Nevenka Urbanova je bila srpska glumica. Rođena je 28. marta 1909. u Starom Bečeju.
Prošla je audiciju 1925. godine kod Milana Grola i Milana Kašanina i primljena za člana drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Ostvarila je preko 150 uloga. Status prvakinje Narodnog pozorišta stekla je 1936. godine, radila je do penzionisanja 1959. u Narodnom pozorištu. Poslednji put se pojavila na pozorišnoj sceni 21. aprila 1965. godine, kao gošća u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na svetskoj pretpremijeri Mrožekovog dela „Tango”. Tog dana, na scenu JDP-a izašao je glumački ansambl u sastavu: Ljubiša Jovanović, Blaženka Katalinić, Nevenka Urbanova, Snežana Nikšić, Slavko i Nikola Simić i Marko Todorović.
Neke od najznačajnijih uloga koje je ostvarila su: Lola Montez („Opčinjeni kralj“), Baronesa Kasteli-Glembaj („Gospoda Glembajevi“), Gospođa Erlin („Lepeza ledi Vindermir“), Julija („Obožavana Julija“), Serafina („Tetovirana ruža“).
„Za predratnu generaciju gledalaca ona je žena „erotske inteligencije”, femme fatale svoga doba, ta Gospođica Alvares, Jarmila Janska, Džil, Žanina, Lucija Silva, Melita, a za nas posleratnu generaciju Nušićeva Rina, Krležina Barunica Kasteli, Vajldova Ledi Vindermir, Ratiganova Hester Kolijer, Sovažonova Obožavana Julija i Serafina Tenesija Vilijamsa”. (Jovan Ćirilov)
Bila je udata za vajara Dušana Jovanovića (†1945), sina dvorskog fotografa Milana Jovanovića i sinovca slikara Paje Jovanovića. Godine 2002. Nevenka Urbanova je poklonila princu Aleksandru dve biste njegovog oca kralja Petra Karađorđevića koje je izradio njen suprug. Tom prilikom poslednji put se pojavila u javnosti. Ove skulpture, pored umetničkog, imaju i istorijski značaj jer je po njima urađen kraljev lik koji se nalazio na srebrnoj kovanici od 50 dinara. O tome kakva je bila sudbina ovih statua, Nevenka Urbanova je za NIN rekla:
-Dušan je imao atelje u Akademiji nauka. Posle njegove smrti 1945. godine, u njega se uselio Rista Stijović. Pošto se dešavalo da glavešine ovog režima upadnu u atelje i uzmu neku Dušanovu skulpturu, za sebe, ili kao poklon stranim državnicima, Stijović je napravio tajnu pregradu iza koje je sakrio statue. Kada je pre desetak godina atelje renoviran, skulpture su pronađene. Neke su bile razbijene, neke oštećene, ali su ove ostale čitave. Već tada sam htela da ih poklonim Princu Aleksandru. Kada sam mu saopštila svoju želju, rekao mi je da poklon prihvata, ali ne može da ga primi jer u Srbiji nema kuću u kojoj bi mogao da ga čuva. U međuvremenu je Princ dobio svoju kuću. Sačekala sam da se domaćin opusti i održala svoje obećanje.
U poslednjim decenijama života bavila se pisanjem svojih uspomena. Godine 2000. objavila je knjigu Svici koji slovima svetle u sopstvenom izdanju (sa predgovorima akademika Dejana Medakovića i reditelja Miroslava Belovića), a 2006. u ponovljenom izdanju (izdavač Narodno pozorište u Beogradu). Tokom aprila i maja 2006. u Univerzitetskoj biblioteci trajala je izložba posvećena Hugu Klajnu, na predavanju „Glumci o reditelju Klajnu”4. maja 2006. učestvovala je pismenim saopštenjem koje je pročitao Predrag Ejdus.
Dobila je nagradu Vlade Srbije za ulogu Rine u Nušićevom „Pokojniku”, zatim prvu nagradu na Festivalu radio i TV drame u Ljubljani za radio monodramu „Liptonov čaj“ 1964. godine. Glumačku nagradu „Dobričin prsten”dobila je 1984. Jedan je od dobitnika nagrade akademije Ivo Andrić za 2005. godinu.
Godine 1994. u Galeriji SANU otvorila je izložbu povodom 125 godina Narodnog pozorišta.
Najveći deo svog života, i umetničkog veka, posvetio je Nevenki Urbanovoj njen sudrug, družbenik, „prijatelj do poslednjeg daha, akademski slikar Dimitrije Diško Marić. Posvetio joj je i svoje suptilne slike nežnog kolorita, kao što je bila nežna i njegova ljubav prema Nevenki” (Jovan Ćirilov).
Kad je preminula, bila je u tom momentu najstarija srpska glumica. Po njenoj želji vest o smrti objavljena je tri dana kasnije, 10. januara, nakon što su obavljeni kremacija i sahrana. Vest o njenoj smrti objavljena je u Drugom dnevniku RTS 10. januara 2007.
Pozorišna diva predratnog Beograda
Ako ne iz drugih razloga, onda po nazivu Andrićevog venca u Beogradu znate gde je živeo srpski nobelovac Ivo. U njegovom stanu danas se nalazi mali spomen-muzej. Na tabli kraj ulaza u zgradu se, pored ploče sa likom Ive Andrića, nalazi još jedna, posvećena Ivinoj prvoj komšinici – glumici Nevenki Urbanovoj.
Nevenka je umrla 2007. godine, skoro dostigavši stotu. To znači da je u tom trenutku bila najstarija živa srpska glumica. Isto tako, to znači da je njena karijera bila na vrhuncu krajem tridesetih i da je čitava generacija koja bi mogla da je se živo seća u velikom broju na onom svetu. Zato danas posvećujemo ove redove životu pozorišne dive međuratnog Beograda.
Urbanova je rođena davne 1909. godine u Starom Bečeju, tadašnjoj Austrougarskoj. Sa 16 godina dolazi u Beograd sa ogromnim snom za ono vreme: da stane na daske Narodnog pozorišta i, eventualno, postane profesionalna glumica. To joj je pošlo za rukom nakon što je prošla audiciju i postala redovan član dramske sekcije. Priča kaže da je, nakon što su joj saopštili da je primljena, mlada Nevenka trčala niz stepenište pozorišta uzvikujući: „Primljena sam! Primljena sam!!!” dok joj je jedan od profesora dovikivao: „Možda ćeš se jednog dana kajati!”
Međutim – nije tako bilo. Nevenka je provela narednih tridesetak godina na sceni i za to vreme tumačila oko 150 različitih uloga. To su mahom bile fatalnih žena, zavodnica, kako je negde neko napisao „visoke erotske inteligencije”, te je takav bio i glumicin imidž van scene, u vrsti javnog života kakav je jedan selebriti mogao voditi u Srbiji, prvom polovinom XX veka. Za svoje vreme ova glumica nije bila ni prelepa niti savršene linije, ali je njena harizma se to pokrivala čineći je divom domaćeg glumišta.
Smisao za ekscentričnost
Njeno ime na plakatu nove premijere značilo je ogromne redove ispred teatra. Oni koji su uspeli da kupe kartu, unosili su sa sobom cveće koje su joj bacali na pozornicu dok se poklanjala. Isto tako je gomila pisama svake nedelje zatrpavala poštansko sanduče zgrade na Andrićevom vencu. Po nekim navodima, ona je na njih redovno i odgovarala i tako stekla armiju obožavalaca koji su joj se divili možemo čak reći večno, budući da se glumica povukla sa scene kada joj je bilo 50 godina da bi onda poživela još toliko. Tajna je verovatno ležala u vanrednoj kombinaciji glumicine ektravagantnosti, ekscentričnosti i detinje pristupačnosti: „Spoj misaonosti i emotivnosti, snažna intuicija, smisao za ekscentričnost, bežanje od starih i novih šablona bili su osnova njene nadahnute glume koja je bila predmet divljenja cele prestonice”, kako beleži Miroslav Belović, režiser i Nevenkin savremenik.
Njene najistaknutije uloge bile su Baronesa Kasteli-Glembaj u „Gospodi Glembajevima”, Gospođa Erlajn u „Lepezi lejdi Vindermir”, Lola Montez u „Opčinjenom kralju”, Julija u „Obožavana Julija” i Serafina u „Tetovirana ruža”. Premda je otelotvorenje ovih likova u Nevenki Urbanovoj nemoguće videti već mnogo decenija, imate priliku da vidite njenu glumu i u nekim od sledećih fimova: Sve radi osmeha (1926), Da sam ranije znala (1928), Sofka (1961), Sreća u torbi (1961), Medaljon sa tri srca (1962). Potonja tri je moguće pronaći na internetu, ako se malo potrudite.
Svoj rani odlazak sa scene Nevenka je donekle dopunila jednom knjigom – „Svici koji svetle rečima”. Ona je nastala u povučenim godinama njenog života nakon svršene karijere, koje je provela baš tako – u pisanju, organizaciji gozbi i muzičkih večeri za svoje prijatelje, u istom malom stanu između dve skupštine sa svojom životnim saputnikom. Ona se, u neku ruku, bavi Nevenkinom životnom filozofijom koja se može izraziti jednom njenom izjavom: „Oduvek sam volela traženje tamo gde nema lakog nalaženja”.
Otkud onda povlačenje iz javnog života kada je njena karijera išla neprekidno uzlaznom putanjom? Jedno od objašnjenja kaže da je tome presudio Bojan Stupica koji je, došavši na čelo Narodnog pozorišta, odlučio da napravi ogromne promene u njegovom funkcionisanju, osveži repertoar i – otpusti sve predratne glumce. Povređene sujete, ali i mnogo pitomijih osećanja, Nevenka više nikada nije kročila u svoje prvo, omiljeno – i jedino – radno mesto.
Sudbina na stepeništu
Za gotovo vek postojanja, Nevenka je prošla kroz dva velike ljubavne priče: vajarom Dušanom Jovanovićem, i sa slikarom Dimitrijem Diškom Marićem – kako će se ispostaviti, ljubavi svog života. Dimitrije i Nevenka su bili krajnje neobičan par za kulturu varošice kakva je u datom trenutku vladala u prestonici. Rodili su se sa dvadeset godina razmaka, gde je Nevenka bila starija. U intervjuu koji je nakon njene smrti za portal Novosti dao Marić, ovako opisuje njihov susret: „Prvi put su nam se pogledi ukrstili na stepenicama u Narodnom pozorištu. Bili su to pogledi mladog slikara i velike glumice. Ona je silazila, ja sam se penjao. U jednom trenutku smo zastali. Taj trenutak je potrajao 52 godine”.
Istini za pravo, Dimitrije je zaista veliki deo svog talenta posvetio ljubavi prema svojoj saputnici. U istom intervjuu on nam daje mali nagoveštaj Nevenkine prave ličnosti, s obzirom da se njemu samom uvek činilo da je ipak on malo stariji od nje. Isto tako, on govori o krizi devedesetih, kada je glumica već bila baka, ali je i dalje redovno dobijala „novac za orhideje” u svoje sanduče od vremešnih obožavalaca. Taj novac je mahom odlazio na ulicu, deci koja su lutala po Beogradu. Kako par nije imao dece, glumica je zimske dane provodila štrikajući šalove i kape za decu koja su se igrala ispred zgrade, „vodeći računa da im se slažu sa kaputićima”.
Posle više decenija, godine 1994. Nevenka Urbanova se pojavila u javnosti, u Galeriji SANU, gde je bila pozvana da otvori izložbu povodom 125 godina postojanja Narodnog pozorišta. To je, ujedno, bio i poslednji put.
Izvor: FB Rojalistički klub
