Momčilo Tapavica (1872-1949), bio je osvajač bronzane medalje na prvim modernim olimpijskim igrama u Atini 1896. u tenisu i ujedno bio je prvi Srbin i Južni Sloven koji je osvojio olimpijsku medalju. Bio je arhitekta, poznati projektant, između ostalog, legendarnog hotela „Boka” u Herceg Novom, i zgrade Matice srpske u Novom Sadu…
Ovaj srpski arhitekta, svestrani sportista, je na Prvim olimpijskim igarama 1896. u Atini osvojio treće u tenisu za Ugarsku. U to vreme Vojvodina je bila deo Austrougarske monarhije, a na olimpijskim igrama Austrija i Ugarska su imale posebne ekipe. Rođen je u Nadalju, a preminuo u Puli,
Gimnaziju je učio u Novom Sadu, a posle 1891, postao je stipendista Matice srpske u Budimpešti na studijama arhitekture u Visokoj tehničkoj školi. Po završetku školovanja radio je u Budimpešti, pre nego je došao u Novi Sad. Zgrada Matice srpske u Novom Sadu koju je projektovao Momčilo Tapavica.
Tapavici je budimski episkop i potonji patrijarh Lukijan Bogdanović poverio projekat izrade vladičanskog dvora u Sent Andreji. Tome se suprotstavio tadašnji patrijarh Georgije Branković, želeći da se projekat poveri poznatom arhitekti Vladimiru Nikoliću, patrijarhovom rođaku. Godine 1903. Tapavica je izradio plan obnove Saborne crkve u Novom Sadu. Kako je Tapavica bio liberal, a u Novom Sadu vlast su činili radikali Jaše Tomića, usvojen je plan jednog slovačkog arhitekte. Tapavica se sa radikalima dalje sukobio prilikom gradnje zadužbine baronice Jović u Bečeju. Ovo je dovelo do dvoboja sa advokatom Brankom Ilićem i fizičkog napada na Jašu Tomića.
Posle ženidbe 1908, na poziv kralja Nikole I, odlazi u Crnu Goru gde projektuje i gradi više zgrada. Na Cetinju gradi Nemačku ambasadu i Državnu banku Crne Gore, u Herceg Novom hotel Boku (stradao u zemljotresu 1979. god.), porodičnu kuću u Bijeloj, koja je kasnije služila kao Dom za nezbrinutu decu. U tom periodu, 1912. je po njegovim projektima izrađena reprezentativna zgrada Matice srpske u Novom Sadu.
Za vreme Prvog svetskog rata izbegao je iz Austrougarske, preko Rima i Lozane u Maroko. U Rabatu je vodio poslove geodetskih merenja.
Sve međuratno vreme proveo je u Novom Sadu, gde je otvario svoj projektni biro. Bio je vladin poverenik za melioraciju istočnog Srema. Tokom Drugog svetskog rata bio je u Novom Sadu, a od 1948. odlazi u Poreč, gde doprinosi obnovi ratom razorenog grada. U 76. godini oboleo je od hronične žutice, koja se iskomplikovala. Umro je 10. januara 1949. godine i sahranjen je na groblju u Puli.
U Herceg Novom mu je 1999. godine postavljena spomen bista „prvom olimpijskom putniku iz Jugoslavije”.
Sportom se počeo baviti u Novom Sadu, a nastavio na studijama u Budimpešti i bio jedan od najistaknutijih atletičara. Zbog velikog talenta i dobrih rezultala uvršten je kao jedan od 13 članova olimpijskog tima Ugarske za olimpijske igre u Atini. Bio je prijavljen za više disciplina u atletici (skok udalj, skom motkom, bacalju kugle), rvanju, dizanju tegova (jednom i dve ruke) i tenisu.
Zbog povrede nije se takmičio u atletici, u ostalim sortovima plasirao se ovako:
Tenis: u polufinalu je izgubio, a pošto se meč za treće mesto se nije igrao, treće mesto su podelili Tapavica i Grk Konstantinos Paspatis;
Rvanje: grčko-rimski stil je delio 4-5 mesta;
Dizanje tereta: u dizanju tereta sa dve ruke (povređen) podigao je 80 kg i zauzao šesto mesto, u dizanju tereta sa jednom rukom je odustao zbog povrede.
Zrenjaninac Ferenc Kemenji, potpredsednik MOK i generalni sekretar Olimpijskog komiteta Mađarske, bio istovremeno i predsednik Komisije kandidata za Igre u Atini, veliki prijatelj Tapavice u svojim memoarima ga je ovako opisao: „Ovaj kršni momak, na čijim su prsima pucala dugmad i šavovi gardijske uniforme pod pritiskom nabujalih mišića, bio je veliki drug, ali i veliki strah za drugove u kasarni. Znao je da nosi pod miškom po dva pitomca i sa njima da optrči dva-tri kruga oko poligona za gađanje. Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u dizanju tereta i bacanju kamena s ramena. Bavio se raznim granama sporta i bio je umno i fizički iznad svojih vršnjaka, a kao diplomirani arhitekt nadvisio je intelektualno neškolovane u gardi. Zatim, kao najistaknutiji član Saveza za telesno vaspitanje, postao je pojam u očima vojnika. Imao je samo jednu manu: precenio je svoju snagu i to mu se osvetilo na Olimpijskim igrama u Atini. Momčilo je bio upisan u tri discipline: dizanju tegova jednom i sa obe ruke, a zatim u rvanju grčko-rimskim stilom. Sve je želeo da reši na brzinu, pa je jednom rukom želeo da digne teg opterećen za dizanje sa dve ruke. U trenutku izbačaja, pukao mu je mišić u ramenu. Popodne je trebalo da diže teg sa dve ruke. Svi su ga nagovarali da ne izađe na megdan sa teškom povredom. Stao je u stroj dizača i osvojio peto mesto koristeći praktično samo desnu ruku i podigavši 80 kilograma. Dva dana kasnije, stao je na strunjaču s čvrsto zamotanim desnim ramenom i u rvanju se plasirao na četvrto mesto. Da se nije igrao svojom snagom, Tapavica bi sigurno doneo bar dve zlatne medalje Mađarskoj”.
Po završetku olimpijskih igara Tapavica se više nije ativno bavio sportom, već samo rekrativno atletiku, gimnastiku i veslanje. Bio je član veslačkog kluba Danubijus iz Novog Sada.
Članovi porodice Momčila Tapavice ostavili su trag u sportu Herceg Novog. Sin Mirko je bio golman vaterpolo kluba Jadran, a kćerka Jasna je jedna od prvih teniserki u ovom gradu.
Iako je olimpijsku medalju osvojio za reprezentaciju Mađarske kako vodi MOK, ITF Međunarodna teniska federacija ga vodi kao jugoslovenskog tenisera osvajača bronzane olimpijske medalje.
Izvor: Vikipedija/Rasejanje.info
