Vladika zapadnoevropski Justin: „Vera nije stvar intelekta i racija, nego srca”

Najmlađi episkop Srpske pravoslavne crkve u rasejanju Justin Jeremić (41) se na čelu Eparhije zapadnoevropske sa sedištem u Parizu nalazi od oktobra 2022. godine. Za 14 meseci rada obišao je sve parohije, odslužio preko 120 liturgija, susreo se i razgovarao sa velikim brojem predstavnika našeg naroda i svih onih, koji su primili pravoslavlje i sa radošću dolaze na naše službe. U razgovoru za medijski portal Rasejanje.info vladika Justin ističe da je za njega radost koju oseća tokom susreta sa našim ljudima ogroman potencijal Eparhije na čijem je čelu i da ga posebno raduje što „naši divni ljudi, vernici nisu zaboravili veru – ono što je najdragocenije u našem nacionalnom biću i što nas čini velikim narodom, ma koliko bio malobrojan”. Srećan je, što su naši parohijani u šest zemalja, u kojima je on vladika, stvorili „svest da je crkva dom svih nas i da smo svi dobrodošli u tom domu”. Smatra da obični ljudi imaju veliko srce i da „vera nije stvar intelekta i racija, nego srca”. Voli da ima srdačan i neposredan odnos, odlično razume i probleme i potrebe našeg naroda. Zahvalan je svima koji mogu da dođu u svoj hram i smatra da crkva između ostalog treba da bude mesto koje će pružiti „utehu čoveku, lepu reč, zagrljaj i razumevanje”, što je u više navrata naglasio da je i njegova misija. Nastoji da na svaki ljubazan poziv i predlog, potrebu čoveka odgovori. Smatra da treba da čuvamo pravoslavlje, koje nas je sačuvalo i kao narod i kao državu. Srpsko rasejanje ima između ostalog i veliki potencijal u buđenju svoga naroda u matici da se okrene ka svojoj crkvi. O navedenim temama, kao i o odnosu prema srpskom rasejanju, saradnji sa srpskim udruženjima, duhovnom životu … razgovarali smo sa vladikom Justinom.

Duže od godinu dana ste, preciznije 14 meseci, na čelu Zapadnoevropske eparhije? Kakvi su Vam utisci?

– Period mog episkopskog služenja ovde u Eparhiji zapadnoevropskoj su obeležila bezbrojna putovanja, koja sam ostvario u toku ove i protekle godine. Eparhija je po prostranstvu ogromna – obuhvata šest država: Francusku, Holandiju, Belgiju, Luksemburg, Španiju i Portugaliju. Bezbrojna putovanja i bezbrojni kilometri, kao i obilazak (skoro) svih bogoslužbenih mesta, a njih je 63. U nekim parohijama sam služio i više puta.

Zaista lepo!

– Jeste lepo, ali je veoma naporno, pošto su distance velike. Još uvek imam energiju i hvala Bogu, Gospod tu pomaže da se fizički umor nadomesti tom radošću unutrašnjom, koju čovek oseti kad se susretne sa tim ljudima i kada vidim koliko njima znači dolazak episkopa. To kompenzuje umor.

Foto: Eparhija Zapadnoevropska

Neke parohije morate da obilazite avionom, pošto bi kolima trajalo prilično dugo a i to iziskuje dodatne troškove.

– Da, putovao sam avionom. Na Kanarska ostrva, koja su udaljena četiri sata leta od Pariza, sam išao avionom. Ona se nalaze u Africi, kod Maroka. Da, troškovi su veći, ali nekako uspevamo da se snađemo.

Šta Vam je bilo najinteresantnije i najradosnije prilikom susreta sa parohijanima?

– Radost koju sam osećao prilikom susreta sa ljudima i ogroman potencijal koji sam primetio da ova eparhija ima. Mnogo dobrih i čestitih ljudi, koji uprkos brzini i opterećenosti života svih nas ovde na Zapadu, nalaze vremena i spremnosti da se posvete crkvi i da deo svog dragocenog vremena ulože u tu pravu investiciju – a to je da se okupljaju oko svoje crkve i da rade na tome da ona opstaje. Znamo da nas je crkva sačuvala na vetrometini vekova i raznih društvenih dešavanja tako da ta svest koju ljudi imaju o značaju crkve, pogotovu ovde u rasejanju, je ono što mi uliva nadu i krepi me da se još više i bolje i jače posvetim kao episkop svom pastirskom služenju ovde. Ono što bih posebno istakao je da svi ti naši divni ljudi, vernici, koji su spletom okolnosti otišli na razne strane, nisu zaboravili ono što je najdragocenije u našem nacionalnom biću i što nas čini velikim narodom ma koliko bili malobrojni. Jedan narod nije veliki po broju pripadnika, već kada je to  narod Božiji, narod Jevanđelja, narod Hristov – to je onda najveći narod. To bih posebno istakao i na tome sam posebno blagodaran Bogu, što sam imao priliku da susretnem i upoznam te ljude i da im ulijem dodatnu nadu i podstrek da istraju u tom nimalo lakom podvigu. Znamo da ovde život nije ni malo jednostavan. Kad se uzmu u obzir posao, deca, porodica i razne druge aktivnosti kojima je život ovde ispunjen – to onda mora da se ceni da se poštuje.

Proporcionalno broju naših ljudi ovde, da li ste zadovoljni brojem vernika koji dolaze u hramove?

– Brojke su relativna stvar, pogotovu u veri. Vera nije ni matematika ni logika, nije nešto egzaktno niti je to nešto što presudno utiče na moje mišljenje. Ja znam da je čovek danas ophrvan mnogim problemima i da je vreme ono što nam najviše nedostaje i razumem kada ljudi jedini slobodan dan u nedelji posvete crkvi. Često je ona dosta udaljena od kuće i to predstavlja skoro jedan podvig, velik napor, tako da broj nije presudan. Uvek ima prostora za više i bolje. Meni je važno da ljudi imaju svest da je crkva dom svih nas i da smo svi dobrodošli u tom domu. Hvala Bogu, ljudi dolaze, interesuju se, nose u sebi klicu. Svaka kuća, svaki dom je jedna mala crkva. Moja želja i namera je da ljudi shvate koliko je nama crkva bitna. To se ne računa brojem poseta crkvi. U nekim presudnim trenucima, u nekim važnim momentima treba da se pojavi ono što je najbitnije u našem biću, a to je vera. Mislim da naš čovek i te kako pojavljuje u hramovima – recimo za Božić. Tada imate ogromne mase ljudi, koje dolaze u crkvu. Ti ljudi žele da učestvuju u molitvi i da upale sveću i to je ono što je posebno značajno i što me čini radosnim i zadovoljnim kao čoveka i kao episkopa.

Deluje mi da ste Vi tu nekako tolerantniji u odnosu na druge vladike, koje uvek naglašavaju da bi ljudi morali češće da su u hramu.

– Pa ne znam, o tome ne bih mogao sada da pričam. Trudim se da budem realan, da na realan način sagledavam potrebe i život čoveka u ovim okolnostima u kojima mi živimo. Nisam došao ovde da sudim niti da budem neki policajac koji udara recke i meri ko kako živi. Mi smo tu da svedočimo, da propovedamo Hrista raspetog i vaskrslog i to da činimo u jednom duhu ljubavi i razumevanja i otvorenosti. Mislim da ljudi to prepoznaju i da je to ono što je današnjem čoveku potrebno – malo utehe, malo lepe, tople reči. Svuda nam prete, svuda nas plaše – na televiziji, na društvenim mrežama; trenutak u kome živimo je izuzetno težak, ratovi bukte… Crkva treba da pruži utehu čoveku, lepu reč, zagrljaj bratski ljudski i da pokaže razumevanje. To je moja misija. To, što sam živeo na Zapadu i radio kao sveštenik, svakako mi je pomoglo da shvatim. Bio sam u direktnom kontaktu sa ljudima i znam njihove probleme i muke i borbe i tu smo – kao što je Gospod došao da spase čoveka i da mu da na znanje, da je on voljeni sin njegov, tako se ja trudim da pričam tu priču i da ljudi sa radošću dolaze u crkvu i doživljavaju crkvu kao nešto najlepše u svom životu.

Koliko danas imate vremena za običnog čoveka?

– Svo moje vreme je posvećeno običnom čoveku. Ja ne bih pravio razliku – za mene su svi ljudi samo ljudi – obični u tom smislu da ne pravim razliku između pobožne bakice, koja dolazi u crkvu i nekog intelektualca ili državnika i uopšte čoveka iz nekog drugog društvenog miljea sa kojim dolazim u kontakt. Ja se prilagođavam potrebama svakoga od njih. To što sam postao episkop ne znači da sam prestao da budem otac. To sam i rekao mojim vernicima, koji me znaju kao oca Justina i onda se nekad zbune pa kažu „oče Justine – jao, izvinite, Vi niste više otac, Vi ste vladika”. Ja ako sam postao vladika nisam prestao da budem otac. Trudim se da posvetim dovoljno vremena – koliko mi obaveze dozvoljavaju i nova služba – da ne gubim kontakt sa običnim čovekom, vernikom – da ne kažem „ja sam sad vladika, ja imam druge poslove”. Ne, ja sam ovde radi ljudi, da svakome po njegovoj meri i potrebi dam odgovor i neku lepu reč i porazgovaram. Ljudima dva minuta pažnje, pitanje „kako si, kako je porodica”, jedan osmeh, mali gest mnogo znače. To mi se pokazalo i u Beogradu i ovde. Ljudima je to velika potreba i čovek to zna da prepozna i da oseti, pa se trudim da posvetim podjednako pažnju svim vernicima ovde, a da ne zanemarim svoju episkopsku službu.

Medijski portal Rasejanje.info se upravo bavi nama, običnim ljudima i tu centralno mesto zauzima čovek kao obično biće.

– Baš mi se to i sviđa. Upravo obični ljudi često imaju veliko srce. Vera nije stvar intelekta i racija, nego srca i ja volim – neki misle da preterujem – da imam srdačan i neposredan odnos. Nisam takav sa sveštenicima, jer ipak svako mora da zna svoje mesto, ali sa narodom se trudim da ne izgubim tu jednostavnost.

Foto: Eparhija Zapadnoevropska

Da li je do Vas lako doći?

– Ne znam. Da li ste Vi imali poteškoća da dođete do mene?

Ne, nisam, kod mene je sve išlo odlično. Veoma brzo je stigao i odgovor i dogovor oko susreta!

– Kod mene nema nikakve posebne procedure – na svaki ljubazan poziv i predlog, neku potrebu nekog čoveka – ja se trudim da odgovorim. Rekao sam mojim saradnicima, ni jedan mejl ne sme da ostane bez odgovora, pa makar da kažemo da se zahvalimo i da kažemo da ne možemo, ali ni jedan ne sme da ostane bez odgovora. Živimo u takvo vreme… ne dajem svakom moj lični telefon. Trudim se da se ne promenim, mada to ume da bude i zamorno – i prosto fizički je nemoguće, nismo supermeni, imamo potrebu za odmor. Ja sam za ovih godinu dana služio preko 110 liturgija – trudim se da što više budem s narodom. I tada dolazi potvrda naše službe i uteha i samo je život posvećen crkvi i narodu. Kroz to pokušavam da Gospodu i patrijarhu i crkvi uzvratim pre svega za tu veliku čast i ogromnu službu da budem episkop, da bude srž moga služenja. Primetite da stalno pominjem „služenje” – jer ja, kao što Gospod kaže, nisam tu da mi služe nego da služim. Nisam ja ni drugačiji ni bolji od drugih, imam i ja svoje trenutke umora, ali po meri svojih darova i uz pomoć Božiju trudim se da budem dostupan i da me služba ne promeni – da budem pre svega čovek, koji ima veru u sebi i želi tu veru da predoči i drugima i da podeli radost postojanja i življenja u Hristu sa drugima – to je najvažnije.

Ipak stižete svuda. Sarađujete i sa našim udruženjima, posebno u većim centrima, gde našeg naroda ima.  

– Prošle godine u januaru sam organizovao jedan susret sa predstavnicima svih udruženja folklornih sportskih, srpske škole. Iznenadio sam se odzivu – očekivao sam 10-15, a došlo je preko 70 ljudi, koji su, video sam po njihovim pogledima, pratili svaku moju reč. Takođe sam primetio da su željni kontakta i komunikacije i da u tom smislu postoji potreba za nekom zvaničnom saradnjom. Tada sam istakao i ostao tog mišljenja, da sam tu radi svih njih, da pomognem koliko mogu i gde treba – ne da se namećem kao neki lider ili kao neki komandant ili šef nego da budem saučesnik i sudeonik svih tih divnih stvari, koje ta naša udruženja ovde u rasejanju vrše uz crkvu, kao okosnicu. Oni, koji čuvaju naš jezik, tradiciju, kulturu, to naše prekrasno bogatstvo, koje mi u našem narodu posedujemo, su uvek dobro došli i drago mi je da imamo dobru saradnju. Ima tu prostora i za više posvećenosti, ali neke obaveze mi ne dozvoljavaju da se više tome posvetim, a i ne želim da tu budem preterano prisutan. Kada treba, otvoren sam za svaku inicijativu i dobru akciju i stojim sto posto na raspolaganju. U Parizu sam više prisutan, pošto tu ima mnoštvo folklornih udruženja, divne naše dece, koja kroz folklor, kroz poznavanje naše igre i pesme neguju svoje korene, svoju tradiciju i duh u jednom šarenolikom svetu… Takođe je vrlo bitno da naglasim, da smo nedavno u Roterdamu, u Holandiji, pokrenuli udruženje „Organizacija pravoslavne omladine”. Moja želja je da se takva organizacija raširi na celu Eparhiju. U ovom slučaju se okupilo nekoliko desetina naših mladih iz Roterdama. Mlada Jelena Vitković je pokrenula saradnju sa tamošnjim sveštenicima. Divna ideja, koja je veliki potencijal i koja okuplja i privlači i decu i omladinu koja traže smisao upravo onog, što im vera hrišćanska i naša pravoslavna crkva nude i neguju, da čuvaju prave vrednosti do današnjeg dana uprkos mnogim lažnim vrednostima koje današnje društvo nameće, pogotovo ovde u zapadnoj Evropi. To su neke stvari, koje me raduju i kojima bih želeo više da se posvetim u narednom periodu, naravno uz sve ono što prati moje služenje kao episkopa – liturgije, bogosluženja, predavanja…

Znači saradnja sa udruženjima je dobra.

– Da, saradnja je dobra i nadam se da će iz godine u godinu biti sve bolja. Na nama je, da se svi zajedno potrudimo, da svi zajedno funkcionišemo kao jedna porodica. To je ono što ja posebno želim. To je nešto, što često ističem mojim sveštenicima i narodu ovde – mi smo jedna porodica. Došli smo ovde u želji da takav odnos imamo, jer jedino tako možemo da se sačuvamo i da među nama vladaju mir, sloga, ljubav, razumevanje i praštanje – što, nažalost, nije često slučaj sa nama Srbima, jer mi kao ljudi kad odemo iz matice pokažemo i neku drugu stranu naše ličnosti, mada niko nije bez mane i nije savršen. Tu smo da poboljšavamo i nosimo bremen jedni drugih i da budemo u miru – kao što je meni jedna monahinja govorila „bolje ti je da budeš u miru nego u pravu”. Svi bi mi hteli da budemo u pravu. U kontekstu te priče – postoje brojna udruženja i svi hoće da se pitaju i svi hoće da budu u pravu i svi hoće da njihova bude poslednja. U stvari, svako mora po nečega da se odrekne, da istupi iz sebe, da se otvori prema drugome. Jedino tako možemo da budemo jedna divna porodica, jedan narod koji će svedočiti drugim narodima sa kojima živi, da je narod bogate tradicije i kulture i istorije i da neke predrasude o nama Srbima, koje su plasirane u prošlosti nisu uopšte istinite. Svi smo na istom zadatku i tu smo da tome doprinosimo.

Vaša Eparhija je u odnosu na druge (Eparhije SPC) malo drugačija. Nisu svi sveštenici srpskog porekla. Da li na tom polju postoji i drugačiji duhovni život?
– Od 40 sveštenika u mojoj Eparhiji, preko 20 su stranci; od toga su 10 Francuzi u Francuskoj. Naša crkva nije samo srpska, nije namenjena samo ljudima srpskog nacionalnog korpusa i porekla, nego je otvorena za sve ljude. Mi imamo dosta ljudi sa ovih prostora iz Francuske koji dolaze u našu crkvu.

U Španiji, recimo, svih 14 sveštenika su domicijalni dakle Španci – nemamo ni jednog Srbina trenutno. Voleo bih da se intenzivira naša misija prema drugim narodima, pre svega prema Francuzima na jeziku koji oni razumeju. Na institutu Sv. Sergija u Parizu imamo dva profesora doktora teoloških nauka – dr Juliju Vidović Najt i dr Dragana Kovačevića. Imamo resurse, koje je potrebno samo malo uobličiti i pokrenuti niz aktivnosti. Na primer, možemo organizovati predavanja kako za naše ljude srpskog govornog područja tako i za Francuze. Predavanja na francuskom jeziku postoje ali ne u obimu, koji bih ja želeo.

Šta mislite o našem rasejanju?

– Mislim da je rasejanje, veliki potencijal. Širi se, kao što se hrišćanstvo širilo. Ono je izašlo iz Palestine (napustilo svoje autohtono područje nastanka) i otišlo širom sveta i preselilo se u urbani Rim, pa odatle po svetu. Centar je potpuno bio izmešten iz matice i rezultati su toga da se hrišćanstvo proširilo svetom, zahvaljujući upravo svim tim mogućnostima koje su se otvorile.

Tako da mislim da u tom smislu, rasejanje može u mnogome da pomogne i matici da se negde probudi i da zaista nemamo taj slučaj da recimo u dvomilionskom Beogradu samo jedan posto ljudi, tako da kažem posećuje crkve – a crkva im je bukvalno pred pragom kućnim. Oni našu veru ne doživljavaju kao nešto toliko značajno ili bitno. Smatraju da je to nešto prateće i nešto što se podrazumeva – i vera i sve ono što je vezano za naše nacionalno biće. U dijaspori, kada čovek izađe malo iz matice, onda su ta osećanja naglašenija i istančanija i čini mi se da ljudi „ljubomornije” čuvaju sve to što imaju. To je zaista jedan ogroman potencijal, koji može da pomogne svima nama da ostanemo na tom putu.

Koja bi bila Vaša poruka našem rasejanju?
– Moja poruka kao episkopa bi bila kratka i jasna: da čuvamo pravoslavlje, da čuvamo pravoslavnu veru, jer ona nas je sačuvala i kao narod i kao državu.

I da se trudimo pre svega da krenemo da menjamo sebe od samih sebe. Ovaj naš svet ne može da bude raj, ali možemo da se trudimo da ga mi ne pretvorimo u pakao. U svetlu nastupajućih praznika mira, radosti, ljubavi i prisustva Božijeg među nama, to je negde moja poruka da čuvamo pravoslavlje i da budemo ljudi Božiji.

Nedavno je u Beogradu održana donatorska večera na kojoj su se prikupljala sredstva za renoviranje Vašeg doma, gde je u planu da se izgradi od temelja prva srpska crkva.

U organizaciji mojih dragih prijatelja iz Beograda, koji su se svojski potrudili da taj događaj protekne na najvišem nivou u svakom smislu i uz blagoslov našeg patrijarha, mi smo organizovali tu donatorsku večeru. Nedavno je kupljeno imanje u Pjerktitu u Parizu, gde se nalazi moj dom, koji je prilično ruiniran i iziskuje veliku obnovu i veliko ulaganje. Tu je u planu i izgradnja crkve, Svetog Vasilija Ostroškog, koja bi bila prva i do sada jedina od temelja novo izgrađena crkva na teritoriji moje eparhije. Odziv je bio zaista jako dobar i okupilo se preko 450 ljudi. Nadam se da ćemo uz pomoć tih sredstava koje smo skupili uspeti da bar delimično izvršimo rekonstrukciju tog objekta i da barem započnemo izgradnju te crkve.

Biografija episkopa:
Vladika Justin (Jeremić) je rođen 22. juna 1982. godine u Rumi, gde je završio osnovnu školu, a u Sremskim Karlovcima Bogosloviju Svetog Arsenija Sremca. U martu 2002. godine je zamonašen po činu male shime u fruškogorskom manastiru Velikoj Remeti, a na praznik Blagovesti, monah Justin je rukopoložen u čin jerođakona u manastiru Krušedolu.

Po završetku Bogoslovije, koju je završio kao najbolji učenik u generaciji, upisao je Moskovsku duhovnu akademiju. Pred polazak u Moskvu, oktobra 2002. godine, u manastiru Velikoj Remeti je rukopoložen u čin jeromonaha. „U toku studija razvija posebnu ljubav i znanje iz oblasti Liturgike, pa je tokom četvrte godine studija postavljen za nastavnika bogoslužbene prakse u Pokrovskom hramu Akademije, kroz koju je učio novorukopoložene sveštenike-studente Tipiku i pravilnom savršavanju inače veoma zahtevnih bogosluženja Ruske pravoslavne crkve”, navedeno je u biografiji episkopa Justina.

Godine 2006. završio je Duhovnu akademiju odbranivši diplomski rad na temu „Isihazam u srpskom monaštvu u 13. i 14. veku”. U toku studija, kao najboljem inostranom studentu, dodeljena mu je posebna stipendija iz Fonda Patrijarha moskovskog i sve Rusije Alekseja Prvog.

Po završetku studija dolazi u manastir Staro Hopovo na Fruškoj Gori. „Uprkos teškoćama, mladosti i neiskustvu uspeva zajedno sa bratijom da obnovi tu svetinju, koja je od Drugog svetskog rata pa do njihovog dolaska bila napuštena kako u materijalnom tako i u duhovnom smislu”.

2008. godine je upisao postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini. Od 2013. godine po blagoslovu episkopa zapadnoevropskog Luke i ukazanoj potrebi prelazi u Pariz. Služio je kao paroh u Lionu i Dižonu, kao i u parohiji Svetog Save u Parizu. Na Bogojavljenje 2015. godine odlikovan je činom protosinđela, a 30. oktobra 2016. godine je rukoproizveden u čin arhimandrita. 2021. godine je izabran za vikarnog episkopa hvostanskog, a u maju 2022. godine na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve izabran je za Episkopa zapadnoevropskog. 

„Aktivno prevodi tekstove liturgijske sadržine sa ruskog i grčkog jezika, od kojih je neke objavio u časopisima Istina, Vidoslov i Srpski Sion. Napisao je Službu Svetom prepodobnomučeniku Rafailu Šišatovačkom. Govori ruski, grčki i francuski jezik”, navedeno je u biografiji episkopa Justina.

Razgovor vodila Katarina Krstić-Tadić, urednik, osnivač i novinar medijskog portala Rasejanje.info