući kako rade Mira Stupica i Ljuba Tadić. Prepoznate majstora, ne zavidiite mu. U ono vreme pozorište je bilo dominantno u oblasti glume, a sada su u njemu samo oni koji zaista hoće da ovladaju ovim umećem, da rade i da se muče. Mnogo je lakše postati ime na ekranu, pa i preskočiti neke stvari. Na ceni je neka druga vrsta zanata i ne verujem da je ikome stalo da ukrade nešto moga… ”
Uostalom, kako je često govorio, kao svog ličnog i profesionalnog gesta uvek se držao onog što je „propovedao” Zoran Radmilović: na scenu se ne sme izaći slučajno i ništa što radiš ne sme biti slučajno.
– Dakle, nisam slučajno u pozorištu – bio je jasan Petar Kralj.
Pravilo
– Pokaži šta znaš, to je bilo zlatno beogradsko pravilo. Ne šta si, ni odakle si, nego da li znaš nešto da radiš. Ako znaš, onda si primljen. Beograd je uvek imao poštovanja za ono što nosiš sa sobom. Ne za prazne titule, prazne nagruvanosti, nego za ljudske, karakterne vrednosti. Nije bitan samo goli uspeh, nego da umeš nešto da radiš pošteno i zdušno…
Jesi ili nisi
– Večito se pitamo: jesam li ja ili nisam, mogu li ja ili ne mogu, zašto sam ja glumac, da li sam ja još glumac? Malo je opipljivih stvari u celom tom našem svetu, ili u tom našem hobiju kako je običavala da kaže Ljubinka Bobić. Nije dozvoljavala da se kaže „poslu”… Gluma mi je neka vrsta odmora. Bekstva od stvarnosti: ako mi je stvarnost u nekom trenutku mučna, gluma mi pričinjava zadovoljstvo, predstavlja jednu od životnih igara koje su lepe. Onda ipak moraš biti zahvalan proviđenju koje ti je to omogućilo – reči su Petra Kralja.
Izvor: FB Rojalistički klub
