29. decembra 1835. je umro srpski guslar i narodni pesnik Filip Višnjić, koji je srpskom kulturnom nasleđu ostavio brojne pesme, od kojih su najpoznatije „Početak bune na dahije”, „Boj na Mišaru” i „Smrt Marka Kraljevića”.
Filip se rodio 1767. na Majevici, u selu Trnavi (kod Ugljevika) u Bosanskom Podrinju. Bio je iz bogate porodice Vilića koja je od četvrtine sela skupljala desetak na osnovu carskog pisma. Otac mu je rano umro. Preudavši se u selo Međaše, majka je četvorogodišnjeg sina odvela sa sobom. Po njenom nadimku (Višnja) Filip će dobiti prezime.
U osmoj godini je preležao boginje koje su mu ostavile ožiljke na licu i oduzele mu vid. Godine 1787. Viliće je zadesila nesreća. Svrativši njihovoj kući, nekakvi Turci nasilnici udare na čast jedne žene, lepe Đurđije. Da se osvete za nanetu štetu, Vilići jednog Turčina poseku, a drugog obese pred kućom o šljivi ularom s njegova konja. Kazna ih ubrzo stigne. Svi odrasli muškarci, tri strica i jedan stričević, bili su odvedeni u Zvornik i ubijeni. Porodici su oduzeli carsko pravo i ime Vilića se skoro zatrlo.
Na starome ognjištu više nije bilo hleba za Filipa, a ni na novome jer mu je tih godina umrla i majka. Naučivši da udara u gusle, mladić je napustio Međaše, potucajući se drumovima i pesmom proseći hleb. Putovao je godinama obišavši bosanski pašaluk, Hercegovinu, došao do Skadra. U selima i oko manastira pevao je hrišćanskoj raji, a svraćao je i na dvorove muslimanskih prvaka koji su ga primali s poštovanjem. Naš guslar imao je pesme i za raju i za gospodare.
Prvi srpski ustanak dočekao je u svom zavičaju. Slušao je kako se turske vojske skupljaju na Drini i odlaze da uguše bunu. Slušao je i kako se vraćaju. „Gledao je” zakrčene drumove od turskih begunaca i ranjenika nakon velike srpske pobede na Mišaru. Sa srpskom vojskom koja se 1809. povlačila iz Semberije izbegao je Filip u Srbiju. Od tada će slepi guslar živeti na drinskom ratištu, kraj vojnika. Naći će se nekad usred okršaja, kao 1810. kada je svojom pesmom bodrio ustanike da odbrane Loznicu. Posle boja Višnjić je pevao i Karađorđu, ćutljivom voždu, koji je s njim progovorio nekoliko reči.
Bio je omiljen gost u kućama ustaničkih vojvoda, Luke Lazarevića i Stojana Čupića. Zmaj od Noćaja Višnjiću je za pesmu „Boj na Salašu” darovao belca, pa je neko vreme kolima putovao po Srbiji.
Nakon sloma ustanka prebegao je u Srem i nastanio se u selu Grku. Podigao je kolibu i nabavio tronošce za one, koji su dolazili da ga slušaju, najčešće zimi. Pevao je zabacivši glavu, pomalo zaplićući jezikom. Grčanski seljaci zapamtili su njegov izgled. Bio je, pričali su kasnije, skoro visokog rasta, okošt, širokih pleća. Imao je lice boginjavo i crveno: na jednom obrazu i uvetu raspoznavali su se tragovi sablje. Gusti brkovi padali su mu na prsa. Streha obrva pomalo je zaklanjala očne jame. Kada je išao, proseda kosa, nekada riđa, talasala se udarajući ga po plećima. A hodao je dostojanstveno i uvek bez vođe.
Vuk Karadžić je 1815. godine u manastiru Šišatovac zabeležio 17 Filipovih pesama. Većina (ukupno 13) peva o Prvom srpskom ustanku, dve o svetom Savi, jedna o Markovoj smrti i jedna o Baji Pivljaninu, čuvenom hajduku (megdan Baje Pivljanina i bega Ljubovića).
Dve su pesme proslavile Filipa Višnjića: „Početak bune protiv dahija” i „Boj na Mišaru”. U njima je guslar pokazao zbir unutrašnjih darova: i vezivanje ljudskih događaja sa svemirskim, i osećanje istorije, i svest o veličini sirotinje raje, i snagu vajanja likova, i dubinu razmišljanja , i uzdizanje nad stvarima.
Njegove pesme o Svetom Savi karakteristične su za manastirski, hagiografski repertoar slepih pevača. Trinaest pesama „iz Karađorđina vremena”, zajedno s još nekoliko manje značajnih pesama od drugih pevača, čine poslednji, ustanički ciklus srpskog narodnog eposa. Nove pesme o novim događajima stvarali su i drugi pevači u to vreme, među njima i jedan od najvećih, Starac Raško, ali one sve zaostaju za pesmama koje su pevali o starim vremenima. Filip Višnjić se, međutim, uzdigao među prve upravo novim pesmama.
Kakve je pesme pevao turskoj publici nije poznato, no morale su to svakako biti muslimanske pesme, o podvizima čuvenih bosanskih junaka. Izvesne pojedinosti u pesmama s hrišćanskom tematikom posredno upućuju na njegovo poznavanje muslimanske epike kao i života i shvatanja islamskog sveta. Na primer, u pesmi Smrt Marka Kraljevića postoji poseban odnos između junaka i njegovog konja. Šarac plače predosećajući da će mu gospodar umreti, a Marko ga, pre smrti, ubija i sahranjuje („bolje Šarca, neg brata Andriju”). Obe pojedinosti, kao što je pokazao Vladan Nedić, potiču od Turaka, jer samo u muslimanskim pesmama na Balkanu konji plaču zbog rastanka s gospodarima i samo su islamski ratnici negovali običaj „zahvalnog sahranjivanja konja”. I mnogi drugi detalji u Višnjićevim pesmama mogu se shvatiti samo ako se ima u vidu to njegovo poznavanje muslimanskog sveta izbliza, poznavanje koje je u pojedinim trenucima prelazilo u svojevrsnu pesničku identifikaciju s tim svetom. Višnjić nije samo dao likove turskih nasilnika, Fočić Mehmed-age, Kulin kapetana i dr., već je slikao i likove dobrih Turaka, kakvi su car Murat ili starac Fočo koji se očinski brinu o raji („nego paz’te raju ko sinove”– taj neobični politički savet daje car Murat svojim vezirima, na Kosovu, na samrti).
Neki momenti govore da je pevač imao sluha i za duhovnu kulturu islamskog sveta. U pesmama Starca Raška tajne minulih i budućih vremena čitaju se iz „knjiga starostavnih”. Kod Filipa Višnjića istu ulogu imaju muslimanske svete knjige, „knjige indžijele”, kako ih pesnik naziva. Ponekad ta sklonost prema tuđem svetu dobija elegični prizvuk, kao npr. u distihu „drumovi će poželjet Turaka, a Turaka niđe biti neće”, u kojima je u viziju budućeg oslobođenja unesena nostalgična perspektiva poraženog neprijatelja.
Najvažniji momenat u životu Filipa Višnjića bio je njegov prelazak u Srbiju 1809. godine. Do tog momenta on nije bio sastavio nijedne nove pesme. Neposredni dodir s ustaničkim zbivanjima bio je trenutak njegovog rađanja kao pesnika. Nekada je lutao po zemlji, pevajući pesme od starine, a sada se nalazio na mestu gde se stvarala istorija. Družio se s ustaničkim vojvodama, dobijao nagrade i priznanja.
Živeo je najviše u blizini drinskog bojišta. Ponekad se nalazio u samoj vatri okršaja. Tako se našao u opsednutoj Loznici, među njenim braniocima, o čemu peva Sima Milutinović Sarajlija u svojoj „Serbijanki” (pesma „Dika slijepaca”).
Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Filip Višnjić je prešao u Srem i nastanio se u selu Grku, današnjem Višnjićevu. U ovom selu je živeo na sličan način kao i pre ustanka, ali u sasvim drugačijim prilikama; išao je po selima i gradovima širom Srema, Slavonije, Bačke, Banata, pevajući pesme. Ali sada je njegov repertoar bio sasvim različit. U njemu su glavno mesto zauzimale pesme o srpskoj buni koje je sam ispevao.
U manastiru Šišatovcu, 1815. godine, se našao sa Vukom Karadžićem, a tu je kasnije često bivao gost kod tadašnjeg vodećeg srpskog pesnika Lukijana Mušickog. Tim susretima „srpskog Homera” i „srpskog Horacija” dugujemo nekoliko podataka o Višnjićevom životu i načinu rada. Mušickom je ispričao kako je stvarao pesme: pitao je ratnike, kada su se vraćali s bojišta, ko je predvodio, gde su se tukli, ko je poginuo, protiv koga su išli itd.
Svojim oslobodilačkim poletom Višnjić je najsličniji Petru II Petroviću Njegošu, sa kojim ga i inače vezuje niz zajedničkih crta. Iako je stvarao u tradicionalnim okvirima narodne epike i služio se standardnim formulama i klišeima, Višnjić je umnogome prerastao te okvire i u najboljim svojim trenucima dao epiku novog tipa, ustaničku, oslobodilačku, revolucionarnu pesmu, sa snažnim individualnim obeležjima. On stoji na prelazu između usmenog i književnog stvaralaštva, između narodne pesme i Njegoša.
Filip Višnjić je umro u Grku 1834. godine. Seljaci su ga sahranili na svom groblju i na velikoj krstači od hrastovine urezali mu gusle.
Izvor: FB Rojalistički klub
