Početna Zanimljivosti Sećanje na Dragoljuba Aleksića

Sećanje na Dragoljuba Aleksića

Dragoljub Aleksić je bio srpski filmski scenarista, reditelj, producent, akrobata i glumac, poznat u jugoslovenskim, evropskim i svetskim okvirima. Rođen je 9. avgusta 1910. u Vini kod Knjaževca.

Reklama

Nakon završene osnovne škole i kovačkog zanata napušta rodno selo, Vinu i odlazi u Beograd gde formira sopstvenu akrobatsku artističku trupu i ubrzo postaje jedna od najslavnijih domaćih ličnosti svog doba. Umro je u Beogradu u domu za stare, na Bežanijskoj kosi, u krajnjem siromaštvu. Od tada do danas, lik Dragoljuba Aleksića predstavlja značajnu tačku interesovanja u umetničkim i teorijskim krugovima naše zemlje.

Aleksić je u periodu između dva svetska rata nastupao širom čitave Jugoslavije i Evrope. Tokom 1931. godine nastupao je u Kruševcu, tom prilikom je bio uhapšen. Septembra 1936. pojavio se u Beogradu sa topom za ispaljivanje ljudi.

Piše scenario, režira, producira i igra glavnu ulogu u prvom srpskom filmu sa snimljenim filmskim dijalogom Nevinost bez zaštite, priču o junaku koji pomaže i spašava od nasilja sirotu, nezaštićenu devojku. U produkciji su mu pomogli saradnici Ivan Mišković, producent i Stevan Živković, snimatelj. Film je videlo oko 80.000 Beograđana.

Zbog ovog, u amaterskim uslovima snimljenog filma, Aleksić ima problema sa Nemcima, ali i sa novim vlastima nakon oslobođenja. Nemačka okupaciona vlast ga sumnjiči za podrivanje trećeg rajha i pobunu protiv okupacione vlasti, jer projekcija njegovog filma izaziva ovacije koje su, po pričama Beograđana onog vremena, nadjačale ton u susednom, nemačkom bioskopu. Komunistička partija ga, nakon završetka drugog svetskog rata, proglašava kolaboracionistom i izvodi pred sud, zbog sumnje da je filmski materijal, kamere i ostalu tehniku dobio od Nemaca, kao njihov saradnik. U oba procesa koji su vođeni protiv njega Aleksić dobija oslobađajuću presudu.

Film Nevinost bez zaštite je sačuvan samo u fragmentima. Njih, uz komentare samog Aleksića, možete videti u istoimenom filmu Dušana Makavejeva snimljenom 1968. godine. Osim tumačenja glavne uloge u sopstvenom filmu Aleksić igra i u filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963).

Ulogu Dragoljuba Aleksića Čoveka od čelika tumači Nenad Jezdić u filmu Čarlston za Ognjenku, Uroša Stojanovića (2008).

Danas u beogradskom naselju Zemun Polje postoji Ulica akrobate Aleksića.

Sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu.

Osim velike hrabrosti i artističke veštine, ono što Aleksića čini još većim herojem sopstvenog i današnjeg vremena je velika humanost koju je iskazivao tokom svoje karijere, donirajući velika novčana sredstva različitim humanitarnim, sportskim i drugim udruženjima građana. Njegov evropski značaj i slavu potvrđuju brojni dokumenti, zahvalnice, priznanja kao i novinski članci koji veličaju Aleksićev lik i delo.

Javno je izvodio neverovatne poduhvate: savijanje gvozdene šipke, kidanje lanca zubima, hodanje po žici razapetoj između vrhova zgrada, bez zaštitne mreže… Leteo je iznad Kalemegdana, prvi put 21. aprila 1940, ali i ostalih evropskih gradova, držeći se samo zubima za uže ispod avionskog trupa. Retki sačuvani filmski snimci svedoče o nesvakidašnjim podvizima ovog jedinstvenog čoveka. Nakon leta iznad Kalemegdana, konkurenti su proneli glas da je poginuo. Da bi dokazao da je živ, početkom jula 1940. je ispred Šumatovca kidao zubima lanac.

Čelična legenda Beograda

Dragoljub Aleksić, ili „srpski Hudini”, kako su ga ljudi zvali je bio najneobičnija ličnost i jedna od najvećih atrakcija u Beogradu za vreme rata i posle oslobođenja. Šarmantan čovek talasaste kose, imao je nadljudsku snagu i, po svedočenjima njegovih savremenika, neodoljiv osmeh.

Od kovača do akrobate

Posle završenog kovačkog zanata, ovaj neverovatan čovek odlazi od kuće kako bi našao posao. U predratnoj Jugoslaviji vladala je nezaposlenost i beda i nije bilo lako pronaći posao. Razmišljajući o svojoj budućnosti, on odlazi u Suboticu. Baš tada, 1928. godine, u Subotici je gostovao jedan cirkus. Mladić je svako veče odlazio da gleda umetnike i akrobate i oduševljavao se njihovim izvođenjima, pa se kod njega probudila želja da i sam pokuša nešto da izvede. Spremio je jednu tačku i ponudio se vlasniku cirkusa da radi kod njih kao pomoćni radnik. Tako je počela njegova akrobatska karijera.

Uveče je posluživao svoje šefove, a danju vežbao na raznim spravama. Vlasnik cirkusa je primetio njegov trud i prepoznao talenat koji ga je odvajao od ostalih. Usledili su sati i sati vežbanja, i za veoma kratko vreme, Aleksić je prvi put nastupio pred publikom. Pročulo se za njega i njegove akrobacije, a nakon Subotice, cirkus je otišao u Split.

U Splitu je prvi put ozbiljno povređen, prilikom pada sa visine pet metara. Aleksić je hodao po žici, ali je izgubio ravnotežu i pao na beton. Doktori su rekli da ne mogu da mu pomognu. Ne želeći da se pomiri s tim, on je sam napravio gvozdeni mider i nastavio da vežba sve do samoizlečenja i, uprkos lošim prognozama, uspeo je da prohoda ponovo. Uspeo je i da zainteresuje širu jugoslovensku javnost za „čoveka od čelika”. Usledile su nove i odvažnije produkcije, ispaljivanje iz topa, kidanje lanaca, akrobacije na visini. Ubrzo odlazi u Beograd gde osniva akrobatsku trupu čije nastupe je publika gledala otvorenih usta. Zbog više padova i povreda, Aleksićevo telo je bilo skraćeno za četiri centimetra, jer je imao srasle pršljenove zbog povrede kičme.

Najpopularnije tačke

Jedna od najuzbudljivijih atrakcija za tadašnju publiku bila je kada bi akrobati neko iz publike iznad šaka vezivao ruke lancima i zaključao ih katancem. Potom je Aleksić ulazio u duguljasti gvozdeni kavez, podignut na oko 25 metara visine, pričvršćen kanapom za specijalan stub. Tada bi konopac zapalili, a zatim bi srpski Hudini pokušao da se otarasi lanca pre nego što plamen na konopcu stigne do kaveza. Fascinantno je to što mu je ovaj trik uvek uspevao u poslednjim sekundama, što su građani pozdravljali gromkim aplauzom.

„Čovek od čelika”

Vozio je bicikl na čeličnoj sajli razapetoj između kuća s obe strane ulice dok su se posmatrači divili njegovoj hrabrosti, koncentraciji i neverovatnoj ravnoteži. Publika ga je prozvala „čovek od čelika”, pošto je zubima savijao metalne šipke i kidao lance, visio sa aviona iznad Kalemegdana držeći se zubima za uže i bez ikakve zaštitne mreže hodao i vozio bicikl preko konopca zategnutog između krovova dve visoke zgrade. Na ulici i u domovima, ljudima je zastajao dah gledajući njegove hrabre poteze, uveseljavao je Beograd koji je u to vreme imao svega 400.000 stanovnika.

„Nevinost bez zaštite”

I pored svih njegovih neverovatnih vratolomija, danas bi verovatno ostao zaboravljen da nije snimio film „Nevinost bez zaštite”. Sam naslov govori o nevinosti i naivnosti njegovih akrobacija. Glavni protagonista njegovog filma je vremešni akrobata. Inspiraciju da snimi film Aleksić je dobio nakon snimanja dokumentarca o njegovim akrobacijama. Uspeh ovog filma, podstakao ga je da napiše scenario, režira i glumi u filmu u sopstvenoj produkciji i to baš 1941. godine, u ratom zahvaćenom Beogradu. Naravno da tada nije bilo jednostavno pronaći sponzora za film, ali je na kraju polovinu troškova prihvatio da snosi jedan beogradski automehaničar Ivan Živković.

Osim Živkovića, filmski reditelj Stevan Mišković, koji je raspolagao sa jednom nepokretnom filmskom kamerom, pomogao mu je da snimi ovaj film. Kupili su traku ukradenu iz nemačkog skladišta i od dve prazne prostorije u jednoj kući u Jovanovoj ulici, napravili su studio. Sami su napravili reflektore, nacrtali kulise, pronašli glavnu glumicu i snimili prvi srpski srednjometražni igrani zvučni film „Nevinost bez zaštite”. Publika je odlično prihvatila njegov film i to je bio drugi najgledaniji film za vreme okupacije. Samo je publika bila blagonaklona prema Aleksićevom ostvarenju. Nemci su ga hapsili pod izgovorom da njegov film budi nacionalistička osećanja i uzbuđuje javnost. Nije mu bilo lakše ni po okončanju okupacije, jer su ga oslobodioci optuživali i zatvarali tvrdeći da je kolaboracionalista, jer je kupovao od neprijatelja bioskopsku aparaturu i filmske trake.

Dokazavši da je nevin, „Nevinost bez zaštite” je nastavio da puni ono malo preostalih predratnih bioskopa, na opštu radost Beograđana koji su želeli neku zabavu, nakon četvorogodišnje okupacije.

Čelične žice u mišićima

Koliko je Aleksić bio popularan i van granica naše zemlje svedoči jedan članak u londonskom Tajmsu iz 1951. godine. U ovom tekstu opisan je Aleksićev nastup pred maršalom Titom i engleskom kraljicom. Napisali su tada da „u mišićima ima čelične žice, a umesto živaca najlonsku užad”.

Iako je bio heroj i izuzetno hrabar čovek, Dragoljub Aleksić je poslednje dane svog života proveo u staračkom domu na Bežaniji. Mnogo je ljudi u Beogradu koji su imali tu privilegiju i zadovoljstvo da vide njegove neverovatne akrobacije i vratolomije. Zaslužan je za mnogo osmeha, ali je ostao bez bilo kakvog zvaničnog priznanja javnosti. Zadržan je i u srcima onih koji su gledali njegov film pun nežnosti dvoje zaljubljenih.

Izvor: FB Rojalistički klub