„Ja ne znam da li ima neka pjesma koja me može tako uzbuditi kao ona melodija „Marša na Drinu”, jer sve mi se čini da čujem topot one srpske konjice koja napreduje prema Drini, da čujem onaj zvuk kad se vade sablje”.
O bašti, jeresu i poslednjoj ofanzivi srpskog pisca
Iza gomile knjiga i novina razbacanih po ogromnom radnom stolu, nazire se poznato i nasmejano lice, vazda spremno da udeli savet i da sveže narezanom olovkom u vlastitu sveščicu unese pokoju rečenicu ili stih.
„Prvo čovek treba da bude okružen prijateljima, a koji su veći i bolji prijatelji nego knjige, a drugo da bi izgledao pred ovim nepismenjacima mudriji”, u šali odgovara Branko Ćopić pred kamerama Televizije Beograd, na pitanje jedne devojčice – zašto se krije iza toliko knjiga i novina.
Omiljeni jugoslovenski dečiji pisac, kako su ga mnogi videli, ni u svakodnevnom životu, kao ni u sopstvenim pričama, romanima i pesmama, nije se libio da udari brigu na veselje, niti da bude ironičan i satiričan.
„On je bio veseo i zezator privatno, a i narod ga tako pamti”, govori književnik i prevodilac Ivan Ivanji.
Bašta sljezove boje, Orlovi rano lete, Gluvi barut, Ne tuguj bronzana stražo, Osma ofanziva i Doživljaji Nikoletine Bursaća – samo su neka Ćopićeva dela koja je za sobom ostavio.
Pored toga, pisac je za života stigao da bude i partizan, urednik časopisa, stalni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), laureat brojnih nagrada – poput NIN-ove, kao i da se zameri Titu i da bude izbačen iz partije.
Tragično je stradao skočivši sa Brankovog mosta 26. marta 1984. godine.
Bosonogo detinjstvo i studiranje
Iako je i sam Branko Ćopić tvrdio da je na svet došao 1914, u knjigama rođenih upisan je 1. januara 1915. godine.
Rođen je u selu Hašani, pod planinom Grmeč, na severozapadu Bosne i Hercegovine.
Detinjstvo je proveo igrajući se sa ostalom decom, čuvajući ovce po okolnim brdima i loveći ribu u obližnjim potocima.
Mnogo vremena je provodio i sa njegovim herojem – deda Radetom, koji ga je, između ostalog, vodio do seoskog mlina i savetovao kako da pobedi strah od grmljavine – momentalnom bežanijom od crnih oblaka.
Jako rano se u njemu probudila i pesnička duša.
Njegova majka Soja je govorila da se još kao dečak izražavao u stihovima, dok je sam pisac isticao da „prve literarne inspiracije potiču od prvih doživljaja u detinjstvu“.
Često je bio i u društvu starijih koji su katkad znali da opevaju pojedine „smešne događaje”, ali i da pripovedaju kako su, na primer, na Solunski front, „stizali preko Sibira i Japana“.
„Onda se mnogo i lepo pričalo o mom, inače epskom kraju – čini mi se da ni danas ja nisam dostigao ljepotu i čar pričanja naših prostih ljudi”, govorio je Ćopić.
Slušajući starije kako divane talentovani dečak Branko ispevao je jednu od prvih pesama – o ujaku Mići i komšiji Iši koji su se potukli na svadbi oko „jagnjeće glave”.
Za nju je, kako je pričao, dobio i prvi honorar od majke – „grdne batine”.
Kao osnovac je išao i do susedne Bosanske Krupe gde je „osluškivao narod”, a nekada i prodavao robu sa sela, ali pošto „nije znao da se cenka”, posao je prepuštao stricu Nidži.
Dalje školovanje je nastavio u bosanskim gradovima Bihaću, Banja Luci i Sarajevu.
Učiteljsku školu je, naposletku, završio Karlovcu u Hrvatskoj.
U Beograd je stigao 1935. gde je upisao pedagogiju na Filozofskom fakultetu.
Prvu noć u prestonici ondašnje Kraljevine Jugoslavije, proveo je na kamenoj klupi pod tadašnjim Mostom Kralja Aleksandra (danas Brankov most) jer nije uspeo da se nađe sa prijateljem i školskim drugom Milošem Bajićem.
On ga je i „ohrabrio na dolazak“ u Beograd, gde su zajedno živeli i prve godine, jedva sklapali kraj sa krajem.
Iako je još kao đak pisao, Ćopić je tek naredne, 1936. objavio prvu priču u listu Politika koji je tada uređivao Živko Milićević.
„To smatram početkom svog književnog rada”, govorio je Ćopić.
Rad darovitog pisca prepoznale su i starije kolege i književna kritika, pa su usledila i prva priznanja, među kojima se posebno ističe novoustanovljena nagrada „Milan Rakić” iz 1939.
Ćopić je diplomirao naredne godine, a po izbijanju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji „našao se u rodnom kraju među njegovim pobunjenim seljacima”, pristupivši Narodnooslobodilačkom pokretu.
Jeretička priča
Po završetku Drugog svetskog rata, Ćopić se vraća u Beograd gde će provesti ceo radni vek.
Prvi posao koga se latio pošto je odložio ratnu opremu, bilo je uređivanje dečijeg lista Pionir, da bi se posle nekoliko godina u potpunosti posvetio književnosti.
Godine 1950. objavljuje satiričnu „Jeretičku priču” u kojoj je kritikovao državni vrh i partijsko rukovodstvo.
Odmah je otpočela hajka na pisca, koju je dodatno pospešio govor Josipa Broza Tita – predsednika Jugoslavije, na Trećem kongresu Antifašističkog fronta žena (AFŽ) u Zagrebu oktobra 1950.
„On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo do dolje, kao negativno, što znači da ga treba slistiti.
„Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora. Ne treba se bojati da ćemo ga mi zbog toga što je on to pokušao hapsiti”, rekao je Tito na tom skupu.
Ivan Ivanji ga je sutradan sreo na ulici i pitao: „Šta kažeš na maršalov govor?”.
„’Sad niko u Jugoslaviji nije bezbedniji od mene’, a ja ga upitah: ‘Kako to misliš?’.
„Pa kome je to još maršal obećao da ga neće hapsiti?”, osmehujući se prepričava književnik i nekadašnji Titov prevodilac.
Glumac Tomo Kuruzović je izjavio da su ovu priču kritikovali i njegovi najbliži prijatelji poput kuma, takođe književnika, Skendera Kulenovića.
„Ja sam dužan, ja sam narodni pisac, ja hoću narodu da otvorim oči da vidi gde živimo i kuda smo krenuli, a satira treba da ispravi to da ne krenemo tim krivim putem“, citirao ga je Kuruzović, Ćopićev prijatelj.
Tih dana se u listu Borba pojavio nepotpisani tekst „Junaštvo” Branka Ćopića, gde se ocenjuje da je „podvalio graditeljima socijalizma i da blati ceo sistem“, te da su njegove satire „izraz buržoazije i njenih prirepaka koji guraju ka anarhiji“.
Navodno su nepoznati autori bili Moše Pijade i Milovan Đilas.
Profesorka srpskog jezika u penziji Vera Vaš smatra da je tom pričom, kao i humoreskom „Ko s đavolom priče piše“ u satiričnom listu „Jež“, Ćopić potvrdio sopstvene reči kojima je isticao „da nije rođen da puzi“ i da nikad neće pristati da bude „književnik bez kičme, bez dostojanstva i savesti.“
„Prvoborac i veliki idealista, bio je svedok rađanja elitističkih tendencija u društvu koje se ratujući nije izborilo samo protiv fašizma, već, kako je verovao, i za jednakost i pravdu“, ističe profesorka Valjevske gimnazije u penziji, u pisanoj izjavi.
Šeret u Beogradu
Humor koji je krasio Ćopićeva romane i pripovetke, bio je neodvojivi deo njegovog karaktera i svakodnevice.
Tako ga pamti i Ivan Ivanji koji je sticajem okolnosti radio u redakciji lista Omladina koja se nalazila u istoj zgradi gde je Branko Ćopić živeo sa suprugom Bogdankom Cicom Ilić – na uglu Resavske ulice i kralja Milana.
Iako je bio dosta mlađi, kaže da je sa starijim kolegom imao prijateljski odnos – „na ti“.
Seća se da kada mu je izašla prva knjiga bajki nije bio zadovoljan honorarom, na šta mu je izdavač odgovorio da „toliko dobija i Branko Ćopić“.
„Ja sam mu onda rekao – ako imaš viška para daj Crvenom krstu, nemoj mlađima da kvariš poslove time što uzimaš male honorare“, kroz osmeh govori Ivanji.
Međutim, Ćopić nije bio ni škrtica o čemu svedoči situacija kada je posle predstave „Doživljaji Vuka Bubala“ u Savremenom pozorištu (danas Beogradsko dramsko), gde je Ivanji bio umetnički direktor, častio čitavu glumačku trupu.
„Dobro, neka to neko drugi organizuje, a ja ću da platim“, rekao je tada Ćopić, citira ga Ivanji koji je na tom gošćenju insistirao.
Velikodušnost i dobrota jugoslovenskog pisca umnogome je došla do izražaja početkom 1960-ih kada je u njegov dom pozvao, tada učenika šestog razreda, Momčila Srećkovića iz sela Zabrežja, kraj Obrenovca.
Upoznali su se, kaže Srećković, na jednom literarnom konkursu gde je Ćopić bio predsednik žirija, a mladi Zabrežanin dobitnik prve nagrade za poeziju.
„Nastavnik srpskog mi nije ocenjivao pismene radove jer je mislio da prepisujem i tako me ostavio na popravnom u avgustu.
„Moj otac je rekao Branku Ćopiću da više neću ići u školu jer sam ponavljač i da je rešio da me pošalje na kovački zanat, da potkivam konje“, govori novinar u penziji Momčilo Moci Srećković.
Ćopić ga je potom zamolio da to ne čini i odmah najavio posetu sa glumicom Brankom Veselinović i još nekoliko prijatelja.
„Dođoše kod mene kući sutra i mom ocu objašnjavaju – nemojte to da radite, mi njega vodimo kod nas, mi ćemo da vodimo brigu o njemu.
„I tako i bi – staviše me u kola i odvedoše u Beograd“, dodaje ovaj 74-godišnjak.
Tako je Ćopić praktično preuzeo brigu o dečaku.
Vodio ga je i dovodio iz škole – dok nije upoznao prestoničke ulice, učio ga je kako da „najlakše piše“ pesme, kod njega je spavao i jeo, a i upoznao brojne poznate ličnosti poput Ive Andrića i Desanke Maksimović.
U njegovom domu ostao je do odlaska u vojsku, a posle toga su nastavili da se druže i posećuju.
Kada bi rešio da odmori od Beograda, pisac je, kaže Srećković, dolazio kod njega na nekoliko dana.
Jednom prilikom se zadesio kod njih u poseti s jeseni, u vreme berbe kukuruza.
„Moj otac pozvao na mobu jedno desetak komšija, prijatelja, familije i Branko krenuo sa nama.
„I dok on ispriča sve priče, mi dođemo kući praznih kola, ništa ne oberemo“, osmehujući se prepričava Srećković jednu u nizu anegdota sa proslavljenim piscem.
Poslednja ofanziva
Tog 26. marta 1984. Momčilo Srećković i Branko Ćopić našli su se u centru Beograda.
Sedeli su u Pionirskom parku kod Narodne skupštine odakle su se spustili do hotela Moskva gde su popili po čašu kokte.
„Pričao mi je o njegovoj Bosni, kako je pošao, šta je radio, o njegovom dedi – da mu duguje više nego roditeljima, da su veliki izazovi bili u njegovom životu, pitao me je i za roditelje”, govori Srećković.
Šetnju su nastavili do Brankovog mosta, nazvanog po Ćopićevom imenjaku – pesniku Radičeviću.
Tamo je pisac iskoristio priliku da pokaže mladom prijatelju kamenu klupu gde je spavao one noće kada je stigao u Beograd.
U tom trenutku iz džepa su mu ispale naočare i dok je Srećković silazio po njih, Ćopić je nastavio ka Novom Beogradu uz zvonjavu zvona na Sabornoj crkvi.
Negde na sredini mosta ga je sustigao i, kaže, insistirao da se vrate.
„Još 10 koraka”, rekao je tada pisac.
I tačno je toliko i trebalo do dela gde se most više ne pruža nad rekom Savom, već nad betonskim kejom.
Ćopić je odatle skočio.
„Ja sam mu sklopio oči“, izgovara Srećković.
Ubrzo su, kaže, naišla kola hitne pomoći, dok je njega policija privela jer su „smatrali da ga je on gurnuo“.
Međutim, u stanicu je došla i Brankova supruga Cica sa oproštajnim pismom književnika, koje je otklonilo sve sumnje.
Srećković je oko 10 uveče bio kod kuće u Zabrežju.
Legat
Na Branka Ćopića danas sećaju nazivi ulica, osnovnih škola u Srbiji i Bosni i Hercegovini, njegove biste i spomenici, kao i filmovi i predstave rađeni po njegovim romanima.
Njegova supruga Bogdanka Cica Ilić osnovala je 1989. godine Zadužbinu Branka Ćopića pri SANU.
Zadužbina godišnje dodeljuje dve nagrade – jednu iz oblasti proze i drugu za istaknuto poetsko delo.
Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film pod nazivom „Mala moja iz Bosanske Krupe“, posvećen Branku Ćopiću.
Njegova dela Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete i Doživljaji Nikoletine Bursaća deo su lektire za osnovnu školu.
Zbirka pripovedaka – Bašta sljezove boje, koju je posvetio prijatelju Ziju Dizdareviću, jugoslovenskom književniku ubijenom u koncentracionom logoru Jasenovac u Hrvatskoj, takođe je deo lektire za četvrti razred gimnazije.
Ćopićeva književnost
Branko Ćopić je inspiraciju za lirsko-satirična dela tražio u običnom čoveku, seljaku, partizanu, često se vraćao zavičaju i detinjstvu i sve to je znao da začini umesnim humorom, prihvatljivim kako za decu, tako i za odrasle.
„Stvaralaštvo Branka Ćopića (poetsko, prozno i dramsko), svejedno da li se tumači sa stanovišta književne istorije, estetike, književne kritike, ili, posmatrano samo sa čitalačkog aspekta kao doživljaj umetničkog teksta – uvek saopštava univerzalne poruke.
„U ovom našem, modernom vremenu, te poruke nose kanonska obeležja, pre svega humanizma i životne radosti“, navodi profesorka u penziji i doktorka Filoloških nauka – Vera Vaš.
Uzimajući u obzir da je u posleratnom periodu pisac često koristio „sarkazam i ironiju u umetničkom postupku“, onda, dodaje profesorka, „zaključujemo da njegovo delo značajno doprinosi potpunijem razumevanju istorije, tradicije, kulture i psihologije ljudi sa ovdašnjih prostora“.
Vaš takođe smatra da je Ćopić bio „najplodniji i najdarovitiji pisac književnosti za decu tokom čitavog 20. veka”.
„Relevante koje ga u tom smislu izdvajaju od ostalih, svakako su beskompromisna dobrota, začudna naivnost, razorna nežnost i beskrajna radoznalost kojima odišu njegove priče, romani i pesme za decu koji su vrlo vešto nadgrađeni pitkim humorom i vedrom komikom”.
Njegova dela su prevedena na mnoge svetske jezike, a od 1968. godine bio je i redovni član SANU.
Dobitnik je velikog broja priznanja, među kojima se posebno ističe NIN-ova nagrada za roman „Ne tuguj bronzana stražo”1958. godine. Danas, ističe dr Vera Vaš, usvajanje književnog opusa Branka Ćopića podrazumeva „složeniji i višeznačan pristup raznolikoj tematici koja nam je ostavljena u nasleđe”.
„Naizgled jednostavan i lak, i jezički, i stilski, i tematski, ovaj opus nam nudi obilje složenih i teških životnih zagonetki. „Na nama i budućim generacijama je da ih uvek iznova odgonetamo”, zaključuje profesorka.
Izvor: FB Rojalistički klub
