Početna Kultura Letnji dvobroj „Kinoteke” prija u vrelim danima

Letnji dvobroj „Kinoteke” prija u vrelim danima

Iz štampe je krajem protekle nedelje izašao letnji dvobroj „Kinoteke”, koji otvara tekst o holivudskoj divi Lorin Bekol, a tu je i zanimljiva priča o velikom srpskom glumcu Bori Todoroviću, čija je fotografija na naslovnoj strani časopisa.

Reklama

Direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić u uvodniku skreće pažnju na eseje o fenomenu lika Toma Riplija u mnogobrojnim ekranizacijama romana Patriše Hajsmit, kao i o tri filma postmodernog usmerenja koji obeležavaju 50, odnosno 40 i 30 godina od premijere – „Kineska četvrt” Romana Polanskog, „Krvavo jednostavno” braće Koen i „Petparačke price” Kventina Tarantina. U susret novoj restauraciji u okviru projekta A1 Kinoteka, ističe Pantelić, može se pročitati tekst o nastanku filma „Šest dana juna” (1985), u režiji Dinka Tucakovića, čiji prerani odlazak još uvek osećamo kao nenadoknadiv gubitak. Časopis donosi i nastavak osvrta na „filmove belih telefona”, tekst o književniku Borislavu Pekiću kao scenaristi, prikaz knjige „Partizanski vestern Žike Mitrovića”, sećanje Slobodana Aranđelovića na susrete sa rediteljem Sidnijem Lumetom i novi deo feljtona o tome kako su srpski nadrealisti videli sedmu umetnost.


Foto: Kinoteka

„Život u službi legende” naslov je teksta Ane Marije Rosi povodom stogodišnjice rođenja Lorin Bekol (1924-2014), holivudske dive upečatljivog lika i karaktera, koja je odigrala 72 filmske i televizijske uloge, dobila počasnog Oskara 2009. godine, a pre toga nagrade za mjuzikle koje je igrala na Brodveju. Životnog partnera Hemfrija Bogarta srela je već u svom prvom filmu „Imati i nemati” (1944). Bila je liberalnih shvatanja, glasna protivnica holivudske crne liste antikomunističkih progona, a zvali su je i najkiseliji jezik Holivuda, jer je loše filmske proizvode i ponašanja nazivala pravim imenom, piše autorka citirajući delove iz memoara Lorin Bekol.

O fenomenu lika Toma Riplija piše Jovan Marković pod naslovom „Ripli, junak našeg doba”. U više puta ekranizovanim romanima o Ripliju američke spisateljice Patriše Hajsmit trilerski zaplet obogaćen je preispitivanjem psihologije, identiteta, emotivnih odnosa i morala. Fabula ima mnogo aspekata, značenjskih slojeva, te svaka adaptacija poseduje svoje osobenosti koje kreiraju drugačije čitanje istog teksta, ocenjuje Marković, navodeći filmove „U zenitu sunca” Renea Klemana, sa Alenom Delonom, „Tajanstveni gospodin Ripli” Entonija Mingele, s Metom Dejmonom, „Riplijeva igra” Lilijane Kavani, u interpretaciji Džona Malkoviča…

U rubrici Refleksije Nikola Jović analizira tri filma krimi žanra i postmodernog usmeranja koji beleže okrugle godišnjice svojih premijera – „Kinesku četvrt” (1974) Romana Polanskog, „Krvavo jednostavno” (1984) braće Koen i „Petparačke priče” (1994) Kventina Tarantina, ocenjujući da sva tri „dele osnovne motive s noar filmovima i petparačkim romanima”, ali da su „protok vremena i društvene okolnosti doveli i do značajnih promena mnogih tradicionalnih motiva unutar kriminalističkog žanra”. Jović se fokusira na „promene koje se odnose na motive paranoje i krize poverenja kao ishod paranoje unutar priče kao lavirinta”.

Povodom deset godina od smrti velikog srpskog glumca Bore Todorovića časopis donosi tekst Radmile Stanković, koja je tokom novinarske karijere više puta razgovarala s Todorovićem, te ga citira da mu je dosadilo da igra prevarante i mangupe: „Taj polusvet niko ne igra bolje od mene. I tako je stvorena slika da sam za to najbolji. A ja bih baš neku veliku, dobru dramsku ulogu”. Takve su bile izuzetne role Larija Tompsona u pozorištu, a na filmu Luke Labana („Profesionalac”), Ahmeda Džide („Dom za vešanje”)… Prema rečima Dušana Kovačevića, „Bora je bio i ostaće upamćen po ulogama malih ljudi, koji se snalaze, uz osmeh i neverovatne priče, za preživljavanje. Igrao je često samog sebe sa šarmom koji je zaštitni znak Beograda”.

Rubrika Sa polica biblioteke donosi prikaz monografije „Partizanski vestern Žike Mitrovića” u kojoj Nedeljko Kovačić podseća da se za Mitrovića svojevremeno govorilo da je režimski reditelj filmova o partizanima i revoluciji („Užička republika”, 1974), ali argumentuje kako su neki od njegovih filmova zapravo vesterni, posebno nekadašnji veliki hit „Kapetan Leši” (1960) i ceo tzv. kosovski ciklus – „Ešalon doktora M” (1955), „Obračun” (1962) i „Brat doktora Homera” (1968).

Saša Radojević je u majskom broju „Kinoteke” pisao o „filmovima belih telefona”, a sada dodaje osvrt na veze između italijanske i mađarske filmske produkcije 30-ih i početkom 40-ih godina 20. veka. Romantične storije i muzičke komedije u raskošnim dekorima, gde su beli telefoni statusni simbol, bile su popularne u doba Musolinija, a izraz „komedija u mađarskom stilu” uobičajio se jer su za scenarija često adaptirani pozorišni komadi mađarskih autora. Izmeštanje radnje u istočnoevropski ambijent omogućavalo je lagodniji odnos prema bračnim odnosima, koji su u Italiji tog vremena bili postavljeni na zakonski rigidan način.

U tekstu „Borislav Pekić na filmu” Ivan Đurđević piše o plodonosnom scenarističkom radu jednog od naših najznačajnijih književnika druge polovine 20. veka. Prvi film na kojem je Pekić aktivno sarađivao kao scenarista bio je „Dan četrnaesti” (1960) u režiji Zdravka Velimirovića, koji je selektovan u glavni program Kanskog festivala, dok je najveći trag u domaćoj kinematografiji ostavila uspešna saradnja Pekića i reditelja Gorana Paskaljevića u filmu „Vreme čuda” (1989), čiji scenario predstavlja filmsko uobličavanje „Čuda u Vitaniji”, jedne od pripovednih celina Pekićevog romana.

U rubrici Iz ličnog ugla Slobodan Aranđelović se priseća susreta sa slavnim američkim sineastom Sidnijem Lumetom tokom desetak godina, počev od trenutka kada je prisustvovao snimanju „Ubistva u Orijent ekspresu” (1974). Ti susreti „ostali su mi u trajnom sećanju zbog njegove skromnosti, otvorenosti i iskrenosti u odnosu na profesiju kojom se bavi. Dobronameran i inteligentan umetnik rado je odgovarao na moja zapitkivanja i u potpunosti zadovoljio moju profesionalnu radoznalost. Radoznao po prirodi, lucidan, smiren i odmeren, delovao je više kao profesor univerziteta ili profesionalni pedagog nego kao filmski gigant”.

U projektu A1 Kinoteka restauriran je film „Šest dana juna” (1985), u režiji Dinka Tucakovića, nekadašnjeg upravnika Muzeja kinoteke. Rubrika Kritika iz prošlosti prenosi tekst Maje Vlahović iz vremena nastanka tog ostvarenja, s portretima nove generacije stvaralaca uključenih u Tucakovićev diplomski film, u kojoj su bili i Nebojša Pajkić, Vlada Divljan, Goran Trbuljak… Ističući da se „Šest dana juna” očekuje s velikim zanimanjem, autorka konstatuje: „Čini se da nema mesta brizi za taj film. To nije obično pružanje prilike mlađima, jer to nisu obični mladi. To je grupa izuzetnih mladih, i u tome ima neke više pravde”.

Letnji dvobroj zaključuje treći deo feljtona „S one strane filmske slike – Impresije srpskih nadrealista o filmskoj umetnosti”. U tekstu iz 1934. godine Stevan Živadinović –  Vane Bor pisao je da „ljudi još nisu svesni šta su dobili pronalaskom kinematografa, kakve beskrajne mogućnosti on krije, šta će on biti jednoga dana, kako će ’toga dana’ izgledati smešni mnogi današnji ’veliki’ filmovi, kako tek smešna kuknjava današnjih režisera da su sve teme iscrpljene. Jer film je zaista čudesan pronalazak i, pored mašine za letenje, nema lepše zamisli koja bolje odgovara našim najstvarnijim, skoro detinjim željama”.

Izvor: Kinoteka.rs