Jelena Jablanov Maksimović nikada nije znala da kaže odakle je, pošto ju je u životu okupalo i proželo nekoliko reka: Pek, Tisa, Morava, Dunav i Sava. Sve su se utisle u njeno biće, svaka ju je obeležila posebnim belegom. Pek je, tako, ostavio zlatasti prah u mašti da može uvek da sanja i piše. Dok je Morava ljutito dizala mulj u dubinama njenog bića, Tisa ga je spuštala i tako su je stalno brusile. Sava i Dunav združeno su je vodili ka drugim prostranstvima i povezali sa drugim ljudima. Deo srca trenutno joj živi u Horgošu, a ostatak na Mediteranu. Mama je bliznakinja Vasilise i Kire, supruga Petra koji pasionirano voli brodove, tetka dveju divnih duša, koje u srcu i molitvi čuva.
Nakon mnogo godina stalnog posla „od-do” dala je na jedvite jade otkaz, otišla na Maltu, prateći supruga i njegovu pasiju, i posvetila se porodici, podučavanju nemačkog jezika i pisanju. Međutim, taj „predah“ potrajao je do 2021. godine, kada na molbu malteškog paroha, Rista Gorančića, preuzima poslušanje da organizuje nastavu srpskog jezika na Malti, koja je od jednogodišnjeg projekta prerasla u zvaničnu 13. Srpsku dopunsku školu pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete Republike Srbije. U pomenutoj školi Jelena je predavala srpski jezik do kraja školske 2024. godine. Kako bi se pomenuti projekat realizovao, uz podršku supruga i dugogodišnje prijateljice Olivere Vasić-Brčerević, 2021. godine osnovala je Srpski obrazovno-kulturni centar Sv. Jelena Anžujska, čija je predsednica. U okviru ove organizacije angažovala se u oblasti obrazovanja i kulture, kako bi doprinela obogaćivanju kulturnog života srpske zajednice na Malti. U samo tri godine SOKC Sv. Jelena Anžujska realizovao je brojna gostovanja eminentnih ličnosti iz Srbije i drugih delova srpske dijaspore, brojne edukativne radionice za decu srpske zajednice na Malti, povezivanju sa ostalim organizacijama srpske zajednice u svetu. Godine 2023. pokrenula je organizovanu nastavu srpskog jezika za mališane srpskog porekla, starosti od 3 do 5 godina, koji nisu obuhvaćeni Srpskom dopunskom školom, pod nazivom „Predškolica srpskog jezika na Malti”. Cilj ovog projekta je, osim da najmlađi članovi srpske zajednice na Malti neguju svoj jezik, i to da se skrene pažnja na neophodnost organizovane i od Matice podržane nastave srpskog jezika i za decu predškolskog uzrasta u dijaspori.
Još uvek ima neostvarenih želja, iako je nekoliko velikih već ostvarila. Voli Boga, žutu boju, suncokrete i dunje.
Razgovor sa Jelenom Jablanov Maksimović vodila Neda Gavrić, Književna radionica Kordun
Nedavno je održan Prvi forum književnika srpske dijaspore na Malti, gde ste bili jedan od učesnika, ali i domaćina. Tim povodom sprovedeno je niz aktivnosti, potpisan je i protokol o daljoj saradnji. Kako je sve proteklo, kakvi su Vaši utisci?
– Naša organizacija postoji tek tri godine, ali je za to vreme sprovela jedan zavidan broj aktivnosti, koji bi nekim normalnim tempom odgovarao vremenskom periodu od pet godina. Pored toga, nije u pitanju samo broj aktivnosti, već i njihov kvalitet. „Forum književne dijaspore” spada u sam vrh naših kvalitetnih projekata, jer je slojevit i svrsishodan. Veoma smo radosni da nam se ukazala prilika da sa Miodragom Jakšićem i Maticom iseljenika sarađujemo na ovakav način. U ovom projektu je akcenat na promovisanju jedva poznatih istorijskih veza Srbije i Malte kroz pisanu reč, a istovremeno i promovisanje savremene srpske književnosti. Smatramo da je ovo najbolji način da zainteresujemo i naše ljude za ove odnose, ali i Maltežane, jer će radovi učesnika biti objavljeni na srpskom i engleskom u zajedničkoj zbirci. Potpisani protokol je više od simboličnog gesta. Za nas je pre svega ohrabrenje da nastavimo sa sprovođenjem ideje da se Forum održava svake godine u maju, da okuplja naše književnike iz matice i dijaspore na Malti, ali da se bavi istorijskom vezom Srbije i Malte. Ovog maja smo samo započeli tu temu i koncentrisali smo se na temu potopljenog broda Polinezija, međutim, tu ima još zanimljivih istorijskih dodirnih tačaka, koje će biti teme u narednim godinama.
Postoji ogromna želja i interesovanje da se ovaj Forum tradicionalno održava svake godine krajem maja meseca. Koliko bi to doprinelo jačanju veza između Srba gde god oni živeli?
– Tako je, opredelili smo ze za kontinuitet i kvalitet, a vreme će pokazati svoje. Ukoliko se svakog maja na Malti okupljaju književnici srpske dijaspore i upoznaju najpre međusobno, a onda i sa ne tako poznatim istorijskim vezama između Srbije i Malte, i objavljivale zbirke tekstova sa sadržajem inspirisanim ovim susretima, može se postići nekoliko ciljeva, a najbitniji je onaj koji se odnosi na širenje srpske pisane reči, promocije naše savremene književnosti, kao i predstavljanje naše zajednice na jedan poseban način.
Koliko su Srbi na Malti integrisani u društvo?
– Moj utisak je: vrlo malo, jer malteško društvo nema interesovanja, a možda ni interesa, da bilo koju zajednicu integriše u svoje društvo. Ovo nije kritika, već moj utisak o stanju stvari. Naši ljudi ovde žive sami ili sa porodicama, rade u firmama/hotelima/na gradilištima, ekonomski su uglavnom stabilni, pomažu svoje u Matici, deca im pohađaju malteške škole, govore malteški, engleski i ko zna još koji jezik. Pored ekonomskog momenta tu je i prelepo more, koje je većinu nas namamilo ovamo. Neki planiraju da se vrate u Maticu u nekom periodu, a drugi bi da ostanu, naročito ako su u mešovitom braku. Srpska zajednica je po nekim procenama treća po broju pripadnika, sa velikom tendencijom da raste, jer se godišnje rodi oko stotinak dece. Treba naglasiti da je naša dijaspora na Malti prilično mlada. Kad ovako sagledamo situaciju, ono šta je našoj zajednici potrebno, to su čvrste veze sa Maticom preko kulturno-obrazovnih sadržaja, jer je duhovna strana postojanjem naše crkve na Malti, zadovoljena.
Dugo već ste van svoje zemlje. Koliko je bilo teško prilagoditi se velikim promenama koje sa sobom nosi preseljenje u drugo govorno područje, različite običaje i tradiciju?
– Prilagođavam se i dalje, i uvek iznova tražim način da osmislim svaki dan. Bez patetike ovo kažem, jer je kod mene upravo tako. Moj suprug, na primer, mnogo voli da živi ovde i sa lakoćom prolazi kroz svakodnevnicu, koja je drugačija od one koju smo imali pre desetak godina u Srbiji… Svi mi, koji iz bilo kog razloga odemo iz Matice večito smo u nekom međuprostoru koji je „i ovde i tamo, ni ovde ni tamo“, i mislim da nema čoveka koji nije okrnjen tom seobom, čak i da mu je sve potaman u novoj naseobini. Uvek nešto nedostaje, uvek nešto bolucka… Meni konkretno nedostaje jedno dvorište sa najzvezdanijim komadom neba na severu Bačke i fizički zagrljaji sa onima koje smatram svojima. Tu i tamo poneki miris i ukus, ali bez potonjeg se da preživeti. Bez pomenutih zvezda i zagrljaja je, pomalo, opor ukus života… No, imam i sreću što je Malta na samo devedeset minuta leta od Srbije, pa mogu i za vikend da „skoknem“ i nadišem se mirisa zemlje i trave. Otkako je seoba, patnja za onim šta je čovek ostavio neizlečiva je, a to se neće promeniti nikada po mom skromnom osećanju; to je i moje ubeđenje i slaganje sa Crnjanskim.
Vredno ste radili na održavanju veza sa Maticom, kao i na povezivanju naših ljudi koji žive na Malti. Osnovali ste Srpski obrazovno-kulturni centar Sv. Jelena Anžujska na Malti s proleća 2021. godine. Ko su članovi i kakve aktivnosti sprovodi ovo Udruženje?
– Ono šta nam je nedostajalo na Malti hteli smo sami da organizujemo i imali smo zaista Božju pomoć i blagoslov našeg sveštenika. Poslovi, kojima smo se bavili u „prethodnom životu”, dosta su nas osnažili da se i u tuđini dočekamo na noge i preduzmemo nešto. Nas u SOKC-u nema puno, ali imamo i potrebu i svest za društvenim angažovanjem. Lepo smo se rasporedili i svako radi svoj deo posla uz međusobno konsultovanje, podrške, kritike, i to iz one najčistije namere da nešto bude još bolje, kao i sijaset ideja koje se samo umnožavaju. Naša generalna sekretarka je Olivera Vasić-Brčerević, koja se bavi poslovnim ženama u srpskoj zajednici, ali i marketingom; zatim, Marina Gorančić, popadija, koja je zadužena za kreativne radionice sa decom i dečji hor Radost; Petar Maksimović, blagajnik i koordinator projekta „Polinezija” i moja malenkost, zadužena za obrazovanje i kulturu, kontakte, rukovođenje Centrom. Svako od nas radi ono šta voli, slobodan je da se iskaže u svojoj oblasti i zna da ima podršku ostalih. Delimo iste vrednosti i iste vizije kada je SOKC u pitanju. Cilj nam je da našoj zajednici pomognemo da obogati svoj društveni život i dajemo sve od sebe da ugostimo razne profile sjajnih ličnosti na Ostrvu. Koliko je ko u zajednici spreman da uzrasta kroz sve te sadržaje je drugo pitanje, ali zato su nam deca iskreno zahvalna za ono šta organizujemo za njih i neka svaki organizovani događaj probudi ljubav prema srpskoj kulturi, književnosti ili umetnosti u makar jednoj dečjoj dušici, naša misija je ispunjena. Jedna dečja duša šira je od sveta koji poznajemo.
Prvi vaš projekat nastao je u saradnji sa parohijom Sv. Apostola Petra i Pavla na Malti, uz blagoslov paroha Riste Gorančića, a odnosi se na časove maternjeg jezika za školsku decu srpskog porekla na Malti i ostrvu Gozo. Na koji način je realizovan projekat, da li ste imali pomoć institucija?
– Bez jake crkvene zajednice, okupljene oko sveštenika kome ništa nije teško da uradi, nemoguće je graditi bilo šta. To je moje iskustvo još iz studentskih dana koje sam sporadično provodila u Nemačkoj. Tamo sam videla kako se gradi zajednica, i koliko je pritom potrebno raditi i oslanjati se na Boga, uprkos drugačijim mišljenjima, pa i zlonamernim komentarima. Ovde je situacija slična. Od 2019. godine imamo stalnog sveštenika, našeg divnog oca Rista, a samim tim i redovnu Liturgiju i ostala bogosluženja. Ko ovo razume, jasno mu je šta su posledice. Otac Risto je od samog dolaska na Maltu pominjao da se pokrenu časovi srpskog za decu, kao i časovi veronauke, ali uslovi su se stekli tek 2021. godine. Poverio nam je sa taj zadatak i mi smo najpre osmislili projekat, a onda i konkurisali za sredstva kod Uprave za dijasporu Ministarstva Prosvete Republike Srbije. Prve godine projekat se odvijao pod nazivom Škola srpskog jezika na Malti a već od naredne školske godine prihvaćeni smo pod okrilje Ministarstva prosvete kao 13. po redu Srpska dopunska škola u dijaspori. Sada smo deo programa obrazovanja u inostranstvu Ministarstva prosvete i imamo šansu da trajemo. Tužno je što nisu svi roditelji mišljenja da njihovoj deci treba ovakva nastava, čak i ako govore srpski jezik. Na časovim se dosta govori i o književnosti, istoriji, geografiji, muzici, sportu, kulturi i tradiciji Srbije. Sigurna sam da roditelji nemaju vremena da o svemu ovome planski govore svojoj deci. Preko naše škole moguće je da deca borave u Matici preko leta u kampovima sa ostalim vršnjacima srpskog porekla koji žive po celom svetu i sa nastavnicima koji znaju svoj posao. No, odziv je slab. Ili ne razumeju poentu ili su nezainteresovani. Novac sigurno nije problem. Ponekad mi se čini da većina naših ljudi čim se oseti malo osnaženijim u ekonomskom smislu, gledaju da to pokažu ulažući u stvari na sebi, a da ih neka edukacija ili ulaganje u veštine svoje dece ne zanima mnogo. Možda nisu ni svesni toga, Bog će ga znati. Decu treba podržati i u smislu građenja ličnog identiteta od najranijih dana, a to se radi od tema korena pa nadalje. Pored znanja maternjeg jezika deca treba da poznaju istoriju svoje domovine, da znaju ko su i odakle su. Naši ljudi se ili lako razrode i odreknu svega odakle su došli i prihvate tuđe, ili se pak toliko zatvore, da postaju, pomalo, sumnjičavi prema svemu šta je tuđe, da ne upotrebim teže reči. Ne valja, međutim, ni jedno ni drugo, nego naći onu, vazda teško dostižnu, zlatnu sredinu. Ovo je mlada dijaspora, druga generacija iseljenika tek stasava i za nju se treba zalagati, treba je usmeravati, povezivati sa zajednicom, jer tu pripadaju.
Mi se svakako trudimo da ponudimo razne sadržaje kako bi najpre naši mališani imali mogućnost da uče svoj jezik od najmanjih nogu i kroz instituciju i planski. Tako smo prošle jeseni pokrenuli „Predškolicu srpskog jezika” koja okuplja oko 60 mališana srpskog porekla uzrasta od 3 do 5 godina. U četiri grupe, jednom sedmično u trajanju od dva sata, oni uče srpski jezik kroz igru, pesmu, kreativne radionice. Ovde je najbitniji momenat druženja jer isti stvara osećaj pripadnosti, a kada dete oseća da negde pripada, njegov identitet se gradi u ispravnom smeru, njegovi koreni idu dublje, granaju se i ono stasava stabilno. I kroz program predškolskog i školskog obrazovanja trudimo se da decu naučimo da shvate bogatstvo kulture iz koje dolaze, ali da istovremeno ostanu otvorena za upoznavanje novih kultura, a pre svega malteške. Često slušam od svoje dece kako je neki malteški junak postao slavan u nekoj bici sa Osmanlijama i odmah se nadovežem pričom o Sv. Caru Lazaru, kojoj prva priča nije ni „do kolena” u duhovnom smislu, šta ne govorim naravno, jer nije poenta da upoređujemo, nego da znamo da smo itekako deo sveta, deo evropske baštine i da itekako imamo šta da ponudimo i čime da se ponosimo. Ježim se od prizora kada mladi, bez obzira da li su u Matici ili rasejanju, pokazuju tri prsta na svakom koraku, a nemaju pojma šta ta tri prsta predstavljaju. Isto je i sa temom Kosovo. Ako nam deca znaju da je pun naziv Kosovo i Metohija, ako razumeju šta Pećka Patrijaršija, Dečani ili Gračanica predstavljaju za našu duhovnost i kulturnu istoriju, onda smo postigli da shvate dubinu i važnost jednog istorijskog trenutka koji je vazda aktuelan. Na nastavi đacima često govorimo o svetoj lozi Nemanjića i želimo da shvate kakve su veličine te ličnosti bile, uz sve ljudske mane koje su zasigurno imali. Sv. Sava nama treba da bude neprikosnoveni uzor, kada je reč o ophođenju prema školstvu, državi, odnosima sa drugima i drugačijima. Imamo i šta i od koga da učimo, ne treba ići dalje od sopstvene istorije. Sami lik i delo Sv. kraljice Jelene Anžujske može biti neiscrpna inspiracija ne samo za naše devojčice i devojke, nego za sve nas u zajednici. Našu organizaciju smo upravo iz tog razloga nazvali po njoj, jer smo shvatili kako je ona prosvećivala narod: osnaživala je najpre najugroženije, a onda išla i dalje.
Jedan od ciljeva Udruženja je jačanje nacionalnog identiteta srpskog stanovništva na Malti. Kakvu i koliku ulogu imaju naši ljudi u kulturnom, naučnom i privrednom životu na Malti?
– Što se tiče kulturnog života na Malti, stranci su tu uglavnom u zapećku, osim sporadičnih kulturnih „izleta” ko što je nedavno završeni Bienale, poneki koncert klasične muzike, festivali folklora i sl. U privredi je drugačija situacija, jer privreda donosi novac, to je jasno. Dosta naših ljudi uspešno posluje i to odgovara svima. Naša organizacija se trudi da nadomesti ono šta smatramo da srpskoj zajednici može biti od koristi: obrazovno-kulturni i duhovni sadržaji za odrasle članove, ali i za decu. Svake nedelje se održavaju kreativne radionice za đake Srpske dopunske škole i predškolce, a za odrasle članove imamo barem jednom mesečno neko zanimljivo gostovanje iz Matice.
Kakvi su vam planovi za naredni period, što se tiče novih projekata SOKC-a?
– Plan je da nastavimo sa započetim i da povremeno dodajemo nove teme. Velika želja nam je da redovno s jeseni i s proleća omogućimo našoj zajednici barem po jednu pozorišnu predstavu, a za Sv. Savu prigodan koncert. Do sada to nismo uspeli iz raznih razloga, ali je vreme pred nama i vredno radimo na tome. Ponekad čovek mora da sačeka da se baš sve kockice slože, uprkos bujici ideja i jakoj želji da nešto uradi. Tome se učimo iz dana u dan. Nije lako, ali je vredno rada. Projekat, na kojem aktivno radimo je postavljanje spomen-obeležja pomenutom potopljenom brodu „Polinezija” iz 1918. godine, na kojem su bili srpski kadeti nakon oporavka u Bizerti, a među njima i Milunka Savić. Brod je potopljen nedaleko od obale Malte na plovidbi iz Bizerte za Solun, gde i danas leži olupina na 65m dubine i predstavlja ronilačku atrakciju. Želimo da se zna otkud taj brod tu, ko ga je potopio, ko je bio na njemu i kako povezuje Srbe i Maltežane.
Pišete i poeziju, spremate li nešto novo vezano za književno stvaralaštvo?
– Hvala Vam na ovom pitanju, jer me takva uvek podsete da sam došavši za suprugom na Maltu imala ideju da gajim svoje ćerke bliznakinje i pišem. No, u poslednje tri godine najmanje pišem, a dosta toga je na pola koraka do objavljivanja, samo što mi, nekako fali, baš ta polovina. Pisanje traži celog čoveka, a ne njegove delove, tako da se moram ponovo „sastaviti”. Za sada sam prepustila Gospodu da mi udesi vreme za pisanje i spokojno radim druge stvari, koje mi je On i omogućio da radim.
Na koji način se naši čitaoci mogu više informisati o vašem Udruženju?
– Preko našeg sajta, koji se trudimo da redovno ažuriramo, preko našeg jutjub kanala, kao i preko naše fejsbuk strane, preko koje objavljujemo sve šta radimo.
Razgovor sa Jelenom Jablanov Maksimović vodila Neda Gavrić, Književna radionica Kordun