„Patrijarh Pavle, svetac kojeg smo poznavali” – Đorđe Randelj

„Patrijarha Pavla sam onda video kao velikog borca za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji, veštog političara i diplomatu i ponajviše tihog, toplog, skromnog i jednostavnog čoveka iz naroda. A u novoj knjizi vidim ga kao ličnost cele jedne epohe, najtužnije u modernoj istoriji Srba, i kao velikog mislioca, naučnika, doktora nauka i moralnu gromadu koja kao da nije morala da smišlja gde će i šta reći, nego je to iz njega izlazilo, spontano i lako, kao kad kažeš dobar dan” – Đorđe Randelj

U narednih desetak dana u tri države u Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj srpsko rasejanje će se družiti sa novosadskim književnikom i publicistom Đorđem Randeljom. On će predstaviti više svojih dela, a među njima, posebno i omiljeno „Patrijarh Pavle, svetac kojeg smo poznavali”. Jedan je od retkih novinara koji je imao mogućnost da sa patrijarhom Pavlom provede na Kosovu i Metohiji, pa je to svoje bogatstvo pretočio u roman, koji je prevođen na više jezika.

„Blaženopočivši Patrijarh srpski Njegova svetost g. Pavle (Stojčević) bio je 44. poglavar SPC na tronu Svetog Save u najteže dve decenije novije srpske istorije od 1990 do 2009 godine, omiljen u narodu kao „svetac koji hoda” ili kako je knjigu o njemu naslovio Đ. Randelj – „Svetac kojeg smo svi poznavali”. Novosadski književnik i publicista Đorđe Randelj je tu svoju bestseler-knjigu već predstavio na preko 120 književnih večeri u osam država ne samo sa područja bivše Jugoslavije, nego i u Italiji, Austriji, Mađarskoj, Rumuniji i Grčkoj”, samo je jedan od opisa, koji mnogo toga govori o ovom delu.
Odrastao je u svešteničkoj porodici u vojvođanskom selu Kać odmah pored Novog Sada. Školovao se u tom gradu koga zovu još i Srpska Atina, a potom na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i na Pravnom u Novom Sadu, da bih već sa 20 godina otišao na treću stranu, postao profesionalni novinar još 1974, dakle pre ravno 50 godina.

U razgovoru za medijski portal Rasejanje.info Đorđe Randelj govori o tome kako je došao do patrijarha Pavla, tada episkopa Raško-prizrenskog, kako je sa njim obilazio mesta na Kosovu i Metohiji, šta je mislio i šta danas misli o njemu….

U kom periodu ste boravili kod patrijarha Pavla?

– Posle pada Berlinskog zida 1989. godine odjednom smo se setili i da smo Srbi, a ne samo jugoslovenski komunisti, pa su i beogradski i vojvođanski mediji preko noći „otkrili” da se nešto strašno događa na Kosovu i Metohiji. A sve se to sistematski događalo još od 1945. godine, kada je Titov režim zabranio povratak na Kosmet svim Srbima koje su odande proterali italijanski fašisti za vreme okupacije. Kosovski Srbi su maltretirani i proterivani, ali su njihovi vapaji u Beogradu decenijama prigušivani i ućutkivani. Tadašnjim državnim vlastima najviše je smetao tamošnji Raško-prizrenski vladika Pavle koji je neumorno prijavljivao svaki incident nad Srbima na Kosovu, obijao pragove svih državnih institucija, zvao novinare. Pa je konačno dočekao i da ga proglase za velikosrpskog nacionalistu i antidržavni element.

Šta je bila Vaša motivacija kada ste počeli da pišete knjigu?

– Slučajno je ispalo da sam bio prvi vojvođanski novinar koji je kročio na uzavreli teren Kosova i Metohije, gde će sva naša nesreća početi – pa i gde će se završiti. Otišao sam tamo vaspitavan u svešteničkoj kući na kosovskom ciklusu, otišao da vidim Gazi Mestan, Dečane, Gračanicu i Pećku patrijaršiju, a zatekao sam stvarnost u kojoj već odavno nije bilo ni Lazara, ni Obilića, nego pretežno raznih Brankovića. Naišao na podeljene gradove, podeljene kafane, podeljene strane ulice – čak i na korzou su jednom stranom šetali Albanci, a suprotnom Srbi… i nisu se gledali, kao da oni drugi i ne postoje.

I svakog dana, svako veče, svaku noć – novi incidenti, paljevine imanja, premlaćivanja, silovanja. Albanski dečaci raščupavali su mantije na sedamdesetogodišnjim monahinjama, gledao sam u sudnicama i jedna i druge, i te mladiće i te uplakane i osramoćene starice. I slao o svemu tome izveštaje za moj list – novosadski Dnevnik – čitaoci su mislili da sam lažov ili da sam načisto sišao s uma.

Šta ste tada mislili o patrijarhu Pavlu, a šta mislite danas?

– Već posle nekoliko nedelja na Kosovu shvatio sam da ta moja serija reportaža nije dovoljna da opiše svu strahotu i sramotu velike kosovske rane na telu moje otadžbine, video sam da ova tema zaslužuje veliki, obiman feljton, pa ako ne i knjigu (koju sam 1990. godine i napisao i odmah izbačen sa radnog mesta i iz novinarstva). A da bih zaokružio knjigu, moram u njoj imati nekog sa velikim autoritetom u njoj, i na početku i na kraju tog dela!

A ko mi je autoritet za Kosmet? Nije valjda neko iz državne vlasti, koja i dalje gura pod tepih sve neprijatne vesti? Ne, nego će to biti baš vladika Pavle, za kojeg mi ni na kraj pameti nije bilo da će ubrzo sesti na tron Svetog Save, kao 44. patrijarh SPC. On je tada za mene bio samo skromni profesor Bogoslovije u Prizrenu i vladika koji ide isključivo peške ili se sa Albancima gura po lokalnim autobusima.

Teško sam uopšte dopro do njega, jer je o novinarima mislio baš sve ono što smo u to vreme i zasluživali. Dakle, sve najgore.

A kad sam se dokopao tog dragocenog svedoka i sagovornika, nije mogao da me se otarasi. Znao sam da obilazi sva sela i gradove, sve crkve i manastire, peške ili redovnim linijama „Kosovo-transa”, pa sam mu pravio prave zasede ispred Vladičanskog dvora u Prizrenu. Kao, ja baš sad krenuo ka Gračanici, ili Pećkoj patrijaršiji, pa što ne bih i njega pokupio. A taj sat ili dva na drumu, sasvim su bili dovoljni da se iz njega izvuče ozbiljan intervju. Trajalo je to mesecima, nekako je i on prihvatio da baš o svemu čavrlja sa 40 godina mlađim saputnikom, prosto smo se na tim zajedničkim ručkovima i večerama po manastirima – navikli jedan na drugog. Pa kad je za godinu-godinu i po izabran za patrijarha i morao da pređe u Beograd, uvek sam nekako bio povlašćen u Patrijaršiji. Mogao sam da mu banem i uveče ili kasno popodne, nije se mrgodio.

A da li bih danas pisao drukčije o njemu? Pa to sam već i učinio. On je glavni junak i one moje prve knjige o Kosovu iz 1990. godine, kao što je to i u ovoj novoj, posvećenoj isključivo njemu. Samo što sam ga onda video kao velikog borca za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji, veštog političara i diplomatu i ponajviše tihog, toplog, skromnog i jednostavnog čoveka iz naroda. A u novoj knjizi vidim ga kao ličnost cele jedne epohe, najtužnije u modernoj istoriji Srba, i kao velikog mislioca, naučnika, doktora nauka i moralnu gromadu koja kao da nije morala da smišlja gde će i šta reći, nego je to iz njega izlazilo, spontano i lako, kao kad kažeš „dobar dan”. I što je meni kao popovskom sinu i verniku valjda najvažnije, a to nam je objasnio Matija Bećković, veliki pesnik naš: „U naše vreme ljudi ne veruju i ne veruju da neko veruje. Patrijarh Pavle je verovao i svi su mu verovali da veruje. A kad takav čovek veruje i ljudi veruju da veruje, onda njegova vera postaje temelj njihove vere tako da počnu da veruju i u onog u koga on veruje”.

Ovih dana ćete ponovo biti gost srpskog rasejanje. Kakvo je Vaše mišljenje o njemu i koja bi bila poruka?
– Baš zahvaljujući ovoj knjizi „Patrijarh Pavle, svetac kojeg smo poznavali” i mom najvažnijem književnom delu „Otkriće Biblije” (tumačenje Svetog pisma Starog i Novog zaveta) putovao sam i sretao mnoge zajednice Srba van Srbije. Ne samo u državama bivše Jugoslavije, nego i u svim susednim gde su oni nacionalne manjine, kao npr. u Mađarskoj, Rumuniji, Austriji ili Italiji. Pavlov naslednik, počivši patrijarh Irinej insistirao je i da se knjiga o patrijarhu prevede na engleski – izašla je u izdanju Svetog sinoda SPC, što mi je velika čast i priznanje. Novi srpski patrijarh Nj. Sv. Porfirije sad je odlučio da spremimo i rusko izdanje, a on lično će mi napisati predgovor. Mi smo slučajno odrasli u dva susedna sela, a komšija mi je bio i kad se zamonašio, pa je kasnije bio i iguman u Manastiru Kovilj, 20 km od Novog Sada.

A sa knjigom o Patrijarhu Pavlu na engleskom jeziku imam i nekoliko komičnih događaja. Javi mi se, recimo, Srbin iz Čikaga i kaže da on u kući – a najviše zbog dece – drži isključivo srpsko izdanje, jer su mu potomci već uveliko mali Amerikanci i bolje govore engleski nego srpski, a primerke moje knjige kupuje samo zbog kolega na poslu ili komšija, da im uruči umesto buketa cveća, da vide ti oko njega da mi ne dolazimo iz neke afričke prašume, nego iz naroda koji je svetu darovao i Teslu i Pupina i nobelovca Ivu Andrića, pa ako hoćete i Jokića i Đokovića… i Patrijarha Pavla, heroja našeg doba, sveca koji je bio naš savremenik.

Isto to sa primercima na engleskom jeziku doživeo sam i letos u Beču… Zato na ovu književnu turneju po Nemačkoj i Švajcarskoj nosim samo srpsko izdanje ove moje /zasad/ poslednje knjige.

Katarina Krstić-Tadić, medijski portal Rasejanje.info
Izvor: Rasejanje.info