Na današnji dan pre sto i jednu godinu 17.02.1923. u selu Brezovice pod Povlenom u zaseoku Tošići rođena je moja baka (mamima mama) Koviljka Tošić, udato Antonijević. Bila je jedno od devetoro dece Natalije i Sretena Tošića (koji su imali Nikolu, Koviljku, Dobrisava, Petriju i Gavru, koji su kasnije zasnovali svoje porodice kao i Đorđa, Miloja, Dobrosava i Olgu koji su kao deca preminuli).
Samouka šnajderka nadaleko poznata ne samo u svojoj okolini već od Valjeva do Užica, šila je od svoje 14. godine. Tada je Pfafovu mašinu za šivenje dobila od njene bake Danice. Meni je, sa današnjeg stanovišta, zaista teško da zamislim, kako je u to vreme njena baka mogla da joj pokloni tako skup dar. I to od toliko dece da mašinu upravo pokloni njoj. Naravno da sam veoma zahvalna na tome, jer je upravo ta mašina obeležila njen i sve naše živote.
Znala je Koviljka po svakom materijalu šta treba da uradi – mere, tj obime struka i ostalih delova tela je uzimala putem konca, koji se, za nas decu sastojao od brdo čvorića. Takođe je po platnu znala šta treba da uradi. Nikada nismo našili nijednu cedulju za koga je koji materijal niti neki crtež kako treba da skori i sašije.
Foto: A. Anonijević / Rasejanje.info
A nas četiri, njene unuke smo obožavale da se u maloj sobici (znam da je pleonazam, ali tako smo tu sobu zvale) igramo. Upravo sa svim tim obeleženim materijalima. U toj sobi su se nalazila platna, koja treba da se sašiju, dva kreveta, furuna – bubnjara, ponekad sinija i par tronažaca, na kojima smo rado obedovali. Ah da u toj sobi je na zidu do susedne sobe bio drveni prozor putem koga je verovatno u velikoj sali doturana hrana i piće za slave i preslave, kao i za razne igranke, koje su Antonijevići organizovali. Upravo na tom prozoru koji je bio veza sa drugom sobom su stajali katalozi raznih velikih nemačkih firmi tipa Oto, Kvele i još neke marke.
Volele smo da listamo te kataloge i maštamo šta bi od onih platna htele da nam sašije. U početku smo stidljivo vadile materijale, a potom sve smelije (iako smo znale da to ne smemo da radimo).
Jednom smo se toliko zaigrale da više nismo imale pregled gde koji konac treba da vratimo. Zbog toga smo bile grđenje, kao i zbog „upropašćivanja” pegle. Nana Koli nije palo na pamet da ćemo mi biti toliko nestašne da ćemo joj dirati materije (koji nisu smeli da se diraju, bili su tu i oni koji su smeli da se uzmu za igru) ali joj jeste bilo sumnjivo kada je uzela da šije… nešto joj se nije uklapalo, ali kako je sama pričala sašila je tako stvari. Sada kada malo bolje razmislim, mislim da to nije uradila, ali joj je dobro došlo da nas samo strogo opomene.
Drugi put se naljutila na nas, kada smo uzele peglu na žar. Htele smo da je imitiramo kako pegla, pa smo uzele kese da ih popeglamo. I naravno da su se kese ulepile za peglu i da je žena pored svog posla još morala i da se bavi čišćenjem pegle u trenutku kada je trebala nešto da raspegla, za mušteriju koja je već bila tu.
Foto: Rasejanje.info
Nana Kola je u suštini bila vrlo blaga i emotivna, osoba koja je samo jednim pogledom razumevala sve u njenoj okolini. Ipak u odnosu na deda Šana, koji je bio šeret i šaljivdžija, ona mi je bila nekako stroga i plašila sam je se. Nisam baš bila spremna da joj se suprotstavim kao Šanetu. Ona je to vrlo dobro znala, pa je u takvim situacijama ostavljala otvorenu fioku u kojoj su se nalazile upravo bombone koje smo volele. Pitala bih je, ili pitale bi je da li smemo da uzmem(o) i odgovor je uvek bio da. E, onda bi počele da pričamo i ona bi izvukla iz mene šta me muči i šta nisam smela da joj kažem.
A nekako, nas četiri njene unuke smo uvek volele da nam recituje pesme epskog ciklusa. I pored svih obaveza koje je imala u svom domaćinstvu, pored tolikog šivenja, tolikog broja ljudi -gostiju u kući, tolikog domaćinstva, stoke, kuvanja.. uvek, ali zaista uvek kada bi zatražile pred odlazak u krevet ona bi nam recitovala epske pesme. Obično bi mi posle 10-15 minuta zaspale, ali ona nikada nije prekidala pesmu. Kada bi započela da recituje jednu onda do poslednjeg stiha ne bi prekidala. I u tome je niko nije mogao zaustaviti, rekla bih čak ni zemljotres. Tek sada shvatam koliko je to bio veliki izraz poštovanja prema tradiciji svoga naroda. Pretpostavljam da je toliko pesama naučila kao dete, dok su se te lepe narodne pesme prenosile uz gusle, sa kolena na koleno. Često su i stariji profitirali od nas, jer bi i mama i tata, i ujak i ujna, kao i svi ostali gosti koji bi sa nama došli do nas, seli i slušali je.
Zaista ne znam koliko je pesama znala, bilo ih je mnogo. Najradije bi nam recitovala Ženidbu Dušanovu.
Nastavak sledi…
Katarina Krstić-Tadić
