Kada je 1905. sa 15 godina krenuo u Beč, kažu peške, već se mogao nazreti nemirni i avanturistički duh mladog Leskovčanina Milorada Rajčevića. U sledećih tridesetak godina proputovaće planetu „uzduž i popreko”, posetiće 70 zemalja, naučiti 15 jezika, upoznati najznamenitije ličnosti sveta tog vremena, napraviti „zlatnu knjigu autograma“ sa više od 30.000 autograma za koju su mu nudili bogatstvo, a poslednji put će se javiti sa Hilandara kao iskušenik Evdokije Rajčević.
Vizitkarta na kojoj je pisalo „Svetski putnik”
Milorad Rajčević je rođen je 1890. u Leskovcu. Već u ranoj dobi pokazuje sklonost upoznavanja nečeg novog, luta, upoznaje neke druge krajeve, i već tada jednom rečju – radoznalog uma, pa ga vršnjaci smatraju i čudnim drugarom. A da je bio drugačiji od drugih, pokazaće njegov život, putešestvije koje je obeležilo jednu epohu. Zato i ne čudi, sa ove istorijske distance, njegova strast za upoznavanje zemalja, ljudi, kulture, običaja….
Pošto ga interesuje slikarstvo, golobradi Milorad se uputio u Beč gde kod dvorskog slikara uči likovnu umetnost. Nakon Beča obilazi Salcburg, Minhen, Štutgart, Nirnberg, Ulm, Ženevu, Lozanu, Bern, Cirih, Bazel, Lucerna.
U Parizu boravi tri meseca radeći u ateljeu slikara Žorža Vebera. I to je tek početak jednog avanturističkog i putopisnog putešestvija, gde ga vodi nemiran duh i strast za putovanjima. Put ga je dove oi do Rijeke, gde upoznaje kapetana Marka Karaksića. Iz riječke luke putovalo se za Ameriku, pa se mlađani putopisac našao na prekookeanskom brodu Ultania koja je zaplovila put Njujorka.
U „Novom svetu” obilazi, putuje, bavi se sportom, ljubavlju iz rane mladosti. Tako se i povredio trčeći maraton, pa je završio u bolnici. Tu ustanoviše da nema dokumenata i ubrzo se njegova američka odiseja završila na brodu za Evropu. To nije obeshrabrilo Milorada, već je predstavljalo samo podsticaj da nastavi svoje putešestvije po Rumuniji, Carigradu, Aleksandriji i Jerusalimu.
Ova prva „Miloradova putna tura“ trajala je 4 godine, a tokom njih naučio je istoriju, običaje, upoznao ljude, naučio 5 jezika.
Opklada koja je ušla u istoriju
Po povratku u Srbiju, Rajčević se bavi sportom. Beše to vreme kada se sport i sportske aktivnosti dosta sporo probijaju u Kraljevini. I kako to obično biva, igrom slučaja upoznaje braću Savić, osnivače i urednike jednog od najčitanijih i najtiražnijih novina tog vremena u Srbiji Malog žurnala. Braća su predložili Rajčeviću opkladu: za 2 godine uz nagradu od 10.000 dinara sa honorarom od 150 dinara mesečno, da obiđe Evropu, Aziju, Ameriku i Afriku. Milorad nije mnogo razmišljao i pristao je na izazov.
A ljudi sličnih našem Rajčeviću nije bilo mnogo s početka dvadesetog veka na planeti, te je o njegovom poduhvatu pisala i domaća i strana štampa. Takvi izazovi upoređivani su sa avanturama Žil Vernovog romana „Put oko sveta za 80 dana“, a Leskovčanin je imao još jedan uslov braće Savić: da šalje izveštaje sa puta ali i potvrde vlasti posećenih predela i gradova, kao dokaz da je bio u svakom od mesta koje je posetio.
Na put dugom 120.000 kilometara po utvrđenoj maršruti krenuo je, a odakle drugo, nego iz kafane i to Takovo 14. marta 1910. godine. Ispratili su ga sportski prijatelji, drugovi redakcija Malog žurnala, i kažu, na ulicama je bilo pola tadašnjeg Beograda. U putnom rancu, uz minimum onoga što je poneo, smestio je putničku knjigu u kojoj će skupljati autograme tokom puta. Prvi mu je sretan put poželeo kralj Petar, a u Gornjem Milanovcu u knjigu se potpisuje princ Đorđe Karađorđević. Stigao je zatim do Crne Gore i prestolonaslednika koji ga nagradi spomenicom knjaza Nikole, upisa mu se u knjigu i uputi ga za Italiju.
Zbog rata u Libiji, odustaje od Afrike, već putuje za Francusku i potom Englesku i Nemačku. Maršrutu nastavlja na istok, u Rusiju, gde boravi mesec dana družeći se sa poznatim i istaknutim ljudima, koji mu ostaviše svoje potpise. Primali su ga sa oduševljenjem u svim društvenim krugovima, slušajući njegova predavanja sa putovanja. Honorar od 150 dinara podizao je na dogovorenim mestima tokom svog putovanja. Put ga vodi u Sibir i dalje u Aziju. Miloradov zadatak nije bio limitiran korišćenjem bilo kojeg prevoznog sredstava, pa se on snalazio kako je umeo i znao.
Susret sa kulturom, tradicijom, istorijom i ljudima Azije ostavili su duboke utiske na Rajčevića. Prijatno iznenađenje doživljava u Mandžuriji, gde na prijemu kod guvernera sluša ruskog oficira koji peva pesmu na srpskom „Rado ide Srbin u vojnike”. Ispostavilo se da ga je naučio general Jovan Lipovac Crnogorac sa kojim se borio u Rusko-japanskom ratu. Pošto je upisao nove potpise u svoju knjigu, produžava za Vladivostok, pa u Japan, odakle šalje „Malom žurnalu“ tekst pun oduševljenja japanskim narodom, koji se „kupa dva puta najmanje dnevno“, kao i gejšama. Prima ga i prestolonaslednik, koji iz samo njemu znanih razloga, nije želeo da se potpiše u već poodobro ispunjenu putničku knjigu.
Na redu su bili Singapur, Malezija i Sijam. Kakav glas prati Rajčevića, slikovito govori prijem u Sijamu, gde ga prima kralj lično i poklanja mu, kako bi lakše putovao, motorni bicikl. U Indiji mu je priređen raskošan doček, odakle putuje za Cejlon, Persiju, Siriju i Jerusalim, gde ga primaju jerusalimski i jermenski patrijarh.
Odlazi zatim na hodočašće po Svetoj zemlji. Milorad stiže u Beograd 21. septembra 1911. godine. Prestonica je na nogama i u špaliru dočekuje Rajčevića, a glavna fešta se održava tamo odakle je i krenuo na put – u kafani „Takovo“. Braća Savić su doček snimili filmskom kamerom, a snimak emitovali u svom bioskopu. I danas se može naći na „mrežama“, a verovatno i u ustanovama koje čuvaju arhivski filmski materijal. Njegova putovanja prekidaju Balkanski ratovi u kojima ratovaše, kao i Prvi svetski rat. Ono što je propustio, Ameriku i Afriku, obilazi kada je oružje utihnulo.
Milorad Rajčević prešao je 120.000 kilometara putujući Evropom, Amerikom, Azijom i Afrikom. Bicikl, motocikl, peške, jašući na slonu, u rikši, brodu, vozom ili automobilom, nije birao kako i s čim. Na putu se susretao sa žutom groznicom i malarijom. Snalazio se za boravak, spavao gde je stizao, od drumova, preko džungli, do luksuznih hotelskih soba, velelepnih dvorova.
Bio je na visovima Kilimandžara i Tibeta, plovio Tihim okeanom, šetao obalama sunčane Kalifornije, kupao se u svetim rekama Gangu i Jordanu, penjao se na Keopsovu piramidu, išao u lov na tigrove. O njegovom putešestviju izveštavaju i pišu sve svetske novine, prava je medijska senzacija tog vremena.
Sakupio je više od 30.000 autograma i upoznao, pored ostalih: Pupina, Teslu, Gandija, Hitlera, Alkala Zamoru, Musolinija, papu, kralja Rumunije Karola, danskog Kralja Kristijana, Kralja Gustava… gotovo sve najznačajnije ličnosti toga vremena. Posetio je i Huvera, prvog direktora FBI, predsednika Beneša. Drugovao je i sa najbogatijim čovekom na svetu toga vremena Nizamom od Hajderabada VII, koji je imao 300 žena, a savremenici tvrde da je i njih upoznao.
Prvi je Srbin kome je američki predsednik Ruzvelt izjavio saučešće kad je 1934. godine ubijen kralj Aleksandar Karađorđević u Marsejskom atentatu. Rajčević je u tom trenutku bio u njegovom kabinetu.
Blanko ček za knjigu potpisa
Prikupljenih više od 30 000 potpisa u njegovoj putničkoj knjizi je najveća i najvrednija zbirka autograma. Tu su se između korica knjiga našli potpisi kraljeva, prinčeva, maharadža, predsednika, državnih funkcionera, ljudi iz svih oblasti života, uticajnih ličnosti. Nudili su mu blanko ček za njegovu „zlatnu knjigu sa potpisima“.
Ono što je doživeo i video na putovanjima pretočio je u putopise: „Na dalekom istoku”, „Autografi znamenitih ličnosti XX veka” i dve knjige Iz žarke Afrike“. Zapisi sa „crnog kontinenta” štampani su i objavljeni u Francuskoj, Engleskoj i Španiji na jezicima tih država i prodani su u 40 000 primeraka.
Rajčević je bio nosilac Spomenice kralja Nikole, dok ga je jerusalimski patrijarh Damjanos odlikovao Krstom Svetog groba.
Nestao bez traga
Popularnost Rajčevića ne jenjava ni u burnim vremenima pred Drugi svetski rat. Beogradsko Vreme prenosi njegove zapise sa putovanja na koje se uputio sredinom avgusta 1939. godine. Plan je bio da se preko Italije zaputi ka Francuskoj, ali je zbog političke situacije odlučio da krene put Grčke. Par dana po odlasku iz Niša, Rajčević se iz Soluna javio svojim rođacima. A onda je nastupila tišina.
Pravi šok je usledio kada je sredinom septembra u Vremenu izašla slika Rajčevića u kaluđerskoj rizi. Počele su da kruže razne priče, ali odgovora nije bilo. U pismima koje je slao rodbini nije nagoveštavao da bi mogao da se zamonaši, već samo o tome kako planira da na Svetoj Gori provede nekoliko dana odmarajući se i skupljajući materijal za novu knjigu. U jednoj od pošiljki našle su se i dve slike – jedna Rajčevića sa igumanom manastira Hilandar i druga ona objavljena u Vremenu.
Na slici se potpisao kao Edvokije Rajčević. Ostavio je i adresu: Edvokije Rajčević, Hilandar, Mont Atos, Saloniki, Grčka!
Posle toga gubi mu se svaki trag…
Trobojka na levoj mišici
Da iz istorijske tame, na svetlost dana izađe „lik i delo“ Milorada Rajčevića, čoveka van svog vremena, nemiranog duha i strastvenog putnika, potrudio se istoričar Goran Ilić organizujući izložbu „Milorad Rajčević – prvi Srbin koji je proputovao ceo svet”. Ilić za svetskog putnika kaže da je „bio najbolji ambasador Kraljevine Srbije u svetu, jer je putujući držao predavanja o Srbiji”.
Sam Rajčević u knjizi „Autografi znamenitih ličnosti XX veka” piše: „Za sve vreme putovanja nosio sam našu nacionalnu trobojku na levoj mišici i zato sam od srca tvrdio, pod oreolom te časti da idem visoko uzdignutom glavom i da, kvalifikovan kao dopisnik jednog lista, predstavljam džentlmena. Samo na taj način meni je bilo moguće otvoriti vrata otmenih krugova, da se susretnem i dođem u dodir s ličnostima čija imena istorija obeleži na slavan način. Malo po malo dizao sam i svoj nivo učeći strane jezike, istoriju, geografiju, život naroda i zemalja koje sam proputovao i to sve o svom ruhu i kruhu. Tako sam sve više dobijao pregledniji horizont onoga što sam na putovanjima posmatrao”.
Izvor: FB Rojalistički klub
