Ako vas zanima istinski, surov, nimalo ulepšan prikaz života jednog balkanskog ratnika s prve polovine 20. veka, dovoljno je da samo zaronite u prozu Stanislava Krakova. Ovaj nadareni pisac je, od svoje sedamnaeste godine, neposredno učestvovao u Balkanskim, a potom i u dva Svetska rata. Ranjavan je nekoliko puta, doživeo tri smrtne presude, a njegov životni put – od ratnog heroja do izdajnika– za sobom je ostavio snažnu antiratnu poruku.
Poreklom vojnik, ustanik, ratnik i plemić, ličnim opredeljenjem književnik, novinar, filmski reditelj, kritičar, oficir i putopisac. Za neke heroj i patriota bez premca, za druge čovek koji je tokom Drugog svetskog rata pogazio svoju herojsku prošlost.
Pisac-ratnik
Koliko je jedinstvena i neobična sudbina Stanislava Krakova (1896–1968), govori činjenica da je po Prvom svetskom ratu odlikovan sa 18 medalja, a da je na kraju Drugog svetskog rata prognan iz zemlje kao najveći nacionalni izdajnik. Njegov otac, cenjeni vojni lekar, odmalena ga je učio čuvanju časti. Tako se Stanislav Krakov već sa sedamnaest godina dobrovoljno priključio oslobodilačkoj borbi u Prvom balkanskom ratu. Od prvog dana je imao potrebu da piše o onome što vidi. Ratne dnevnike i romane pisao je u rovu. Život, stvaranje i rat u njegovom slučaju bili su neraskidivo povezani.
Kritičko-satirički stav prema ratu i ratnim dešavanjima Krakov je prvo izrazio u časopisu Rovovac. Sam ga je pisao, ilustrovao i uz pomoć pisara umnožavao u vreme rata, 1916. godine. Želeo je da pokaže da vojnici znaju zašto se bore i zašto ginu, iako su svesni iskvarenosti društva koje opstaje izvan ratnih rovova. Paralelno je pisao i prvi roman „Kroz buru”, no pravu kritiku besmisla rata dao je tek u romanu „Krila”.
Način na koji je doživljavao i predstavljao rat, autentičan je u srpskoj književnosti. Krakov nije objavljivao eksplicitne poetičke tekstove, ali njegovo stvaralaštvo dovoljno transparentno pokazuje da je čitavog života bio posvećen osvetljavanju fenomena rata u svim njegovim strahotama i vrhuncima.
Na autentičan, vrlo upečatljiv način, hrabrom iskustvenom metodom, prikazao je dramatičnu ratnu stvarnost prvih decenija 20. veka i uverljivo oslikao kompleksna psihološka stanja vojnika.
Prema mišljenju većine književnih kritičara, „Krila” su umetnički najuspelije delo Stanislava Krakova. Modernim i „scenskim” pripovedačkim potezima, približio je istinu o ratu. Pokazao je da rat ima duboke veze sa svim našim čulima i da je, istovremeno, bolan, tragičan, ali i pokretački.
Roman je nazvan po simbolu koji može da potakne više različitih asocijacija. To mogu biti krila šatora, krila aviona ili pak, u ekspresionističkom smislu, krila jedne generacije koja se udaljava od svega što je zemaljsko.
Naglašen osećaj egzistencije koja može da prestane u svakom trenutku ‒ čini ovaj roman upečatljivom, golom istinom rata.
Foto: FB Rojalistički klub
Paradoks sudbine
Po završetku Prvog svetskog rata Stanislav Krakov doživeo je da mu „uz fanfare, pod zastavama i cvećem”, dodeljuju diplomu počasnog građanina i ulice nazivaju njegovim imenom. Među brojnim počastima, dobio je zlatnu Obilićevu medalju za bitke na Gorničevu i Kajmakčalanu. Uručena su mu i tri strana priznanja: Orden rumunske krune oficirskog reda (1922), francuska Oficirska palma (1930) i grčki Orden Feniksa III reda (1935).
A onda je, 1945, sve otišlo u drugu krajnost. Zbog toga što je za vreme nemačke okupacije pružao podršku Dimitriju Ljotiću i svom ujaku Milanu Nediću, označen je kao narodni neprijatelj. Primoran da živi van domovine, morao je da se skriva po „nepristupačnim planinskim svratištima pod lažnim imenom, s lažnim zanimanjem i lažnom narodnošću”.
U izgnanstvu je i dalje verovao da je Nedić bio veliki rodoljub, koji se svesno žrtvovao za svoj narod. Bilo mu je važno da Nedića prikaže u pravom svetlu, i tako, kako je verovao, spreči da u narodu ostane zapamćen kao izdajnik. Koristeći obilje dokumenata i istorijsku građu, napisao je i štampao dvotomnu monografiju „Milan Nedić”. Prvi tom je izdao 1963, a drugi 1968. godine, pred smrt.
Reditelj, avijatičar, novinar, kolekcionar
Između tih kontrasta, od heroja do antiheroja, njegov život, filmski uzbudljiv i neizvestan, je ipak uspeo da buja.
Iako ga je ratno iskustvo formiralo i zauvek odredilo, on je bio mnogo više od vojnika. Pre svega – bio je veoma svestran intelektualac, radoznalog i avanturističkog duha. Imao je izuzetnu biblioteku, vrlo vredne kolekcije umetnina, egipatskog nakita i grčkih starina.
Izgradio je i najveći privatni muzej, koji su posećivali mnogi ugledni Beograđani. U izbeglištvu je, nažalost, morao da rasproda sve što je decenijama skupljao, a najteže mu je palo da preda vizantijsku numizmatičku kolekciju.
Bio je i strastveni avijatičar, član Avio-kluba, zaljubljen u visine i nadzemaljsku perspektivu. Snimio je nekoliko dokumentarnih filmova, a posebno se ističe film o Prvom svetskom ratu „Za čast otadžbine”.
Godine 1924. diplomirao je na Pravnom fakultetu, da bi se potom posvetio novinarstvu. Na početku radio je kao reporter, a potom je postao urednik Politike, direktor časopisa Vreme i direktor Radio Beograda (1940‒1941).
Izveštavao je iz svih krajeva Jugoslavije i mnogih evropskih gradova. Posle rata živeo je u Francuskoj i Švajcarskoj. Susretao se sa važnim istorijskim ličnostima, kraljevima dinastije Karađorđević i Obrenović. Bio je cenjen u književnim krugovima i družio se sa značajnim piscima, poput Stanislava Vinavera i Isidore Sekulić.
Putujuća tragedija
U progonstvu, daleko od otadžbine, zapisao je da je iz svoje zemlje „iščupan kao panj kome su odsekli korene”. Do smrti je verovao da je za to kriv isključivo Zapad i do poslednjeg trenutka se nadao da će se vratiti u voljeni Beograd. To se, nažalost, nije dogodilo. Umro je u Švajcarskoj, neprimetno i tiho, od raka pankreasa.
Njegova ćerka je posthumno objavila njegove memoare „Život čoveka na Balkanu”. Uvodni tekst za te memoare ispisao je u poslednjoj godini života. Sebe je tom prilikom nazvao „putujućom tragedijom” i „suvišnim čovekom 25. časa”, ali je do kraja čvrsto stajao iza svih svojih odluka i uverenja:
„Ako ova moja daleka i bliska sećanja doprinesu da ljudi empiričnog i nesentimentalnog Zapada upoznaju težnje i potrebe, polete i stradanja bar moga srpskoga naroda (…) onda ću smatrati da sam ispunio najvažniju svoju životnu misiju, i da mi je tri puta bio dat rok baš da bih taj posao obavio.”
Iako je u izgnanstvu „dodirnuo dno ljudskog društva” i „poznao svu gorčinu i poniženje”, njegovo književno delo je 1989. dobilo priliku za novi život.
Danas se u istoriji srpske književnosti nalazi u ravni sa najznačajnijim ostvarenjima dvadesetih godina: delima Ive Andrića, Rastka Petrovića, Miloša Crnjanskog.
Potomak poljskih plemića i srpskih knezova, najbliži rođak kontroverzne ličnosti koja je u u najtežem vremenu odabrala pogrešnu stranu i tu odluku potom platila trajnom sramotom i glavom, životni put Stanislava Krakova bio je sve samo ne jednostavan, lak i predvidiv.
Bez obzira šta mislili o njemu, mora se priznati da je u pitanju osoba sa neobičnom i gotovo filmskom biografijom kakva, najčešće i krasi avanturiste i darovite svedoke vremena poput njega, a koju je najbolje sažeo u svojoj autobiografiji „Život čoveka na Balkanu”, delu epske snage koje na briljantan spisateljski način daje vrhunski pregled najvažnijih istorijskih događaja u Srbiji s početka XX veka, iz perspektive neposrednog učesnika.
Otac Stanislava Krakova je došao u Srbiju tokom Srpsko-bugarskog rata 1885. iz Pariza, gde je živeo kao poljski emigrant.
Govoreći o svome ocu Krakov navodi da je bio izvanredan erudita, da je govorio šest jezika i da se, iako povremeno izvanredno strog, trudio da najveći deo slobodnog vremena posveti sinu, njegovoj dokolici i obrazovanju.
U najveća profesionalna priznanja Zigmunda Krakova, svakako spada i njegovo postavljenje na funkciju dvorskog lekara kralja Petra, koga je i sam Stanislav, kao dečak, upoznao u Brestovačkoj banji, a nakon jednog razgovora sa kraljem, kako kasnije sam priznaje, prvi put počeo da razmišlja o karijeri vojnika.
Nakon očeve smrti 1910. godine, brigu o Stanislavu i njegovoj majci preuzeće dečakov ujak, Milan Nedić. Poslednje očeve reči, upućene mlađanom Krakovu zapisao je u gorepomenutom delu a one glase „Ako ti neko dirne u čast, ubij ga. Čast je nešto što se brani krvlju.”
Imajući ovo na umu možda se lakše može razumeti Krakovljev naprasit karakter i povremeni izlivi besa, od kojih je možda najslikovitiji njegov pokušaj samoubistva u sedištu ondašnje Auto-komande, zbog, kako sam docnije piše, uvređene časti.
Čini se da životni put nekoga ko je i sa očeve i sa majčine strane bio okružen ustanicima i ratnicima, nije ni mogao da krene pravcem koji ne vodi do vojske . Tokom Prvog balkanskog rata Stanislav Krakov, tada gimnazijalac, ostavlja školsku klupu, prijavljuje se kao dobrovoljac i biva raspoređen u vojnu bolnicu u Kuršumliji.
Njegove uspomene iz ovog perioda, iako šture, možda najbolje opisuje fotografija sedamnaestogodišnjeg dečaka sa šajkačom i puškom od koje je bio tek nešto viši rastom, odlučnog pogleda i stava skoro pa iskusnog vojnika.
Ipak, tek što se rat završio i, makar na neko vreme, bio stvoren privid mirnodopske svakodnevnice, počeo je Drugi balkanski rat u koji je Krakov pohrlio, ovoga puta želeći da učestvuje u borbama. Prijavio se u 18. pešadijski puk, u kome je nekada služio njegov otac.
Tu sreće Pavla Jurišića Šturma koji ga, saznavši čiji je sin, uzima za svog ordonansa. Ratno iskustvo mlađanog Krakova počelo je na Kalin kamenu, u blizini Krive Palanke u Makedoniji, gde mu je već prilikom prvog juriša, usled jake eksplozije, naprsla bubna opna, zbog čega će do kraja života ostati gluv na jedno uvo.
Nakon balkanskih ratova, iz kojih izlazi sa tri odlikovanja, Krakov se 1913. godine upisuje u 46. klasu Vojne akademije, kao drugi na listi.
Već godinu dana kasnije počinje Prvi svetski rat. Krajem oktobra 1914. godine dobija čin potporučnika, koji će nositi tokom čitavog rata, i odmah nakon imenovanja u oficirski čin odlazi na Mišar, gde će provesti deo sledeće godine.
Nakon pritiska bugarske armije, Stanislava Krakova šalju u Krivu Feju, gde trećeg dana borbi biva ranjen u mišicu. Nakon kratkog oporavka u Nišu ponovo se vraća u svoju jedinicu i dobija zadatak da sa svojim bataljonom, brani odstupnicu srpske vojske koja se povlačila preko Albanije.
Nekoliko dana pre nego što se vrhovna komanda odlučila na povlačenje, general Živojin Mišić je sa nekolicinom oficira predložio da se neprijatelj sačeka na Kosovu.
Ako uzmemo u obzir podatak koji je ministar vojni, general Božidar Terzić dao nakon povlačenja predsedniku vlade Nikoli Pašiću, a u kome piše da je tokom albanske golgote poginulo, umrlo, nestalo ili zarobljeno 243. 877 ljudi, ostala je do dana današnjeg ta nesrećna dilema da li bi naša vojska bolje prošla prilikom direktnog sukoba sa, istina brojnijim i bolje snabdevenim neprijateljem koji je, ipak, ratovao na tuđoj zemlji i za tuđ račun.
Uostalom, Krakov ovaj kratak ali sudbonosan događaj opisuje sledećim rečima
„Vrhovna komanda, sada negde u Prizrenu, na samoj Albanskoj granici, naređivala je da se sve trupe zaustave na Kosovu i da se utvrde.
– Daćemo odsudnu bitku, pa ako izgubimo, mi ćemo bar, kao knez Lazar, u carstvo nebesko – govorili su vojnici kao probuđeni.
Sve je odjednom oživelo i ljudi su se osećali kao da se izdižu iz blata i poraza.”
Ipak, naređeno je povlačenje i srpska vojska uz ogromne gubitke konačno stiže na Krf. Nakon svih strahota i žrtava prelaska preko Albanije, Krakov provodi četiri meseca na Krfu, oporavljajući se i spremajući za konačan proboj fronta.
Na ratištu je drugovao sa mnogim velikanima. Upoznao je Vladislava Petkovića Disa, opisujući ga kao melanholičnog i ćutljivog čoveka koji se ne smeje. Susreće Milutina Bojića u trenucima dok piše „Plavu grobnicu”, a Vladislavu Ribnikaru, osnivaču i vlasniku dnevnih novina Politika poklonio je, u prvim danima rata, mamuze sa kojima ovaj, nepune dve nedelje kasnije, gine na Ceru.
Takođe, treba napomenuti da je Stanislav Krakov bio prvi srpski oficir koji je, po završetku Prvog svetskog rata stupio na oslobođenu teritoriju Austro-Ugarske, gde su on i njegovi vojnici dočekivani sa oduševljenjem.
Naročito je slikovit njegov opis dočeka u Rumi i govor pred kućom dr Žarka Miladinovića, pravnika, političara i srpskog patriote, koji je bio više puta hapšen od strane austrijskih vlasti, kao i kratki boravak u Vrdničkoj Ravanici, gde su se on i njegovi pratioci poklonili moštima kneza Lazara.
Do kraja života ga je, kako sam piše, u snu ali i na javi pratilo priviđenje jednog ubijenog bugarskog vojnika. Na frontu, praktično u rovu, piše svoja dva romana, koja mu po završetku rata objavljuje u to vreme najugledniji beogradski knjižar i izdavač Svetislav B. Cvijanović.
To su sentimentalna ratna hronika „Kroz buru” (objavljen 1921. godine) i svojevrsni antiratni roman, zasnovan na autorovom iskustvu iz Prvog svetskog rata „Krila”, (1922), koji po svojoj snazi izraza i upečatljivosti može da stoji rame uz rame sa „Dnevnikom o Čarnojeviću” Miloša Crnjanskog, Nušićevom „1915.”, „Srpskom trilogijom” Stevana Jakovljevića, „Vremenom smrti”, Dobrice Ćosića itd.
Vanredno umetnički talentovan, okušao se i u kinematografiji. Režirao je čuveni film “Golgota Srbije – Požar na Bakanu” 1930. godine. Primerak ovog filma nalazi se u zbirci “Jugoslovenske Kinoteke” u Beogradu.
Posle pokušaja samoubistva zbog ratnih trauma odlučuje da stavi tačku na svoju vojnu karijeru, penzioniše se u činu poručnika, završava prava i posvećuje se novinarskom poslu. Bio je prvo saradnik, a zatim od 1932. godine i glavni urednik Vremena, kao i časopisa posvećenog vazduhoplovstvu Naša krila.
Jula 1940. godine postavljen je za direktora Radio Beograda i na tom mestu ostaje narednih godinu dana.
Početkom Drugog svetskog rata Jugoslavija je okupirana i rasparčana a vlada i kralj Petar ll Karađorđević se sklanjaju u London.
Okupatoru je bila potrebna ličnost od ugleda kojoj bi poverili administraciju u Srbiji, i pronalazi je u generalu Milanu Nediću, kome je Stanislav Krakov, kao novinar, pomagao tako što je pisao proglase i novinske tekstove u korist saradnje sa nacističkim okupatorskim vlastima. Krakovu je nakon završetka rata zamerano i to što je, za vreme njegovog direktorskog mandata na Radio Beogradu emitovan negativan program o komunistima.
Poznato je nekoliko beogradskih adresa Stanislava Krakova.
Njegov roditeljski dom u Beogradu bio je u ondašnjoj Zorinoj ulici, a kasnije, nakon što se oženio, živeo je na Prestolonaslednikovom trgu broj 33, današnjim Terazijama. Sa suprugom Ivankom Mihajlović imao je jednu ćerku, Milicu Arsenijević-Krakov.
Drugovao je sa Isidorom Sekulić i Stanislavom Vinaverom koji su mu, kao mladom piscu, dali i prve reči ohrabrenja a u njegov beogradski dom dolazio je čak i veliki nemački reditelj Fric Lang, pre nego što je otišao u Holivud.
Pored Riharda Štaudingera, arhitekte, avanturiste i posvećenog ljubitelja arheologije (o kome sam pisao u tekstu posvećenom Hekatinom svetilištu), Stanislav Krakov je bio verovatno najveći privatni kolekcionar starog novca, retkih ikona i knjiga, kao i antikviteta svih vrsta, koje je otkupljivao od srpskih seljaka, moleći ih da paze prilikom oranja njiva i da ga obaveste ako naiđu na bilo šta staro.
Nažalost, najveći deo sačuvanih starina ostao je u njegovom beogradskom stanu, a njihova posleratna sudbina nije poznata. U godinama nakon Drugog svetskog rata, Krakov i njegova porodica su proglašeni neprijateljima naroda i ostatak života provode u emigraciji, krijući se pod lažnim imenima prvo u Austriji a potom u Francuskoj gde su se konačno nastanili.
Stanislav Krakov je umro 15. decembra 1968. godine u Švajcarskoj, gde je bio na lečenju.
Prava slika o njegovom životu tek treba da bude donesena, a još više o njegovom ukupnom književnom delu najviših dometa, kao i o ukupnoj poziciji u srpskoj književnosti, na čijem vrhu, bar kada je literarna vrednost njegovih dela, sigurno stoji.
O svojoj sudbini možda i najbolje govori rečenica koju je napisao u uvodu epohalnog „Život čoveka na Balkanu”,
„Sedao sam za trpeze mnogih kraljeva i bio srećan što sam mogao da kao jedinu hranu ispečem šaku kukuruznih zrna na vatri koja je izdisala”.
Izvor: FB Rojalistički klub
