Maks Kasović (1877–1944), uspešan međuratni bankar, rođen je u Kanjiži. Svoj životni vek proveo je u Novom Sadu gde je ostario uspešnu karijeru i gde je zasnovao mnogobrojnu porodicu. U Novom Sadu je izbegao smrt na Štrandu 1942. godine, ali ne i transport u Aušvic 1944. godine. Ono što se dogodilo na Štrandu tog 21. januara potvrđuje da se Život nikada i ni u kojim okolnostima ne predaje i da, ma koliko da je strašna i duga vladavina Smrti, ona nikada ne može da pobedi:
„Mrak je već pao i slabo se vidi. Maks Kasovic više ne razaznaje svoju porodicu, svoje ćerke, zetove, svi su izmešani, ne zna da li su iza, ili su ispred njega, drži svoju promrzlu ženu ispod ruke. Čeka svoj red. […]
Čini mu se da se masa promrzlih ljudi komeša, kao da dodaju nešto jedno drugom, u nekoj zavereničkoj tišini. Da li, svim ovim ljudima osuđenim na smrt, postoji još nešto što mogu da urade, osim da, bez otpora, predaju svoje živote hortijevskim žandarima, da budu bačeni u Dunav… U tim mislima, zatiče ga pogled nepoznate žene ispred njega, sada se prvi put okrenula, od kad stoje u ovom redu. Brzo mu dodade zamotuljak u ćebetu. Kaže:
„Šaljite je na kraj reda”
Drži u rukama bebu. Stigla je do njega, nošena od ruke do ruke, sa početka reda. Ili kraja. Sa mesta gde su ubijeni detetovi roditelji. Zamagljenim pogledom gleda dete. Crveni obraščići i nosić, promrzli od zime i vetra, mirno spavaju na poznatom licu: to ćebe je dodao Piri kada su, pre mnogo sati, bili isterani na ulicu.
Ruke su mu drhtale, ne od hladnoće. Držao je svoju unuku, Martu”.
/odlomak iz knjige Marija Vasić pod naslovom „Pismo na šinama“/
Izvor: Svedočenje Marte Flato i Šaula Ladanjija, unuke i unuka Maksa Kasovica dato autorki
Izvor: Muzej žrtava genocida
