U prostorijama Srpskog kulturno informativnog centra Spona u Skoplju upriličena je književna promocija – portret spisateljice Vesne Kapor. Prisutne je pozdravio Milutin Stančić predstavivši belešku i biografske podatke autora, a o delu veoma nadahnuto i duboko govorio je profesor Goran Maksimović. On se najviše zadržao na poslednje objavljeni roman Maša i medvedi u izdanju Vukotić medija.
O knjizi i potrebi pisanja priče o savremenom trenutku dočaravao je „prekrupan ili presitan” tren, i ono večito: teško živeti po principima moralnosti. Autorka nije ni malo krila niti i detalje vezane i za sopstveni život i poglede na svet koji se dodiruju i preklapaju sa junacima njenih knjiga.
Foto:Spona /Srpski kulturno informativni centar
Junaci ovog romana su neobjavljena knjiga, junakinja iz te knjige i spisateljica iste. Ta narativna ravan zapravo je samo scena preko koje se oslikava naš svet kao košnica i kao apokalipsa. Priča je ovo o tome kako se ukidaju moralnost i saosećanje, a slavi egomanija i konzumerizam; o tome kako uprkos ideji da – svako može sve – zapravo postoje nevidljive poluge moći i čovek za čas, bez obzira šta i koliko vredi – postaje nevidljiv. Glavna junakinja Rista Srdić je konzervativni pobunjenik u svetu globalnih previranja, ali i u svetu tradicije. U romanu se prepliće više likova, odvijaju se polemički razgovori među njima, pretresaju se nove i stare ideologije, smenjuju vremenske perspektive i prepliću motivi iz istorije i sadašnjosti. Sve u Ristinom svetu megalopolisa vrvi od događaja, mešaju se perspektive, sve je kao na traci, u haosu i višeglasju, ipak, Rista čezne za drugačijim životom i svetom u prirodi, za časovima tišine i melanholije. Humor i ironija, komične zabune, bezbroj peripetija, takođe, deo su pripovednog toka u kome neutralni pripovedač piše o Risti, a Rista strastveno o Maši, rečeno je na književnoj večeri.
Ovo je priča o igri moći i snazi i istrajnosti pojedinca. O vremenu i ljudima koji dokidaju, po ko zna koji put Boga, zauzimaju njegovo mesto, ali ipak – izvan njihovog domašaja stvari se odvijaju drugačije.
– Moji junaci su uvek obični ljudi koji tvore istoriju, ne posežem za poznatim ličnostima, zanimljive i važne su mi muke naše „običnosti”. Među takvima bezbroj je velikih i važnih priča. U ovom rukopisu konkretno jedna žena odlučuje da krči svoj put sama do kraja, do ostvarenja svog sna. Ona ne pripada nikakvom establišmentu, nikakvom pokretu; njena putovanja odvijaju se preko jutjuba i čitanja, preko slušanja muzike. Ipak, ako bi morala da se identifikuje s nekim to bi bila Nadežda Petrović o kojoj kao o uzoru Rista pripoveda, istakla je Vesna Kapor.
„Nebo, tako duboko” takođe je „oslikana” u okviru ove večeri u Centru SPONA u Skoplju. Vesna nije krila oduševljene, čast i neku vrstu privilegije što je i ona promovisala svoje delo u Skoplju, budući da su joj stigle pohvale i pozdravi od koleginica i kolega pisaca koji su već bili deo programskih aktivnosti SPONE.
Podnaslov romana je Pisma za Taru. Priča teče kao isprepleteni niz pisama-sećanja, slika, emocija upućenih Tari Senici, mladoj i prerano preminuloj devojci, naveo je prof. Maksimović. U izdanju Srpske književne zadruge knjiga Vesne Kapor, štampana u 113. redovnom kolu SKZ-a. Nakon uvoda, autorka je sama pročitala je odlomak iz knjige.
Peščani sat sipi
„Zarobio nas je ovaj vek. Vek moranja. Proširio se kosmos ljudskih saznanja, ali odjek praznine putuje s kraja na kraj sveta. Od tolikih reči kojima se može opisati svet, i srce čovekovo, crveno kao paprika, odabrali smo besmislenu, nedovršenu radnju: moram. Naše moranje jede naš vek. Kažete, imam dva minuta da besedim. O čemu želim. O čemu želim? Dva minuta, u kosmičkim razmerama, život je jedna zvezde. I dok upiremo pogled u nju, ona možda, izdiše. I sija”.
Beleška o autoru
Vesna (Samardžić) Kapor rođena je u Nevesinju. Filološki fakultet završila u Beogradu. Objavila roman Tri samoće (SKZ, 2010, „Filip Višnjić”, 2011) i Nebo, tako duboko (SKZ, 2021.), te zbirke priča: Po sećanju se hoda kao po mesečini (Agora, 2014, „Filip Višnjić”, 2016), Venac za Oca (SKZ, 2018, 2019), i kratku prozu Kao što i vama želim (Povelja, 2016).
Dobila je nagrade: „Laza Kostić”, „Miloš Crnjanski”, „Danko Popović”, „Kondir Kosovke devojke”, „Meša Selimović”, „Đuro Damjanović” i „Zlatni beočug”.
Dobitnica je Povelje zahvalnosti Filološkog fakulteta u Beogradu za izuzetan doprinos i uspešnu saradnju u razvoju nastave, jezika, književnosti i kulture. Proza Vesne Kapor prevedena je više stranih jezika.
Izvor: Spona /Srpski kulturno informativni centar
