Danilo Medaković, bio je istoričar, izdavač, publicista, ali i sekretar kneza Mihaila i kneza Miloša Obrenovića. Iako je krenuo od malog mesta u Lici, ovaj pametan i uporan čovek postavio je rekord u novinarskom izdavaštvu tog vremena u kojima je propagirao srpske interese, podržavao revoluciju i radio, ali i drugovao sa Obrenovićima kojima je školovao decu i koji su mu pomogli da završi fakultet i otisne se u izdavačke vode. Pokrenuo je prve novine u kojima se pisalo Vukovim pravopisom.
Danilo –starobiblijski tumača snova
Danilo Medaković rođen je 29. decembra 1819. godine u Zrmanji u Lici. Tog zimskog dana, nekoliko sati pred dan Svetog proroka Danila, jedno novorođenče snažno je zaplakalo. Nomen est omen, te je i Danilov put bio obeležen njegovim imenom. Prorok koji je bio starobiblijski tumač snova i primao apokaliptičke vizije kroz ovog dečaka izrastao je u istoričara, lingvistu i osobu koja je svoje snove o slobodi srpskog naroda pretakala u novinarske članke koji su svi mogli lako da tumače.
Danilo u Gračacu završava osnovnu školu, a gimnaziju u Zadru. Obe su bile na nemačkom jeziku, što mu je kasnije tokom školovanja i života mnogo značilo. Naime, pošto nije želeo da trpi veliki pritisak na Srbe u Dalmaciji da se pounijate, Danilo je posle školovanja došao u Srbiju i to u Kragujevac gde se zaposlio u kneževoj kancelariji.
Kada knez prepozna kvalitet
Međutim, nedugo po zapošljavanju, knez Miloš Obrenović zapazio je bistrog i vrednog mladića obimnog znanja. Danila Medakovića ubrzo ga šalje i Temišvar da sinovima Milanu i Mihailu Obrenoviću bude kućni učitelj tokom školovanja. Njegovu decu obrazovao je i brinuo se da budu svestrani i da im znanja ne manjka. Kneževa porodica toliko je bila zadovoljna njime da su ga poveli sa sobom kada su bili primorani sa se presele u Austriju. Danilo je želeo da se dalje obrazuje, a knez je, prepoznavši u njemu kapacitet, želeo da mu u tome pomogne. Tako je Danilo Medaković, uz kneževu finansijsku pomoć, u Beču završio pravo. Istovremeno je radio kao sekretar na dvoru prognanog kneza Miloša. Znao je da može da još više raširi svoja krila, te odlazi u Berlin i završava istoriju na Filozofskom fakultetu. Tu je i doktorirao filozofiju 1847. godine. Knez Miloš pomno je pratio i finansijski pomagao njegovo obrazovanje.
Otvaranje prve štamparije
Nakon završenih studija, Danilo Medaković vraća se u Srbiju i odlučuje da otvori štampariju u Novom Sadu. S obzirom na to da je za ovaj poduhvat bilo potrebno mnogo novca, Medaković poziva Jevrema Obrenovića, najmlađeg brata kneza Miloša Obrenovića, i moli ga za pomoć. Znajući da ima posla sa poštenim čovekom, najmlađi Obrenović obezbeđuje finansijsku potporu za ovaj poduhvat. Tako već iste godine, 1874. počinje da radi Medakovićeva presa, štampajući prvo list „Vjesnik“ koji je izlazio u Pešti i koji se zalagao za prava srpskog naroda u Ugarskoj. Vlasnik je bio čuveni Kosta Bogdanović. Zajedno sa Danilom Medakovićem kritikovao je austrijsku politiku koja je iskoristila rat Srba i Mađara. Ubrzo su sva izdanja ove štamparije bila zabranjena. Dok se sve to „kuvalo“, Danilo je deo svoje štamparije prebacio u Karlovce. Konstantin je, nakon Majske skupštine (na kojoj su predstavnici Srba iz ugarske Beču uputili zahtev za autonomiju i proglasili Srpsku Vojvodinu) bio zauzet revolucionarnim aktivnostima, a dotadašnji glasnik srpskog naroda zabranjen. Zbog toga je Medaković je počeo da izdaje „Napredak“ koji je bio pisan Vukovim pravopisom i koji se bavio temom Srba u Ugarskoj i želje za slobodom. List je postao veoma popularan jer se bavio temama koje su interesovale narod, a pored toga bio je pisan na način koji su ljudi razumeli.
Naravno, kako svaka pobuna vodi ka sankcionisanju od strane vlasti, tako je i Medaković uhapšen u maju 1849. godine i sproveden u Rumu. Povučene su silne veze i on je, uz veliku muku, oslobođen, ali više nije mogao da štampa „Napredak“ – glasilo želje za slobodom. Kako nije želeo da prekrši zalog za svoje oslobođenje, Medaković seli sebe i štampariju u Zemun gde se bavi štampanjem dela velikana srpske književnosti kao što je Dositej Obradović i Daničićev prevod „Muravljevih pisama“ o službi Božjoj. Štampao je i prvi pedagoški časopis u Srbiji koji se zvao „Školski list“. Njegov pitak način pisanja omogućio je da „Srpski Dnevnik“ koji je bio politički obojen i uz koji je publikovao „Sedmicu“ kao nedeljni dodatak postanu neverovatno popularne novine. Pravi pristup publici, jasni članci pisani tako da svako može da ih razume i književni prilog jednom nedeljno, doveli su do toga da je Dnevnik postao veoma značajan glasnik političkih i književnih pitanja i ideja. Ubrzo je imao i preko 2.000 pretplatnika, što je, za vreme kada su novine jedva namicale po nekoliko stotina, bilo potpuno nezamislivo. Osmislio je uvodni članak koji je lako privlačio čitaoce i njegova popularnost je rasla. Kroz izdavaštvo vršio je uticaj na prebacivanje Matice srpske u Novi Sad kao i na druge društvene i kulturne aktivnosti kao što je osnivanje Srpskog narodnog pozorišta, gimnazije i mnogih drugih institucija.
Povlačenje sa izdavačke scene
S obzirom na to da je u svojim novinama Danilo Medaković vrlo otvoreno iskazivao svoje političko mišljenje i stav koji je podržavao srpske interese, posle nekoliko oštrih tekstova, i posledičnih opomena koje mu je carska austrijska vlast uputila, a koje je on u potpunosti ignorisao, Medakovićeva izdavačka delatnost bila je zabranjena. On je pokušavao da to kompenzuje provlačeći političke tekstove u dodatku „Sedmica“. Austrijske vlasti nisu bile nimalo razumevanja za njegove ispade, te je i „Sedmica“ zabranjena. Ovaj put, Medaković više nije mogao da se neprekidno bori te je odlučio da se povuče. Godine 1859. uredništvo je predao Jovanu Đorđeviću, a štampariju je prodao episkopu Platonu Atanackoviću i preselio se u Beograd.
Knez Miloš, koji je neizmerno poštovao Medakovića, ponudio mu je da vodi ministarstvo prosvete, ali je Danilo to odbio. Uskoro prodaje imanje u Beogradu, kao i ono u Novom Sadu i seli se u Zagreb u kojem provodi poslednje godine života radeći kao predsednik Srpske pravoslavne opštine u ovom gradu.
Umro je u Zagrebu 17. novembra 1881. godine.
Izvor: FB Rojalistički klub
