Tri švajcarska oficira, Sad, Turuban i Andrija, ključni su likovi u dokumentarnom filmu Luke Popadića „Pravi Švajcarci”. Njihove priče postavljaju pitanje identiteta i lojalnosti.
Originalno je filmski stvaralac Luka Popadić iz Badena planirao da snimi obimni dokumentarni film pod nazivom „Die grosse Übung” o švajcarskoj vojsci. Tokom svojih mnogobrojnih putovanja u inostranstvo i pažljivog posmatranja drugih vojski, Popadić je prepoznao osnovnu prilagodljivost i elastičnost Švajcarske vojske: „Pri odlučivanju o temi dokumentarnog filma, krećete u potragu. Tokom svog školovanja za režiju filma u inostranstvu, polako mi se kristalizovala želja da se fokusiram na temu migracija u Švajcarskoj vojsci”.
Period od 2009. do 2014. godine značajno je oblikovao ovog Švajcarca srpskog porekla, kada se vratio u zemlju svojih roditelja i završio osnovne i master studije iz filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. „U tom periodu svog života suočio sam se sa pitanjima o svojim korenima i iznenada shvatio da sam mnogo čvršće ukorenjen u Švajcarskoj nego što sam to pretpostavljao”, priseća se filmski stvaralac o svom životu.
Na raznim filmskim festivalima od Kine do Berlina, gotovo mu je neverovatno često postavljano isto pitanje: Kako je moguće služiti u Švajcarskoj vojsci a poreklom ste Srbin? Ovo pitanje je jednostavno zabavljalo Popadića s jedne strane, a sa druge strane inspirisalo ga je na ključnu ideju za svoj dokumentarni film: „Secondos”, kako se nazivaju deca migranata u Švajcarskoj, trebali bi biti glavni protagonisti. Na kraju, „Velika vežba” je postao „Pravi Švajcarci”.
Međutim, u Švajcarskoj je potraga za sponzorima za njegov najnoviji projekat bila teža nego što je očekivao, a talas predrasuda i skepse udario je na rođenog Badenera. Popadić zaključuje: „U švajcarskoj filmskoj industriji ima mnogo ljudi koji su protiv vojske, to su mi jasno stavljali do znanja.” Stoga je bilo znatno teže nego što se prvobitno mislilo obezbediti finansiranje za dokumentarni film. Pritisak je s vremenom postajao sve veći: „Nikada nisam želeo naljutiti nikoga u filmskoj industriji”, kaže 43-godišnji filmski stvaralac. Na kraju su potrebna sredstva bila prikupljena i projekat „Pravi Švajcarci” je mogao početi.
Švajcarska vojska se ističe svojim vojnim sistemom. Samo oko pet odsto vojnika služi profesionalno ili za određeno vreme. Svi ostali pripadnici vojske su vojni obveznici koji se regrutuju u dobu od 18 do 34 godine, dok su pozivi za oficirske i specijalne pozicije mogući do 50. godine. Vreme službe u vojsci proteže se kroz obuku jedinice. Iz tog razloga, Popadić opisuje naše oružane snage kao narodnu vojsku: „Kvalitet naše vojske odražava snagu našeg naroda – koliko smo dobri kao narod, toliko je dobra i naša vojska; i baš koliko smo loši kao narod, to se takođe vidi i u našoj vojsci.” Osim toga, Badener zadovoljno primećuje, da je Švajcarska vojska kada je reč o integraciji migranata u svojim redovima krenula dobrom stazom i pokazala se izuzetno prilagodljivom. „Vojska ne pravi razlike na osnovu religije; svako se tretira jednako, bez obzira da li je hrišćanin, musliman ili budista”, ističe filmski stvaralac. „Možda kulturna razmena traje malo duže, jer Švajcarska, zbog svoje unutrašnje pozicije, za različite procese zahteva vreme. Ipak, kao zemlja, nalazimo se na dobrom putu”, zaključuje Popadić pozitivan bilans.
Tokom godina nastao je impresivan dokument vremena o Sadu, Turubanu i Andriji, švajcarskim građanima s tuniskim, šri lankanskim i srpskim korenima. „Na početku su tri glavna protagonista, svi oficiri Švajcarske vojske, bili prilično skeptični. Osećala se određena rezervisanost”, seća se Popadić početka. Prednost dokumentarnog filma, kako kaže reditelj, leži u tome što se može pratiti ljude tokom dužeg vremenskog perioda i s osećajem osvojiti njihovo poverenje. „Dodatna prednost bila je ta što nisam bio samo filmski stvaralac, već i sam oficir Švajcarske vojske”.
Na pitanje da li Švajcarskoj zaista treba vojska radi odbrane zemlje, filmski stvaralac odlučno odgovara: „Da, potrebna nam je vojska koja je čvrsto ukorenjena u narodu. Upravo to je razlikuje od profesionalne vojske.” Vojska ukorenjena u narodu kroz obaveznu službu stvara tesnu vezu između vojske i društva u Švajcarskoj, angažujući građane različitog porekla da služe određeno vreme. Nasuprot tome, profesionalne vojske se oslanjaju na dobrovoljne vojnike, što dovodi do specifičnijih struktura i odnosa sa društvom. Profesionalne vojske često su specijalizovane, dok ukorenjena vojska podstiče širu društvenu integraciju i uključuje više vojnih obveznika na određeno vreme. Za filmskog stvaratelja Luku Popadića jedna stvar je neosporna: „Imamo najbolju vojsku na svetu, ako je mera kvaliteta njena demokratska legitimacija.” Sa ovim jasnim uverenjem, njegov rad u dokumentarnom filmu otkriva duboku povezanost građana s vojskom. Jer, za Sada, Turubana i Andriju, njihove priče su fascinantno ogledalo dužnosti, identiteta i predanosti svojoj zemlji. Jedan od tri glavna protagonista, Turuban Tuhatanan, 33 godine, izražava nadu da će dokumentarni film imati društvenu vrednost. Želi da posluži kao prozor kako bi pružila raznolike uvide u Švajcarsku. Takođe se nada da će dokumentarni film doprineti smanjenju nepoverenja, jačanju poverenja između „Secondosa” i „Urschweizera” i podsticanju rasprava – posebno u dijaspori.
Luka Popadić
Dela Luke Popadića, rođenog 1980. u Badenu, odražavaju podjednako raznolik i iznenađujući opseg kao i njegov životni put. Kao Švajcarac sa srpskim korenima, vratio se 2009. u rodnu zemlju svojih roditelja i uspešno završio master studije filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2014. godine. Pre nego što se posvetio režiranju svojih filmova, sticao je iskustvo kao asistent režije u Čikagu i Berlinu. „Pravi Švajcarci” označava njegov debi kao dokumentarnog filma nakon niza nagrađivanih kratkih filmova.
Tekst: Hermann Lienhard /Prevod na srpski: Vladimir Miletić
Izvor: serbinfo.ch
