Šetnja sećanja na Dianu Budisavljević održana IV put u Inzbruku

Po prvi put na šetnji sećanja prisustvovao i praunuk Diane Budisaljević – Leonard Rašica, koji je došao iz Brazila

Minule nedelje, 15. septembra 2024. godine, u Inzbruku je održana četvrta po redu šetnja sećanja na Dianu Budisavljević (rođ. Obeker), ženu koja je za vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj državi Hrvatskoj spasila preko 15.000 hiljada pretežno srpske dece iz koncetracionih logora (od kojih je oko 12.000 preživelo). Setna sećanja organizovana je i za njene pomagače. Organizator ovog lepog događaja u znak sećanja na heroinu čija dela ne smeju da se zaborave je Srpska pravoslavna omladina Inzbruk (SPOJI) uz podršku i učešće Srpske pravoslavne crkvene opštine Inzbruk u Austriji. Prva šetnja sećanja pokrenuta je 2021. godine a na ovu četvrtu došao je i njen praunuk Leonardo Rašića iz Brazila. Leonardo je ovim povodom prvi put uopšte i boravio u Inzbruku.

Foto: SPOJI

Polazna tačka šetnje bila je ispred Srpske pravoslavne crkve posvećenoj rođenju Svetog Jovana Krstitelja, neposredno posle svete liturgije i molebana za uspešnu školsku godinu, gde se okupila značajna grupa ljudi. Vladimir Vlajić, jedan od osnivača SPOJI, član Upravnog odbora Saveza Srba u Austriji i prvi pripadnik Austrijske službe sećanja u Srbiji, na nemačkom je svima objasnio da se šetnja sećanja do sada održavala u avgustu, pošto je 20. avgusta (1978.) dan upokojenja Diane Budisavljević, ali je ove godine održana kasnije kako bi i njen praunuk mogao da učestvuje. Pored njega, ove godine su pored brojnih parohijana Srpske pravoslavne crkvene opštine Inzbruk i predstavnika KUD Bratstvo iz Inzbruka, KSK Petar Kočić – Zmijanje iz Figena, u šetnji učestvovali i predstavnici iz nauke i politike.

Od hrama se krenulo ka Zapadnom gradskom groblju gde je Diana sahranjena na porodičnom grobu porodice Obekser ispod svoda pod brojem 48. Tamo su Leonardo Rašica i Vladimir Vlajić, upalili sveću i položili cveće u znak zahvalnosti i večnog pomena Diani Budisavljević i njenim pomagačima u ime svih učesnika šetnje. Vladimir Vlajić, inače prvi pripadnik Austrijske službe sećanja u Srbiji, ispričao je zatim najvažnije činjenice o Diani i njenoj akciji spašavanja i podsetio na zalaganje SPOJI-a, koji je od 2010. sproveo brojne inicijative i aktivnosti kako bi se očuvalo sećanje na Dianu i njene pomagače.

„Šetnju sećanja na Dianu Budisavljević i njene pomagače smo pokrenuli, kako bismo svake godine u periodu neposredno posle datuma njenog upokojenja izrazili večnu zahvalnost njoj i njenim podržavaocima, kao i da ostavimo još jedan trag aktivne i žive kulture sećanja u našem gradu Inzbruku i našoj pokrajini Tirol. Tako želimo da pokažemo koliko nam je važno živo sećanje na Dianu i njene pomagače, koliko je volimo i cenimo, jer je ona zajedno sa svojim podržavaocima tokom Drugog svetskog rata spasila između 7.500 i 12.000 srpske dece od genocida i dvoje hrvatske dece antifašista od političkog revanšizma u logorima smrti fašističkog ustaškog režima u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Tako želimo svake godine da održimo sećanje na sve žrtve Drugog svetskog rata, jer je Diana uspela da spasi na hiljade pre svega srpske dece iz tih logora, ali je nad daleko više hiljada srpske, jevrejske i romske dece izvršen genocid i stradalo je bezbroj dece antifašista različitih nacionalnosti u tim logorima, samo zato što su bili drugog porekla ili zato što su se njihovi roditelji suprotstavili ludilu nacista, ustaša i drugih fašističkih grupacija”, rekao je Vlajić.

Na engleskom se potom obratio Dianin praunuk, Leonardo Rašica, koje je tokom avgusta meseca boravio u Srbiji i Hrvatskoj, kako bi sakupljao bitne istorijske i lične podatke o svojoj prababi Diani, jer priprema knjigu o njoj. Pored ovih institucija on je ovog leta zajedno sa Vladimirom Vlajićem, obilazio i preživele jasenovačke logoraše, osobe koji su kao deca spašeni od njegove babe, kao i manastir Jasenovac.  On se toplo zahvalio svim prisutnima koji su došli a posebno predstavnicima organizacije SPOJI na svemu što su uradili da se očuva sećanje na njegovu prabakau prabaku Dianu Budisavljević. “Posebnu zahvalnost u okviru SPOJI-a želim da izrazim Vladimiru Vlajiću, koji mi je postao kao brat. Neki od vas već znaju da pišem knjigu o Diani Budisavljević, fokusirajući se prvenstveno na njenu akciju spašavanja dece iz ustaških logora tokom Drugog svetskog rata. Veoma su važni za ovu knjigu bili susreti u Srbiji sa decom koju je Diana spasila. Većinu tih susreta organizovao je Vladimir i mnogi od njih se ne bi dogodili bez njegove pomoći”, rekao je Leonardo Rašica.

Foto: SPOJI

„Ljudi obično žele da znaju na koji način potičem od Diane Budisavljević. Diana je rođena ovde u Inzbruku 1891. Godine 1917. udala se za mog pradedu Julija Budisavljevića, srpskog lekara iz Zagreba, sa kojim je imala dve ćerke. Moja baka Jelka Budisavljević rođena je u Inzbruku 1918. godine, a 1920. godine, nakon što se preselili u Zagreb, rodila se moja baka-tetka Ilze. Baka Jelka Budisavljević se udala za mog dedu Marija Rašicu tokom 1940-ih godina, a kasnije su se preselili u Italiju, gde je moj otac Orsano Rašica rođen 1947. godine. Manje od godinu dana kasnije, porodica se preselila u Brazil, gde sam ja rođen 1972. godine. Imam sina od 30 godina, Anželo, koji je Dianin čukun-unuk. S druge strane, od ćerke Ilze, Diana ima unuku, troje praunučadi i jednu čukun-unuku.

Ljudi često komentarišu koliko moram biti ponosan što sam praunuk Diane Budisavljević. Istina je, za mene je osećaj više nalik na čuđenje, ponekad i zbunjenost, kada zastanem da razmislim o verovatnoći da imam prabaku koja se upustila u tako neuporedive herojske podvige. Njena dela prkose poređenju, bilo da se meri brojem spašenih života, činjenicom da su to bila nevina deca ili brutalnošću režima kojem je prkosila. Ulazila je u koncentracione logore, ponekad tražeći dozvolu da odvede decu, ponekad moleći, a ponekad zahtevajući.

Ne smemo zaboraviti da je ustaški režim bio jedan od najbrutalnijih i najsadističkijih u istoriji, što su priznali čak i istaknuti jevrejski naučnici koji se bave holokaustom. Metode istrebljenja ustaša – usmerene prvenstveno na Srbe, ali i na Jevreje, Rome i političke protivnike – bile su ozloglašeno surove. Činjenica da su se na isti način odnosili prema deci i bebama, te da su bili jedini poznati režim koji je uspostavio koncentracione logore isključivo za decu, može dati ideju o kakvom se režimu radilo.

Tokom mog nedavnog boravka u Srbiji (oko mesec dana prošlog avgusta), neka od dece – Dušan Jerinić iz Pančeva i Jelena Radojčić iz Beograda, da pomenem samo dvoje – izrazili su svoju zahvalnost Diani, rekavši da im je dala drugi život i da je na taj način za njih bila kao druga majka.

Rođen sam 1972. godine i nikada u svom životu nisam iskusio ništa slično koncentracionom logoru, hvala Bogu, ali na neki način, mogao bih upotrebiti, u vezi sa prabakom Dianom, iste reči Dušana i Jelene.

Već nekoliko godina imam ideju da napišem knjigu o Diani Budisavljević i njenim naporima u spašavanju dece. Međutim, kada sam bio u Srbiji pre mesec dana, susrećući se sa decom koju je spasila i posećujući mesta poput Jasenovca, shvatio sam da je to mnogo više od same knjige. To ne znači da će knjiga biti tretirana kao manje važan projekat, već naprotiv, bez planiranja ili donošenja bilo kakve svesne odluke, došao sam do nagle, ali prirodne spoznaje tokom jednog od tih avgustovskih dana u Srbiji: knjiga će biti tek početak. Postalo mi je jasno, kao neizbežnost, da ću od sada pa do kraja svog života imati viši cilj – podizanje svesti o Dianinim herojskim delima, stvarnim rizicima kojima je izložila sebe i svoju porodicu i sudbini sve te dece, kako one koju je spasila, tako i one koja nisu mogla biti spašena.

I time bih želeo da završim svoj današnji govor zahvaljujući ovoj neuporedivoj heroini ne kao njen praunuk, već kao još jedna osoba – poput mnoge dece koju je spasila – koja oseća kao da joj je zahvaljujući njoj darovan drugi život”, reči su Leonarda Rašica na grobu njene prabake, koji je po prvi put u životu posetio, pred svim okupljenim učesnicima ovogodišnje šetnje sećanja.

Šetnja sećanja na Dianu Budisavljević privukla je i veliki broj poslanika i uglednih građana Inzbruka i Tirola, pored naših građana. Prisutni su bili Sonja Feger-Kalhšmid, poslanica u pokrajinskom parlamentu Tirola, Zeliha Arslan, poslanica u Skupštini pokrajine Tirol, dr Lukas Moršer, direktor arhiva grada Inzbruka, Bernhard Hefler, predsedavajući Frakcije socijaldemokratskih sindikalaca Tirola i član Upravnog odbora Radničke komore pokrajine Tirol, kao i Fabian Valh, poslanik u Skupštini grada Inzbruka.

DIANA BUDISAVLjEVIĆ, DEVOJAČKI OBEKSER

Diana Budisavljević rođena je 1891. godine kao Frida Olga Diana Obekser u Inzbruku. Bila je ćerka tirolskog trgovca Maksa Obeksera i Ane Roze. Njen deda Mihael Obekser bio je i osnivač vazdušne banje Igls nadomak Inzbruka. Mladost je provela u Inzbruku, najviše u kući u kojoj je rođena, u Obekser-Hausu, u ulici Marije Terezije, najpoznatijoj pešačkoj zoni u samom centru glavnog grada pokrajine Tirol. 

Završila je osnovnu i srednju školu u Inzbruku, gde je 1910-ih godina radila obuku za medicinsku sestru na inzbruškoj univerzitetskoj klinici gde je upoznala lekara na hirurškoj klinici, dr Julija Budisavljevića (1882-1981), Srbina poreklom iz Hrvatske, za kojeg se udala 1917. godine. Sele se u Zagreb 1919. godine, gde je njen muž radio kao profesor hirurgije na Medicinskom univerzitetu.

Kada je 6. aprila 1941. godine nacistička Nemačka bez upozorenja bombardovala Beograd i napala Kraljevinu Jugoslaviju, došlo je do raspada kraljevine, čije su teritorije potom podeljene među saveznicima Trećeg rajha. Tako je na teritoriji današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine i jednom delu severne Srbije uz pomoć nacionalsocijalista nastala Nezavisna Država Hrvatska pod fašističkim ustaškim režimom. Ta vazalna država po Hitlerovom blagoslovu u delo je sprovela agresivnu rasnu politiku pre svega protiv Srba, Jevreja i Roma. Počeo je genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima. Jasenovac, koncentracioni logor smrti, postao je balkanski Aušvic, a ustaše nisu imale milosti ni prema deci.

Kada je Diana Budisavljević saznala da deca masovno stradaju u koncentracionim logorima, nije se libila da nešto učini. Iako je porodica njenog muža takođe bila u opasnosti od ustaškog režima, organizovala je između 1941 i 1945 zajedno sa mnogim saradnicima, među kojima su bili inženjeri Marko Vidaković i Đuro Vukosavljević, privatnu akciju spašavanja pod nazivom „Akcija Diana Budisavljević“.

Akcija je imala za cilj slanje pomoći u logore smrti, kao i oslobađanje i zbrinjavanje zatočene dece i žena, koji su bili pretežno srpskog porekla. Uz pomoć transportnih lista i drugih beleški uspela je sa svojim saradnicima da napravi kartoteku, koja je na kraju rata sadržala podatke od oko 12.000 dece. Po završetku rata, kada je trebalo da preda decu svojim preživelim porodicama, njena akcija je doživela najveći udarac kada su joj komunisti oduzeli kartoteku sa svim podacima.

Zajedno sa svojim mužem se 1972. vraća u Inzbruk, gde je do njene smrti 1978. godine živela takođe u centru na adresi Anihštrase 24. Sahranjena je na Zapadnom gradskom groblju u porodičnoj grobnici pod svodom sa brojem 48.

Izvor: SPOJI / Rasejanje.info