František Aleksandr Zah (srp. Franja Aleksandar Zah; 1. maj 1807 — 14. januar 1892) je bio češki vojni teoretičar i vojnik koji je delovao u Srbiji i general srpske armije. Bio je jako aktivan panslavista i ratovao je u mnogim bitkama. U Srbiji je jako priznat, dok je u Brnu po njemu imenovana Zahova ulica. Rodio se u Olomoucu, a odrastao u Brnu u Moravskoj u porodici ugostitelja.
Godine 1824. maturirao je u nemačkoj gimnaziji u Brnu i zatim 1828. završio prava u Beču i radio je kao službenik u raznim mestima u Moravskoj. U to vreme najviše se kretao u društvu mladih austrougarskih Slovena i počeo je da se zanima za slovenske ideje.
Ratovao je u Poljskom ustanku 1830. (Novembarski ustanak) godine na strani Poljaka, a nakon toga je najviše vremena provodio putujući pešice po Austro-Ugarskoj, gde se upoznao sa mnogim viđenim češkim vođama tog doba, međutim 1832. se preselio u Francusku i posvetio se vojnoj teoriji gde je studirao vojne nauke i radio kao bibliotekar kraljevske biblioteke u Fronteneblu. Tu je radio i kao prevodilac, gde je preveo Dekerovu knjigu Taktika sa nemačkog na francuski jezik.
Godine 1836. vratio se u Beč, gde je oko sebe okupljao grupu mladih Slovena, međutim, zbog pritiska policije, rešio je da se vrati u Francusku 1837. godine, gde je sve do 1843. radio kao učitelj nemačkog jezika u Brijenu. Zatim je godinu dana proveo u Carigradu, gde je pomagao poljskoj emigraciji, a zatim odlazi u Beograd po istom poslu, ujedno i kao ataše u francuskom konzulatu u Srbiji. Putovanja po Srbiji opredelila su ga da zavoli zemlju i narod i da poželi da se kasnije nastani u njoj.
Na osnovu njegovog „Plana slovenske politike Srbije” Ilija Garašanin je napisao čuveno „Načertanije”. Događanja u 1848. godini je proveo u Pragu i učestvovao u delegaciji Čeha i Slovaka na Sveslovenskom saboru u Pragu, gde je bio jedan od najrevnosnijih delegata. Kao što je poznato, rad kongresa je prekinut i ostao bez rezultata zbog bune koja je buknula u Pragu juna 1848. Zah se najpre sklanja u Brno, a zatim u Beč, odakle se prebacio u Slovačku da bi učestvovao u više borbi sa Mađarima sa željama da se njihove vlasti oslobode Slovaci.
Foto: Ambasada Srbije u Češkoj Republici
Posle svih neuspeha, 1849. godine se vratio u Beograd i tu je osnovao Artiljerijsku školu koja je kasnije prerasla u vojnu akademiju. Od 8. juna 1850. dobija čin artiljerijskog kapetana u srpskoj vojsci, i od tog vremena pa do 1865. godine je skoro neprekidno upravljao školom i izveo šest klasa pitomaca.
Od 22. septembra 1865. od strane Kneza Mihaila Obrenovića naimenovan je za načelnika artiljerijske uprave u Kragujevcu i čin generala, uopšte najveće vojno zvanje koje je jedan Čeh dobio u inostranstvu. Već u proleće 1867. vraća se u Beograd kako bi zamenjivao ministra vojnog, dok je knez putovao u Carigrad radi predaje gradova u Srbiji iz turskih u srpske ruke. A zatim je sve do smrti kneževe radio na raznim specijalno-vojno političkim zadacima, jedno od najvažnijih je bilo putovanje u Grčku. Posle smrti kneza Mihajla, vraća se za upravnika artiljerijske škole gde ostaje sve do 23. maja 1874. kada je imenovan za ađutanta kneza Milana. U tom zvanju je ostao sve do penzionisanja, a tokom 1874. i 1875. godine je putovao u više evropskih zemalja, gde je stekao poštovanje i odlikovanja.
Početkom 1876. pred rat sa Turcima određen je za načelnika glavnog generalštaba, te je rukovodio svim radovima koji su se odnosili na mobilizaciju, koncentraciju i prve operacije srpske vojske. Pred sam rat imenovan je za komandanta Zapadno-Moravske divizije (Ibarska Vojska) sa štabnim mestom u Čačku, i tu je jedinicu koncentrisao u Ivanjici i predvodio u dva boja: 24. juna na Kalipolju i Kladnici i 12. jula na Javoru.
U to vreme, desio mu se nesrećan slučaj koji će ostaviti kobne posledice. Naime, prilikom jednog uzjahivanja konja, konj ga je nagazio i povredio mu je palac desne noge. Pošto se nije dovoljno zalečio i zbog velikih bolova, morao je da traži razrešenje od komandovanja, pa ga je vrhovna komanda razrešila 13. jula 1876. godine i vratila u Beograd na lečenje, gde su mu i odsekli nogu do kolena 22. septembra.
Iako nesposoban za ratnu službu, pomagao je knezu Milanu i u drugom Srpsko-turskom ratu u zimu 1877—1878. Zbog starosti i bolesti, dobio je odobrenje da poseti rodbinu u Beču i Brnu. Sa tog odsustva vratio se 1880. godine, boravio još godinu dana u Beogradu i zauvek se oprostio od Srbije.
Kao penzioner živeo je najpre u Pragu, a zatim se vratio u Brno i tu i umro 1892. godine. Sahranjen je po naročitoj zapovesti austrijskog cara sa svim vojnim počastima u Brnu.
General Zah nikad nije bio oženjen i nije imao potomke, a od bliže rodbine imao je samo dva sestrića koji su se o njemu i starali u starosti.
