Božica Boba Nedeljković  peva pesmu „Radostnica” Violete Alekić

Znala sam da ću otpevati „Radosnicu” čim sam je pročitala

Interpretatorka izvornih i novih narodnih pesama, prenosilac naše muzike i folklora na mlade u Švajcarskoj i predani sakupljač narodnog muzičkog blaga, Božica Boba Nedeljković, ponikla je iz vlaškog kulturnog i govornog miljea. Sa dva jezika u duši i glasu, progovorila je i zapevaIa na oba jezika i pritom se, kako sama kaže, osećala svojom, i u jednom i u drugom slučaju. Ovih dana, pažnju ljubitelja narodnog melosa Božica je privukla svojim po mnogo čemu jedinstvenim izvođenjem pesme „Radosnica” i video-spotom koji je snimljen u autentičnom, živopisnom ambijentu. Prenosimo njen intervju dat kolegama Glasa Pešte iz Budimpešte.

Mnogi slušaoci pesme „Radosnica”, koja se od pre nekoliko dana nalazi i na Jutjubu, kažu da kod njih budi duboke emocije i traži da se sluša ponovo, u šta smo i sami mogli da se uverimo. Božice, čini se da ova pesma budi nadu da se ponovo vraćamo sebi, odnosno pravcu koji s punim pravom možemo nazvati dobrom narodnom pesmom i muzikom.

Kako je nastala „Radnosnica”?

– Nastala je iz inspirativnog pera moje drage pesnikinje i novinarke Violete Aleksić iz Ciriha. Poput mnogih pesama koje je postavljala i na društvene mreže, tako je i ova stigla do mene. Ali, ona je zazvonila i ja sam nakon prvog čitanja shvatila da moram da je otpevam. Ona je u potpunosti korespondirala sa mnom i znala sam da ću od nje sačiniti muzičko-vizuelno delo.
Trebali su mi samo dobri saradnici, a pre svega kompozitor koji će pesmu osećati kao ja. Nakon godinu dana sam na festivalu Sabor narodne muzike Srbije, na kojem sam učestvovala sa novom vlaškom pesmom, upoznala kompozitorku, pre svega jednu divnu dušu, muzički veoma kompetentnu Biljanu Obradović – Biksi. Nakon razgovora i predaje teksta, samo četiri sata nakon rastanka sa njom, meni je stigao prvi demo-snimak Radosnice. Pesma je bila rođena. Onda je usledio rad na glasovnom usvajanju i osvajanju, beskrajno vežbanje uz Biljanine instrukcije i kada smo osetile da je sve leglo na svoje mesto, otputovala sam za Beograd i u njenom studiju snimila pesmu.

Korisnici interneta imaju priliku da uživaju i u vrlo zanimljivom spotu sa „Radosnicom”. Gde je on sniman i u čijoj produkciji?
– Pošto su danas nova vremena u kojima ima potrebe da se pesma i gleda, a „Radosnica” je svakako imala potencijal za video-prikaz, odlučila sam da je prikažem kao pobedu vere u ljubav. U našoj tradiciji ona se uvek proslavlja sa svatovima i muzikom koja je preko poljana pratila mladence u novi život sa kićenim prozorima i majčinom tugom. O takvim svadbama mi je majka pričala i ja sam na snimanju u jednom momentu podigla uplakane oči ka nebu i njoj posvetila pesmu.  
Sa snimateljem Nikolom Radojkovićem, predstavnikom producentske kuće „Newresolution” iz Požarevca, pronašla sam odgovarajuću lokaciju, jedno čudesno uzvišenje iznad Dunava, u regionu Ramske tvrđave. Na tom uzvišenju se nalazi tabla sa natpisom „Keltsko svetilište”, a što mi je potvrdilo da je ovo čudesno lepo mesto bilo značajno za vršenje obreda i starim Keltima. Scenario sam napisala ja, a što je snimateljska ekipa verno ispratila. Učestvovala sam i u montaži, tako da smo na kraju svi bili zadovoljni postignutim.

Kakva su Vaša sećanja na detinjstvo provedeno u okolini Petrovca na Mlavi i Homoljskih planina? Šta je najviše uticalo na to da prepoznate svoj muzički dar i nastavite da ga razvijate?

– Rođena sam malom selu Leskovcu, nadomak Petrovca na Mlavi, gde prestaju Homoljske planine i započinje duga mlavska ravnica Stig, među ljudima tople duše i srca. Kao jedino dete svojih roditelja, često sam osećala usamljenost i iz nekih teških porodičnih okolnosti, moja sećanja nisu uvek prijatna. Međutim, u tišini prirode i cvrkutu ptica, ja sam kreirala svoju maštu i gradila svoj svet.

U mojoj porodici je muzika često bila prisutna. Moj otac je bio radioamater i na svom kanalu je puštao najlepše pesme najboljih pevača tog doba, a majka je prilikom obavljanja kućnih poslova, ručnih radova, a obavezno pri odlasku na bunar, pevala izvorne pesme. Njen glas je odjekivao brdima poput operskog i ja sam se u tu slobodnu interpretaciju, u umilne zvuke i čudesne vibracije glasa u pesmi, zaljubila.

Prvi televizor koji je ušao u naš dom bio je prozor u svet. Pored muzike uopšte, baletske igre su bile moja velika ljubav. Drugi program Radio-televizije Beograd je često prikazivao najlepše ruske baletske predstave. Pod velikim dudom ispred kojeg se širila poljana, pokušavala sam telom da izvedem sve viđeno i otpevam ono što sam od majke čula. Tu je bila moja prva bina i moja izmaštana publika.

U osnovnoj školi je moj prvi učitelj, Milorad Bukić, primetio moju muzikalnost i smisao za igru i glumu, i često mi davao glavne uloge u dečjim predstavama, na školskim priredbama. Meni je to, kao vrlo stidljivoj devojčici, pružalo samopouzdanje, ali i spoznaju da ta umeća imaju svoje vrednosti i da su cenjena u kulturnim slojevima društva, da topla muzika, nežni pokreti, umilni glasovi utiču pozitivno na raspoloženje ljudi i čine ih boljim. Međutim, bila sam daleko od školovanja u pravcu umetnosti, nisam čak smela ni da poželim tu mogućnost, jer je za jedno žensko dete to predstavljalo dug put bez sigurnog cilja. Ono što mi je bilo dostupno i što se nametnulo u mom odrastanju jeste folklorno igranje u KUD-u, u mestu mog odrastanja. Tu je moja pesma dobila više prostora, a stekla sam i dublja saznanja o vlaškoj i srpskoj narodnoj tradicionalnoj igri i pesmi.
Tada se igra izvodila autentičnije, nije se stilizovala radi spektakla, već se igrala srcem, onako kako su geni diktirali. Pevalo se isto tako, ne samo o ljubavnim temama. U vlaškoj muzičkoj kulturi se pevalo o životnim doživljajima, o srećnim i nesrećnim događajima, o ratu, o opstanku ovog naroda, koji je kao starosedelački na istoku Srbije, miroljubivo prihvatao i utapao među Srbe, ali nije menjao svoj jezik ni u nedostatku pisma, a takođe ni običaje, ni stil života.

Kako biste objasnili svoju potrebu da ljubav prema muzici i folkloru iskazujete učešćem u Kulturno-umetničkim društvima?

– Preseljenjem u Švajcarsku, veza sa ovom kulturnom sferom se ne prekida, naprotiv biva jača. U ovoj višenacionalnoj zemlji sretala sam pripadnike naroda zanimljivih kultura i to me je navelo da se upitam ko sam ja. Da bih dala tačnu definiciju sebi i drugima, istinu sam potražila u onome sto sam od svojih predaka nasledila i naučila, a što sam sa sobom u koferima sećanja ponela. Ova zemlja od stranaca očekuje jezičku i ekonomsku integraciju, ali im ostavlja slobodu ličnog identiteta kroz kulturu, umetnost, maternji jezik. Sa svoje troje dece, u krugu porodice smo uvek razgovarali srpskim jezikom, što je i danas slučaj.
Dobra muzika, ne samo sa teritorije Srbije već i šire, takođe je uvek bila na meniju. Sama vlaška pesma je, čini mi se, na ovoj udaljenosti jače odjekivala i srcu bivala bliže. Potreba da svojoj deci prenesem svu lepotu kulture zemlje iz koje vuku korene, bila je neprikosnovena. Uključenjem u rad KUD-a Homolje u Gosau, mestu mog sadašnjeg stanovanja, dobijam priliku da ovu svoju potrebu realizujem u mnogo širem obimu. Inače, broj srpskih kulturnih organizacija se 80-ih i 90-ih enormno širio, što je bio pokazatelj interesovanja naših ljudi da neguju svoju tradicionalnu kulturu radi mlađih naraštaja.
Moje dotadašnje iskustvo i znanje je bilo dovoljno da dobijem mesto umetničkog rukovodioca dečjeg ansambla. To je istovremeno bio izazov pri kojem sam dopunjivala i produbljivala znanja iz oblasti folklora i tradicionalnog pevanja. Saradnja sa koreografima i etnomuzikolozima iz matice je bila česta, što mi je davalo još veću satisfakciju i sigurnost u radu sa našom decom.
I ne samo igra i pesma, već i lep govor i izražavanje, kao i upoznavanje sa našim narodnim umotvorinama, bile su deo mog paralelnog zalaganja. Čak sam iz razloga neisključivosti, nekoliko godina u program treninga uvrstila i bečki valcer, zašto da ne? Decu ne treba zakovati u jednom okviru, već lepotom kulture okolnih naroda stvarati most ka njima. Ako znaju svoje, znaće da cene i tuđe, što doprinosi boljem suživotu svih pod ovim tuđim krovom.
Kao umetnički rukovodilac i kreator nebrojenih kulturno-umetničkih programa, trudila sam se da deci ulijem pre svega ljubav prema tradicionalnoj pesmi i igri, manirima i govoru vezanih za njih, da bi bolje razumeli zemlju svog porekla, ali i spoznali i dičili se svojim kulturnim identitetom u ovoj alpskoj zemlji.

Koju vrstu narodne muzike najviše negujete i izvodite?

– Pre svih, volim da slušam izvorne pesme, one kojima se ne zna autor, a koje su u prošlosti dostigle kontinuitet u slušanju. Time su i dobile epitet tradicionalnog. Mnoge od njih su, uz pomoć novih muzičkih aranžmana, prepevali poznati pevači, poput Danice Obrenić, Dušice Bilkić, Vasilije Radojčić, Jordana Nikolića, Staniše Stošića, Predraga Cuneta Gojkovića i drugih. Volim i starogradske, one meraklijske, a sentiment vlaških i rumunskih izvornih pesama mi najviše prija.

Šta Vas je motivisalo da krenete u sakupljanje pesama nepoznatih izvođača i snimite CD sa takvim muzičkim ostvarenjima?

– Prilikom saradnje sa koreografima i etnomuzikolozima iz Srbije i seminara istih, na kojima su se umetnički rukovodioci upoznavali sa folklorom etnografskih oblasti, shvatila sam da se kultura Vlaha najmanje istraživala, ili se samo površno obrađivala. Beogradska škola se nije previše zauzimala za vlašku muzičku kulturu i iz razloga nepoznavanja jezika. Na jednom seminaru je dotaknuta vlaška pesma, vrlo pogrešno napisana, sa nakaradnim sadržajem. To me je motivisalo da sama krenem i istražim šta su to moji preci pevali, da čujem govor tog doba, jer nas on obeležava i danas.
Uz pomoć mojih prijatelja, obišla sam nekoliko starica iz okoline Kučeva, a neizbežna je bila Slavica Jović Kolerović iz Ranovca. Uradila sam i audio snimke, a edukativna druženja sa Slavicom, pedagogom, interpretatorom i vrsnim poznavaocem vlaške kulture uopšte, pružilo mi je nove uvide u istu, od istorije, preko životnog stila i jezika, do pesme i igre. Najviše mi je značio i njen podstrek da po svojoj želji odaberem pesme koje ću osvežiti i odenuti u novo ruho.

Koliko su muzički festivali na kojima ste učestvovali, uticali na vaš umetnički put i razvoj?

– Moji prvi nastupi su su bili u okviru KUD-a Homolje. Pesma je neizostavni deo igre, i ja sam na folklornim manifestacijama i takmičenjima nastupala sa solo tačkama i u ženskim pevačkim grupama; zatim, na višenacionalnim kulturnim  festivalima u organizaciji švajcarskih institucija za integraciju, na kojima mi je bila važna reakcija publike. Kako doživljavaju i da li ih uopšte dodiruje naš melos i igra u kolu. Na veliko zadovoljstvo, svi su pokazivali oduševljenje našom mladošću, masovnošću, temperamentom i umilnim zvucima pesama. To me je bodrilo i davalo podstrek da i dalje idem tim putem.

Vaš nesumnjivi talenat potvrđen je, pored ostalog, i dvostrukom titulom najboljeg srpskog vokalnog soliste u Švajcarskoj. Šta za vas znače takva priznanja?

– U moje talente su oduvek više verovali drugi nego ja sama. Tako sam davne 2003. godine na nagovor poznate koreografkinje iz kragujevačkog Abraševića, Slavice Mihajlović, odlučila da na jednoj od takmičarskih folklornih manifestacija otpevam staru vlašku pesmu bez muzičke pratnje. To je oduševilo publiku, kao i žiri koji me je nagradio prvim mestom. Onda sam shvatila da ja mogu sasvim pristojno da je prezentujem u ovoj zemlji, pred našom i švajcarskom publikom. Iskreno, niko drugi tada to nije radio u kulturnim okvirima. Te sugestije sam dobila i od mojih saradnika i bliskih prijatelja, a što mi je pružilo dodatnu energiju i jačalo veru u sebe samu.

Gde Vas ljubitelji narodne muzike mogu slušati i gledati, bilo u Švajcarskoj ili u Srbiji?

– Kao i do sada, publika me može čuti na književnim promotivnim večerima u Švajcarskoj, a planiram da priredim i nekoliko zabavnih večeri u okolini Ciriha i, ako Bog da, u našim udruženjima u Inzbruku i Beču. Spomenuću i da sam osnovala svoj Kabare, u kojem sam okupila prijatelje, talentovane saradnike, dvoje instrumentalista, jednog mladog operskog pevača i dva glumca-komičara, koji će uz moj muzički i poetski repertoar, smehom zabavljati publiku. Kabare nosi ime „Radosnica”, a program je pod nazivom „Pesmom do duše, smehom do srca”.

Inače, dva svoja koncerta sa istim saradnicima sam već održala u Arbonu i Vajningenu i oba su bila humanitarnog karaktera. Sav prihod sam uputila Kući mogućnosti, Centru „Zvezda” i humanitarnoj organizaciji „Nismo sami” iz Majdanpeka. Želja mi je da nastavim ovim putem radosti i humanosti, ali to nije lako, jer su ipak finansije svima prioritet, od muzičara do organizatora. U takvim okolnostima, umetnost je na gubitku.

Izvor: Dragan Jakovljiević, Glas Pešta