Početna Moja Priča Protojerej-stavrofor Simon Turkić: Mobilni telefon, deca i knjige

Protojerej-stavrofor Simon Turkić: Mobilni telefon, deca i knjige

Mobilni telefon zamenio je televizor, radio, kompjuter, ali i knjigu – čitanje. Toliko je mobilni telefon rasprostranjen da ga koriste deca u malom uzrastu (od druge godine) i ljudi u poznim godinama.

Ima tu mnogo dobrih i korisno-praktičnih razloga za korišćenje ovog uređaja.

I više se ne postavlja pitanje: nego redom svi u svim zanimanjima se služe mobilnim telefonom. Čak smo i mi u Crkvi navikli da naši vernici za vreme Liturgije slikaju, snimaju. Niko više i ne pita, niko više i ne brani. „Nema veze”, opšti je zaključak.

Roditeljima savet: kontrolišite decu. Najispravnije kroz vaspitanje i uspostavljanje „odnosa poverenja”, da se ne bi desilo kao što piše u knjizi „Carica” (Šan Sa) „da će se iz ogromne radosti rađati patnja i očaj”.

Pored „zavisnosti” od mobilnog, koju je lako uočiti od proslave „Slave” do ulice i kod svih, drugi problem jeste preopterećenost informacijama, koje bih nazvao „nepotrebnim”. Jer „mnoge su knjige napisane”, ali u sve knjige ovoga sveta ne bi se mogao opisati život Hristov, na primer. Ili, sećam se kako nam je jedan profesor u Bogosloviji govorio da se nećemo moći studiozno baviti svakom naukom, nego biramo poslije koju ćemo nauku (predmet) najviše izučavati. Kao što u mobilni telefon stane hiljade slika, snimaka, pa u jednom momentu dolazi do „preopterećenja memorije”, tako i čovek današnjice smara se ogromnim brojem informacija (sport, politika, vreme, zbivanja u svetu, nesreće, skandali, bombastični naslovi, mnoge netačne informacije, detalji iz privatnih života, razne serije, sablažnjujuće emisije koje se najviše „gledaju”… i mnogo drugih štetnih poruka koje se loše odražavaju na srce i dušu). Što napisa Dostojevski; kako je Kolja Krasotkin sa svojih trinaest godina čitao kriomice štivo koje i nije bilo za njegove godine baš. Deca od malena dakle ulaze u svet ogromnih razmera, gde „slobodno” mogu da surfuju gde žele i na taj način njihove dušice bivaju ranjene svim onim što nije shodno njihovom uzrastu, ali i bivaju od malena porobljeni. Dok na drugoj strani: roditelji bivaju udaljeni jedni od drugih, otuđenost se javila kao proizvod „ogromne radosti”, pa onda „patnja i bol”, kada se bračni parovi razvode zbog socijalnih mreža i upetljavanja u ono što etički nije ispravno. Flertovanje, praćenje objava, lažnih profila… Valjda će i ovo postati tema (postala je) psihologa i duhovnika.

Nova tema, koje se ne treba plašiti.

Dovoljno je samo istinu pogledati u oči i uz pomoć molitve i života u Crkvi, upravljati mobilnim telefonom domaćinski.

Kao što se brinu za ekonomiju svoje porodice, urednost, itd, tate i mame povedite računa da imate otvoren pedagoški dijalog sa decom u vezi korišćenja mobilnih telefona.

Možda bi pedagozi, psiholozi, oftamolozi i drugi stručnjaci trebali odrediti donju granicu od koje godine detetu dati mobilni telefon u ruke (sa svetom interneta).

Pošto je ovo još sveža tema „neispitana”, a tehnologija se zahuktala i prosto tutnji i grmi, preporučio bih roditeljima da kroz uzajamnu ljubav vaspitavajući svoju decu te da im u najranijem periodu života (3-5) ne daju ovu spravicu u ruke.

Na žalost, umorni roditelji na taj način (predajom mobilnog telefona u detinje ručice) imaju više mira od plača i detinjeg traženja pažnje i tako pod linijom nižeg otpora „popuste”…

Par zaključaka (pitanja)

Pod broj jedan: pitanje je kako dugo gledanje u ekran utiče na vid, koliko je štetno

2. Kako baterija telefona utiče na zdravlje fizičko (zračenje)

3. Deca npr. u petoj godini otvaraju i „vide” sve što zažele, što je razobličavajuće i sablažnjujuće za tu čistu srcad i dušice

Neka od „Rešenja”

Probajmo razmisliti o „izletu” u prirodu.

I ne treba od toga praviti senzaciju i spektakl (slikati se za socijalne mreže) nego jednostavno izaći iz stana i prošetati okolo. Siguran sam da ćete otkriti mnogo lepih stvari, jer i drvo, trava, ptičica, nebo i oblak, komšija koji te lepo pozdravi, su istinski dobar i lep svet koji odmara i godi svakom normalnom čoveku.

Sa porodicom prošetati.

Razgovarati.

Bogu se moliti…

I da se vrnem na naslovnu stranu: Čitati! Knjige. Toliko ima dobrih knjiga:

Klasika, modernih pisaca.

Bogoslovskih.

„Čitanje razvija moždane vijuge”, govorio je moj otac Janko, strastveni knjigoljubac i Hristoljubavc.

Naročito ne zaboravi jednu knjigu koju svaki hrišćanin treba da ima.

Čitaj i uči se iz Jevanđelja Gospoda našega Isusa Hrista, i nikada nećeš ostati „iza”, nećeš zaostati, neće te „pregaziti vreme” jer je „Jevanđelje uvek aktuelno, i nikad ne zastareva” (Sv. Nikolaj Žički).

Svemu ćemo verovati, svemu se nadati, duhove ispitivati i oprezno, ali neustrašivo, lagano  se žureći ka Carstvu Oca i Sina i Svetoga Duha.

Protojerej-stavrofor Simon Turkić