Bred Dekster (Brad Dexter) je bio američki glumac srpskog porekla, rođen 9. aprila 1917. godine u Goldfildu, kao Veljko Šošo, a preminuo 11. decembra 2002. godine u Rančo Miražu.
Bio je holivudski glumac. Bio je prijatelj, možda i ljubavnik Merlin Monro. Bio je u braku sa Pegi Li, najpopularnijom pevačicom pedesetih godina prošlog veka. Bio je filmski partner nezaboravne Džejn Rasel. Bio je prijatelj Frenka Sinatre i pritom mu spasio život. Bio je zvezda američkih tabloida. Bio je jedan od sedmorice veličanstvenih, i bio je iz Ljubinja.
Prosto je neverovatno da je jedna ovako živopisna ličnost potiče iz Hercegovine.
Priča koja sledi nateraće vas da poverujete da su čuda moguća, da je svet odistinski globalno selo i da mitski Holivud uopšte nije tako nedostižan.
Bred Dekster rođen je u rudarskom gradiću Goldfildu u Nevadi. Njegovo srpsko poreklo uopšte nije upitno. Međutim, u većini njegovih biografija u štampanim i elektronskim medijima stoji da se zvao Boris Majkl Milanović.
Gaj Roča, pasionirani zaljubljenik u istoriju Nevade, kazuje na svom portalu da se dotični, u stvari, zvao Boris Majkl Šošo, i ne nalazi objašnjenje zašto su ga mediji preimenovali. On tvrdi da se poznati glumac zaista rodio u Nevadi, ali da je ubrzo sa porodicom odselio u Los Anđeles. I zaista, na američkom popisu stanovništva 1920. godine, Borisa Majkla Šošu nalazimo u Los Anđelesu, upisanog kao trogodišnjeg dečaka, sina Marka i Ljubice Šošo. Kraj njegovog imena stoji napomena da je rođen u Goldfildu u Nevadi. U zahtevu za američko državljanstvo, koje su Marko i Ljubica podneli imigracionom uredu u Los Anđelesu, kao mesto rođenja Marka Šoše stoji Dračevo-Ljubinje, dok je u tom istom dokumentu navedeno da je Markova supruga rođena u Nevesinju.
Prema brodskim knjigama koje se čuvaju na ostrvu Elis nadomak Njujorka, gde su iseljenici iz Evrope prvi put stupali na američko tlo, vidimo da se Marko Šošo u Ameriku uputio iz ljubinjskog sela Dračeva 1906. godine. Krajnje odredište njegovog putovanja bio je severno kalifornijski grad San Francisko gde ga je čekao rođak Setenčić.
U to vreme na severu Kalifornije velika „Zlatna groznica“ je jenjavala, pa se mladi doseljenik iz Hercegovine nije puno zadržao na u tom delu najbogatije američke savezne države. Već 1908. godine pronalazimo ga u istočnom Los Anđelesu među prvim članovima novoosnovane srpske pravoslavne crkve Svetoga Save. Verovatno se Marko u Los Anđelesu oženio Nevesinjkom Ljubicom, zasigurno pre 1915. godine, jer im se te godine rodio i bio kršten najstariji sin Bogdan.
Potom, prema izvorima kojima raspolažemo, porodica Šošo u potrazi za poslom odlazi u Goldfild u Nevadi, gde još ima posla za kopače zlata. Tu se 1917. kako smo već rekli, rodio junak naše priče Boris Majkl. Gaj Roča, istoričar iz Nevade, objašnjava nam, kako je maleni Srbin dobio ime. Naime, odmah po rođenju, dečak se razboleo. Posle uspešnog lečenja, roditelji su, iz zahvalnosti prema doktoru Beri Majklu, koji im je spasao sina, dečaka nazvali po njemu.
Nedoumice i nesporazumi oko imena ove buduće filmske zvezde ovde ne prestaju. Kompletna porodica Šošo 1921. godine zaputila se u posetu hercegovačkom zavičaju: nekoliko meseci proveli su u Dračevu, u Popovom polju, kod Markovog brata, Save Šoše. Pri povratku u Ameriku, na brodskom spisku putnika nalazimo Marka, Ljubicu i Bogdana i Veljka Šošu! Roditelji su upisani kao stranci, ali pored imena sinova nalazi se pečat koji nam kazuje da su dečaci američki državljani. Ovde našeg junaka vidimo sa tipičnim srpskim imenom-Veljko. Biće da je dečak pod tim imenom kršten u crkvi Svetog Save u Los Anđelesu.
Da se Bred Dekster zove Veljko napisao je, bez dodatnih objašnjenja, i novinar i publicista Marko Lopušina u svojoj knjizi „Srbi u Americi 1815-2010“. Još jedan podatak govori u prilog tvrdnji da je pravo ili pak kršteno ime Breda Dekstera, u stvari – Veljko. U jednom od svojih poslednjih filmova, nastalom u američko-jugoslovenskoj koprodukciji, „Tajna manastirske rakije“, koji je sniman u Trebinju i na ostrvu Mljetu, a režirao ga je Slobodan Šijan, Bred Dekster se pojavljuje u ulozi ministra Veljka Pantovića! Verovatno je glumac iz omaža prema svom srpskom nasleđu svoju ulogu nazvao svojim srpskim imenom.
Sada, kada smo rasvetlili porodično poreklo Breda Dekstera, u nastavku priče zvaćemo ga Veljko Šošo.
Veljko je, dakle, odrastao poput druge emigrantske dece u Kaliforniji, što je značilo da do polaska u osnovnu školu nije znao engleski jezik, te da je rano počeo da zarađuje za život. Već sa sedam godina raznosio je novine i mleko, potom bio čistač cipela, a radio je i u klaonicama na pakovanju mesa. Pošto je izrastao u visokog i snažnog momka, bavio se i amaterskim boksom.
Duhovni i društveni život srpske zajednice u Los Anđelesu, sastavljene većinom od emigranata iz Hercegovine i ponekog iz Crne Gore i Boke, odvijao se u krilu crkve Svetog Save u Istočnom Los Anđelesu. Pri crkvi delovala je pozorišna trupa, gde je mladi Veljko prvi put izašao na pozornicu i glumio uloge u komadima iz srpske nacionalne istorije. Njegov otac Marko bio je ugledan čovek, te je 1927. godine predsedavao srpskom pravoslavnom parohijom u Los Anđelesu. Tokom Drugog svetskog rata Veljko je služio u mornarici i zbog izvesnog glumačkog iskustva izabran je u pozorišnu trupu, koja je trebalo da zabavlja američke vojnike. Na tim predstavama primetili su ga i angažovali producenti pozorišne predstave „ Krila pobede“. Na probama u Njujorku sreo je zemljaka iz bilećkog Podosoja Mladena Sekulovića, kasnije slavom i Oskarom ovenčanog Karla Maldena, sa kojim je razvio doživotno prisno prijateljstvo, koje je rezultiralo i zajedničkim filmskim poduhvatima u kasnije vreme.
Po završetku rata, Veljko se vratio u Los Anđeles, gde je pohađao glumačku školu. Posle nekoliko manjih uloga pod imenom Beri Mičel, u kojima je, zbog svoje visine i pomalo grube spoljašnosti, glumio negativce, dobio je veliku šansu u filmu „Džungla na asfaltu“ (1950. godine), proslavljenog režisera Džona Hjustona. Tada mu je čuveni režiser prosto naredio da se nazove Bred Dekster, jer takvo ime savršeno paše uz njegovu fizionomiju. To ostvarenje ušlo je u filmsku antologiju, kako zbog svog kvaliteta, tako i zbog uticaja kojeg je ovaj film ostavio na krimi – žanr u kasnijim godinama. U ovom filmu Veljko je glumio simpatičnog gangstera Boba Brenona i pojavljuje se u nekoliko scena sa tada nadolazećom budućom mega zvezdom Merlin Monro! Veljko i Merlin su tada postali veoma dobri prijatelji. Mediji su brujali o njihovoj navodnoj vezi, ali ih je Veljko dementovao, pri tome govoreći da su oni samo prijatelji. Doista, nekoliko godina kasnije Veljko se našao u žiži interesovanja američkih medija kada je pokušao da pomiri Merlin i njenog tadašnjeg supruga bejzbol – zvjezdu Džoa Di Mađa. Biograf mnogi poznatih ličnosti Denis Gafni, pisao je o Bredovom posredovanju među zavađenim supružnicima.
Problemi su počeli još za vreme njihovog medenog meseca u Japanu. Ubrzo posle povratka u Ameriku, Merlin je nazvala svog dobrog prijatelja Breda Dekstera i govorila mu:
„Bred, udala sam se za njega iz ljubavi, mislila sam da ćemo imati divan život, mislila sam da će naš brak biti pristojan, mislila sam da će u našem odnosu postojati sve stvari potrebne za idiličan brak… a onda sam otkrila da je on opsednut ljubomorom i posesivnošću. Njega uopšte ne interesuje ono čime se ja bavim. On hoće da me potpuno odseče od prijatelja, sveta pokretnih slika i kreativnih ljudi koje poznajem“.
Loši odnosi između Merlin i Džoa kulminirali su za vreme snimanja filma „Sedam godina vernosti” i legendarne scene kada Merlin stoji iznad rešetaka metroa, a vazduh joj podiže haljinu. Ljubomorni Džo grubo je reagovao na taj događaj i supružnici su se razišli.
Međutim, Džo je pokušao da popravi stvari preko zajedničkog prijatelja Breda Dekstera.
Dafni navodi da je Di Mađo došao sa Frenkom Sinatrom kod Breda Dekstera, odnosno našeg Veljka Šoše, i da ga je pritom molio da nazove Merlin. Bred i Džo otišli su u kuhinju i glumac je nazvao Merlin. Govorio joj je kako Džo shvata kakvu je grešku načinio i da obećava da će se promeniti. Merlin je bila hladna, i prema Dafniju kazala je sledeće: „Bred, uopšte ne želim da razgovaram o njemu, niti želim da imam bilo kakvu komunikaciju sa njim. Imao je šansu da popravi stvari, sve je bilo do njega. Nije uradio ništa i ovo je kraj“.
Veljko je nastavio da glumi gangstere i bitange u kriminalističkim i vestern ostvarenjima. Tako je u filmu „Priča iz Las Vegasa“ (iz 1952.) glumio jednu od glavnih uloga u liku kriminalca Toma Hablera. Partnerka u ovom filmu bila mu je čuvena Džejn Rasel, koja je uživala u Veljkovom humoru. Džejn i Veljko iste godine pojaviće se zajedno i u filmu „Makao”.
Pored njih, u ovom filmu nastupaće u glavnoj ulozi – Robert Mičam.
Veljko nije poput svog prijatelja Karla Maldena vodio život lišen glamura i medijske pažnje i nije bio toliko posvećen glumačkom pozivu. Na udaru medija Veljko se našao 1953. godine, kada se oženio čuvenom pevačicom Pegi Li. Mediji i fanovi trač – rubrika pomno su pratili njihovo glamurozno venčanje u vrtu Pegine kuće, kao i desetomesečni „olujni“ brak, kako su ga opisivali tabloidi. Ubrzo je Pegi podnela zahtev za razvod braka, zbog nepomirljivih razlika, kako je u njemu navela. Posle okončanja veze, izjavila je: „Volela sam ga i mislim da zaslužuje sreću“. Veljko je pak rekao: „Mislim da se više nikad neću ženiti. Ne želim da me iko pita gde sam bio i šta sam radio“.
Posle razvoda Veljko je nastavio da glumi u filmovima, a počeo je da radi i tv- serije.
Ipak, svoju najveću i najpoznatiju rolu ostvario je tek 1960. godine. U antologijskom vesternu “Sedam veličanstvenih” glumio je lik Harija Luka, jednog od sedmorice plaćenika koje su angažovali siromašni meksički seljaci ne bili ih zaštitilo od razbojničke bande okrutnog desperadose Kalvere. Može se s pravom tvrditi da se se u retko kom filmu pojavila tako zvučna imena. Bilo je to tadašnja Ol-Star glumačka ekipa Holivuda: Jul Briner, Džejms Koburn, Stiv Mekvin, Čarls Bronson, Džon Von, Bred Dekster, Eli Valas. Film je oduševio publiku, poharao kino-blagajne, stekao kultni status, iako se radilo na prvi pogled o naivnom ostvarenju, tek bledoj kopiji japanskog hita „Sedam samuraja”, Akira Kurosave. Međutim, bila je to vanvremenska priča o večitoj borbi između dobra i zla. Glavni junaci, plaćenici, koji treba da brane ubogo selo nisu oslikani crno – belim tonovima. To su ljudi koji imaju vrline, ali i puno mana, oni su zato sivi. Ali kroz film u njihovoj unutrašnjoj intimnoj borbi prevlađuju čast i poštenje i oni pronalaze sebe kroz bitku o kojoj ne mogu pobediti. Dodatnu snagu filmu dala je i nezaboravna naslovna numera koju je komponovao Elmer Bernštajn, što smo je mogli slušati u poznatoj dečjoj seriji Televizije Zagreb, snimanoj osamdesetih godina prošlog veka – „Smogovci”.
Nekoliko godina posle ovog filma u životu Veljka Šoše desio se jedan važan događaj. Već smo kazali da je Veljko bio dobar prijatelj Frenka Sinatre. Glumio je sporedne uloge u Sinatrinim filmovima i radio na njihovoj produkciji. Na snimanju filma „Ništa osim hrabrosti“, 1964. godine na Havajima, tokom jedne pauze u radu, Sinatra je otplivao daleko od obale, gde su ga ponele morske struje, činilo se, u sigurnu smrt. Izgledalo je da je slavni glumac, pevač i štićenik mafijaških klanova već mrtav, što su neki novinari, prisutni na licu mesta, već javljali redakcijama. Ali Veljko nije mislio tako, pojurio je poput pravog filmskog heroja brzo plivajući prema Frenku Sinatri. Posle nekog vremena doplivao je do svog prijatelja, koji je već počeo da se predaje zlehudoj sudbini. Veljko je iscrpljenog Sinatru održavao na površini sve dok nije stigla spasilačka služba. Ovo je bila prava medijska bomba. Veljko je postao junak nacije, pa ga je čak američki Crveni krst odlikovao medaljom za hrabrost. Činilo se da će taj događaj dodatno učvrstiti prijateljstvo između Frenka Sinatre i Veljka Šoše. Međutim, nedugo posle njega, njihov prijateljski odnos se raspao.
U jednoj biografiji Frenka Sinatre pronašli smo mišljenje Veljkovog zemljaka i prijatelja Karla Maldena o tom prekidu.: „Mislim da je kraj njihovog prijateljstva počeo onda kad je Bred spasio Frenka. Frenk jednostavno nije podnosio da nekom nešto duguje. Kada je Frenk ostavio suprugu i nameravao da oženi Miju Farou, Bred mu je kazao da je ludost ženiti devojku mlađu trideset godina od sebe, koja je čak bila mlađa od Frenkove kćerke Nensi. Bred nije mogao da ćuti, on je bio brutalno iskren. Onda je Frenk poludio i polupao hotelsku sobu u kojoj su bili, a Bred je samo izašao i otputovao sa snimanja filma“.
Veljko je novinarima, na pitanje o prekidu prijateljstva sa Sinatrom kazao:
„Znao sam da je Frenk bolestan čovek u nekim stvarima. Sada je njegova bolest počela bitno da utiče na ljude u njegovom okruženju“.
Veljko je ostao u filmskoj industriji sve više zanemarujući glumu, a posvećujući veliku pažnju produkciji. Njegov život se sa godinama stabilizovao i tekao mirnijim vodama. Svoje davno obećanje, da se više neće ženiti, pogazio je 1972. godine, kada je sklopio brak sa Meri Bogdanović, koja je takođe bila srpskog porekla. Za razliku od prethodnog braka, koji je bio buran, ovaj je bio pun razumevanja, te je i potrajao do 1992. godine, kada je Meri umrla.
Veljko je posetio zavičaj svojih roditelja 1988. godine, kada su u Trebinju snimane scene filma „Tajna manastirske rakije”, u kojem je, već smo rekli, glumio jugoslovenskog ministra Veljka Pantovića.
Veljko Šošo ili Boris Majkl Šošo Milanović ili pak Bred Dekster umro je 2002. godine u Los Anđelesu. Tamo, u dalekoj Kaliforniji, počivaju zemni ostaci našeg slavnog zemljaka koji je jahao sa „sedmoricom veličanstvenih” – i, Hercegovce, učinio jako ponosnim!
I pored svojih glamuroznih prijatelja, hedonističkih navika i vrlo uspešne glumačke i producentske karijere, Bred je ostao u duši ono siromašno emigrantsko dijete u potpunosti svesno svojih korena i tradicije.
Korektno je govorio srpski jezik. Kada su ga prilikom posete otadžbini predstavili velikim ljubiteljima vestern filmova, Bred je rekao: „Izvinite, moji su otišli u Ameriku kao seljaci pa i ja tako govorim. Od njih sam naučio naš jezik“.
U kući njegovog oca Marka Šoše, koji je u Ameriku stigao iz sela Dračeva u Popovu Polju, stanovao je jedno vreme i sveštenik Vojislav Gaćinović, brat legendarnog revolucionara Vladimira Gaćinovića, sa suprugom Milenom Šotra-Gaćinović, potonjom uspešnom slikarkom, pa je Bred kao mali verovatno slušao priče o Mladoj Bosni, revolucionarnoj organizaciji koja je obeležila jednu istorijsku epohu.
„Moj otac Marko Šošo došao je u Ameriku 1908. godine iz sela Dračeva, sa Popova Polja. Majka Ljubica Samardžić rodila se u Nevesinju, a odrasla je u Mostaru. Došla je ovamo 1913. godine.
Često sam mislio o Jugoslaviji, o zemlji iz koje su došli moji roditelji. Često sam planirao da odem u Hercegovinu. Ali, uvek se nešto isprečilo. Konačno, pre nepune tri godine, seo sam u avion sa suprugom Meri i krenuo. Meri kaže da sam zaplakao kad su objavili da smo preleteli granicu“.
Umro je 2002. godine u Los Anđelesu. Ostao je upamćen kao glumac koji do kraja nije iskoristio svoj potencijal, ali je ipak napravio karijeru vrednu divljenja i pre svega bio čovek koji je činio herojska dela.
Bredov veliki prijatelj i zemljak, oskarovac Karl Malden ili Mladen Sekulović o njemu je rekao: „Pitate me kakav je Bred? Jednostavno, on je brutalno iskren!“
Izvor: FB Rojalistički klub
